Чланови планинарског друштва ,,Коритник” годинама уназад организују дводневно ходочашће из Билеће до манастира Острог. Овај ходочасни пут обично се организује између Васкрса и празника Св. Василија Острошког и Тврдошког чудотворца, те са одласком билећких планинара започињу ходочашћа из других градова, али и ходочашћа других организација. Једно је сигурно, ријека људи се слије под Острошке греде 12. маја, а до тада прође небројено поклоника.
Пјешачење у славу и част Св. Василија није изостало ни ове године, по благослову билећког свештеника, оца Данила Бора, након молитве у саборном храму Св. Саве у Билећи, група планинара кренула је добро познатом рутом. Пјешачење од Билеће до манастира Острог трајало је два дана са преноћиштем Подбожуром надомак Никшића.
Подбожур није само половина пређено пута и мјесто конака, то је мјесто гдје су преноћиле мошти Св. Василија када су по благослову митрополита Амфилохија путовале у његову родну Херцеговину. Планинари, од прве године како су кренули да пјешаче, камповали су на том мјесту, и то на ливади Јова Звицера, који их увијек дочека са братком љубављу и звуком гусала.
Јовове гусле ,,кроз ону стару, о Милошу и Лазару”, развеселе уморна лица планинара. Тај наш, црногорски, горштак као да нас гуслама опомиње кога не смијемо заборавити у својим молитвама, а то су наша браћа на Косову и Метохији.
Следећег јутра, послије паковања шатора, наставили смо пут. Пред сањивим очима, указивали су се кршевити предјели, гола брда и стијене. Иако је април прешао у мај нашег другог дана путовања, природа је још увијек спавала, само се понеки цвијет зановети могао видјети поред пута.
Како је зора помаљала, тако су кроз приче причане оне старе приче са претходних путовања и ходочашћа. Ово није само стаза Св. Саве и Св. Василија, ово је она стаза којом су нас они повели, ово је и стаза нашевремених литија за одбрану светиња у Црној Гори. Стаза ка Светоме Василију је стаза сусрета са Господом, стаза наше духовности, нашег идентитета, наше православне вјере чију је искру у херцеговачким голетима у најтежим временима одржао Св. Василије.
Преласком прелијепог Никшићког поља долазимо до Царевог моста, једног од најљепших мостова југоисточне Европе. Овај мост изграђен је преко ријеке Зете, дужине 269 метара, висине 12 метара и стоји на 18 лукова – што је највећи број лукова међу свим сачуваном мостовима бивше Југославије. Након што смо ручали на мосту и одмакли старим путем Подгорица — Никшић придружила нам се група бициклиста новоосновано бициклистичког клуба ,,Херцеговац” из Билеће, а са њима и двојица бициклиста из Никшића, Лука Липовац и Милан Тепавчевић. Билећки бициклисти, којима су се придружили Никшићани кренули су дан послије планинара, а пређене километре на иницијативу великог хуманитарца, студента новинарства Немање Милићевића продали су за 1.245,00КМ. Дио новца уплаћен је вишечланој породици Братић из Билеће, док ће друга половина бити уплаћена Вукашину Мићевићу из Рудога.
Послије кратке паузе са планинарима, бициклисти су наставили пут на точковима, а планинари ногу за ногом док се високо у брдима није указао манастир Острог, као бијела голубица у сивим гредама. Нека посебна радост, чудна снага и велика љубав као да покрене додатно уморна стопала, па тај најтежи дио пута буде заправо најлакши.
Са најљепшим сунчевим зрацима, који се преламају преко Бјелопавлића равнице, стигли смо под Острошку греду. Озарена лица нису знала за умор претходних дана, понеки жуљ, препланули образи су подсјећала на то, али је срце било радосно и Богу и Светоме Василију захвално што је све добро прошло и што су били удостојени овога пута. Приступили смо моштима Св. Василија, гдје нам је прочитана молитва за здравље и божији благослов, одакле је неко отишао до доњег манастира, конака или исповиједаонице.
Наредног јутра, након Јутарње молитве вратили смо се за Билећу, заједно са бициклистима, који су нам се претходног дана придружили. Иако нас је лијепо вријеме пратило до Острога, киша и магла су нас испратиле, али са најљепшом ведрином у срцу и души.
Боро Хрњаз, Милан Вујовић, Душан Војновић, Слободан Радовановић, Ратко Јокановић, Драган Батинић, Блаженко Радоњић, Горан Шаренац, Немања Милићевић, Ивана Табаковић, Драгана Ђурица, Тијана Тркља, Јелена Медан, Милош Милићевић, Стефан Делић, Милован Бјелетић, Алекса Милошевић и Мирјана Сворцан Тољ. (На фотографији недостају: Кристина Милошевић, Александр Милидраговић, Јован Рађен и Ђорђе Драганић)
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
