• „А шта је то оптимизам?“ упита Какамбо.
  „Ах..“ рече Кандид.- То је кад неко с усхићењем тврди како му је све добро, премда му је све лоше.“

Овај кратки дијалог, из револуционарног француског романа „Кандид“ аутора великог француског филозофа Волтера , послужио је Горану и Владимиру Паскаљевићу да направе филм „The Optimist/Оптимиста“; за оне који нијесу гледали, ријеч је о драми у пет чинова, који се међусобно не вежу радњом и ликовима већ искључиво оптимизмом (дапаче, Волтеровим) да ће успјети да помогну себи и својим породицама творећи грешку за грешком.

Пети, завршни чин- у драми пуној бизарности- је на мене оставио најјачи утисак. Група неизљечиво обољелих и њихових пратилаца иде на Извор здравља, а на пут их води шарлатан (логично) који им прича о теоријама завјере, који их (у стилу партијских комесара) убјеђује у пут и своје најбоље намјере, а асистенцију му пружа лудак, хвалећи шарлатанову добродушност и опомињући невјерне Томе да ће оздравити само ако вјерују. Сви га славе и сви му вјерују . Пут ка Извору прекида полиција (у договору с шарлатаном), а болесници остају; лутајући проналазе бару од отпадних фабричких вода. У општему трансу, у ком их предводе лудак и слепица, они скачу и пјевају, док у полицијском ауту шарлатан „пословном тајном“ прогласио цифру наплаћену од мученика. И сви задовољни- и слепица која жели да види, и лудак који предводи скакање по блату; и полиција и шарлатан.

Не желим да претендујем да будем филмски критичар, али је једноставно немогуће не увидјети култ Вође, описан у правом свијетлу свих свјетских, националних и партијских Вођа.

У истинитост овог универзалног приказа Вође да се увјерити кроз призму недавних преговора о влади Црне Горе и свих њихових епилога, међу којима је и ово тродневно засиједање Скупштине у Подгорици.

Што би казао Цицерон: „Nomina sunt odiosa!“- али су и небитна, наћи ћемо елементе свуда и код сваког; но, ваља рећи да не мислим на премијера, јер о томе немам доказа; али га можемо свакако окарактерисати као Волтеровог оптимисту и Домановићевог Вођу- дакле, једну трагическу личност- носиоца историјског процеса који се претворио у бурлеску. Овдје је ствар дуге природе.

У историји државе Црне Горе у свим њеним облицима, нема човјека који је заиста био прегалац програма и идеја које је представљао; нема те личности (тек ћемо Професора да видимо) којој се може приписати ни трагичарски неуспјеси- сви су, до једног, били вођени својим стомаком. Као змије су пузали трбухом по земљи (нико се није издигао изнад властитог желудца) и увлачили се у њедра људи који су им вјеровали. Сви су пјевали, клицали и урлали, (што рече „црногорска Хилари“, Драгиња Вуксановић- тај представник пристојне Црне Горе- за комесара Вархељија) „прчили се“ и добро уновчавали своје „прчење“, али и кочили туђе, али кочили сва цивилизацијска достигнућа која би их угрозила.

Зато смо данас далеко од државотворне свијести и грађанског друштва. Ниједно од то двоје се не ствара декретима и побједом на изборима. То се ствара вјековима. Сви који се куну у то двоје и одбрану истих се обавезно држе једну руку у буџету.

Но, пошто немамо ни демократију, ми имамо пуне „аутобусе“ несрећних људи који слушају своје Вође и папагајски понављају њихове ријечи и пјесме; лудачки позивајући на повјерење. Такви су црногорска скупштина, цивилни сектор и дјелимице влада. Народ се ваља у блату за које мислимо да је обећани Извор, заједно са часним људима (опет не мислим на мандатара, није он тема) из поменутих групација. А све ми се чини, да ћемо од тог блата правити ДПС.

Шта да радимо?

Пошто сам већ прекршио правила стилистике и текст започео туђом мишљу, тако ћу и да завршим (опет Волтер) :

„Радимо и не расправљајмо, јер само тако можемо учинити живот подношљивим.“

СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ