• ,,Масно нас лажу и желе да нас превеслају, лупају нам пацке и то боли више него кад је то радио Ђукановић, из простог разлога што бисмо сад требали да смо побједници.“ Ово је став просјечног Србина из републике Црне Горе.

printscreen www.blic.rs

Након дводневне еуфорије која је у достини глава потрајала до потписивања Споразума о принципима нове власти, почели су да пристижу шамари (циник би казао – мокром чарапом), а закључно са Споразумом је већ постало јасно да се ради на задржавању Милових полуга моћи и обичном трансферу власти, али и о континуитету идентитетске политике.

У међувремену, нова власт се чак и надовезала на скандалозност претходне: професор Кривокапић и људи око њега су изнијели тешке оптужбе на рачун врха Србије, најважнији дио те коалиције је направио гаф са амбасадором Чешке, лидер покрета УРА пао на тесту суверености изјавом да га међународни фактор (еуфемизам за амбасаде) подржава у настојању да кадрира министарства силе. Демократе мудро (неки би рекли бљутаво) ћуте, вјероватно свјесни да је бирачко тијело нервозно.

Прије свега, континуитету свједочи споразумна ставка о изостанку реваншизма. Она је својеврсан, (опет циник: не и ненамјеран) плеоназам, у Споразуму људи који се куну у Устав, Законик и владавину права. Та ставка о изостанку реваншизма је послужила за позив у власт значајних полуга Ђукановићевог режима, оличених у странкама националних мањина, али и отвореној најави о кохабитацији са самим Ђукановићем. Како смо од револуционих најава о нечему што бих назвао стратегијом илуминације (лустрација, закон о поријеклу имовине, чишћење бирачких спискова, ревизија приватизација…) стигли до кохабитације; од стављања тробојке на гроб књаза Николе до „стопроцентног Црногорца“ и свођења свега на економске реформе, не знам, али знам да смо дошли до кршења још једног обећања – да се неће поновити грешке 5. октобра.

Прије него што повучем паралеле са 5.10. 2000., морам да нагласим једну ствар: Ово није прва демократска власт. Ово је натегнута већина. Сви побједници су сагласни је режим извео око 50.000 фантома (неки тврде и више).

То у пракси значи (а то јавност не говори) да УРА не би била у игри да је бирачки списак био какав треба да буде. Умјесто тога и изборних резултата као аксиома при састављању владе, добили смо програм покрета УРА као основне принципе нове власти. Стари стратешки партнери Мила Ђукановића су, са својих 5%, наметнули програм Мила Ђукановића (под благословом Кривокапића) остатку, а сам професор се изоловао од остатка листе, глумећи Месију и валоризујући блискост са Црквом да себе прикаже као корективни фактор националистичког ДФ-а и „индепендиста“, и као асимилатор тог савеза у „црногорски идентитет.“

Што се 5. октобра тиче, његове све грешке су почеле са Коштуничином изјавом да реваншизма неће и не смије бити.

То је била реакција на Ђинђићев предлог да се изврши лустрација тако што ће отказе добити сви чланови дотадашњег ЈУЛ-а, сви чланови СПС-а који су се огрешили о закон и сви који посједују имовину чијњ поријекло је некогуће доказати. То је Коштуница изјавио вођен податком да је од 5. Октобра до формирања Ђинђићеве владе ДСС-у приступило око 30 хиљада бивших СПС-оваца.

Док не знамо мотив који је водио професора Кривокапића да крене том стазом, премда УРА гута бирачко тијело ДПС-а и СДП-а. Такође, Коштуница је након преузимања власти направио постепено скретање са пута ДОС-а, што и није било чудно јер је имао своју партију, али је створена атмосфера по којој је он био заслужан за пад Милошевића, иако је ДС-ова фаланга „Отпор“ имала око 70 хиљада људи на улици, који су били пребијани, малтлетирани и хапшени; док је читаво руководство ДС-а учествовало на свим протестима против Милошевића за 13 година владавине.

Тако је професор Кривокапић „заборавио“ да је његовом политичком успону претходило девет година бескомпромисне борбе ДФ-а (попуњене аутодеструкцијом), коју су пратили медијска харанга, хапшења, пребијања, монтажа процеса, затварање лидера и напади на активисте од стране фаланги Брана Мићуновића и осталих мафијаша.

Такав ДФ, којем је констатована клиничка смрт, је смогао снаге да направи најширу коалицију и понуди невиђене уступке при њеном формирању и уступи своју партијску машинерију у кампању. Такође, заборавља се да је на изборе позвао Мандић, одбацивши настојања дилетаната из покрета Одупри се да покрену бојкот (који су заговарали, додуше тихо, УРА и ДЦГ). Заборавља се акција „Нек остану дома“, настала у времену док је вођена расправа „за и против“ бојкота.

Три су разлике у односу на 5. октобар.

Прва је што је тада Милошевић трајно детронизован, а овдје је Милу само измакнута столица и то оставља (теоретски) простор за повратак ДПС-а.

Друга је изостанак стручњака, али и лидерског потенцијала какав је посједовао ДС.

Трећа је национални инџењеринг који покушавају да спроведу над Србима, одаљујући представнике Срба од полуга моћи. Свиђало се неком или не (мени не), само странке окупљене у ДФ-у имају у својим програмима српско питање. Већ сам написао, да смо након избора почели да добијамо шамаре. Вијести (чији колумнисти су сива еминенција покрета УРА) су објавиле низ текстова чија поента се своди на Ђукановићеву реченицу „Ово је нека нова Црна Гора на коју ћете се морати навићи.“.

Дакле, ту се говорило о томе да Србе треба дисциплинизовати, или другим ријечима:„Даћемо вам стотињак радних мјеста, али да се ви одрекнете свих својих интереса.“

То је политика кругова моћи који стоје иза УРА. Они су ДПС-ови стратешки партнери, настали улагањем Запада и ДПС-а у пројекат разбијања СРЈ. Они имају исту идеологију, исте партнере, исту количину новца и исте принципе као ДПС. Зашто је онда, неко ће питати, Дритан прави владу са ДФ умјесто са ДПС-ом?

Мишко Перовић (власник УРА) је мудар човјек.

Зна шта би се десило са његовим и Миловим пројектом да је удар на Цркву изведен како је планирано (план објелоданио адвокат Каварић). Он такође зна да је лакше и безопасније извести тај пројекат без насиља или да га је немогуће извести док постоји снажна српска организација. Због тога се тежи да се онемогући ДФ-у консолидација и полуге силе. Зато се и форсира професор Кривокапић, у нади да ће се Срби претворити у конзервативне Црногорце (какав је сам професор), а да ће прошлост остати недирнута. То такође форсира сам Кривокапић.

На то не смијемо никако да пристанемо. То ће значити, прије свега, нестанак српског имена, а затим и могућност консолидације јастребова (у или са покретом УРА) који ће се вратити за 10-15 година, са истим циљевима.

Да бисмо то спријечили, до пописа треба да подржимо ДФ и да направимо низ акција везаних за попис.

Након пописа, треба да затражимо ( или подстакнемо?!) самореформацију ДФ-а у Српску Листу, или да направимо нову политичку организацију која ће се борити за наша права, односно за јединствен образовни систем и специјалне везе са државом српског народа. Ово је историјска шанса да ми, Срби (пошто ме судба републике Црне Горе као такве и не занимa), изборимо права континурано одузимана од 1945.

Уколико не, све што смо спасили на овим изборима ће бити неповратно упропаштено, а српско име угашено.

СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ