• О хуманости Требињаца, Херцеговаца, доброћудних људи, говоре и подаци о спашавању савезничких пилота за време Другог светског рата у требињском крају.

Савезници су током Другог светског рата изгубили велики број авиона (Фото: „Википедија”)

После капитулације Италије у Другом светском рату извршено је искрцавање Американаца на Сицилију. Из Туниса је крајем 1943. године пребачена  Петнаеста ваздушна армија САД на аеродром код Фође са кога су авиони полетали и дејствовали по циљевима у Јужној и Источној Европи. Авиони су полетали и са других оближњих аеродрома ка циљевима у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Југославији, Бугаској и Румунији. Неки од важних циљева били су извори нафте и рафинерије нафте у Румунији и фабрике кугличних лежајева у Аустрији. Рафинерије нафте су биле од велике важности за Хитлерову ратну технику.

Многе од посада имале су задатак достављања наоружања и других потрепштина за борце на територији Југославије захваћеном борбама са Немцима, неки пут партизанским, а неки пут четничким јединицама.

Летећи преко подручја где су била ратна дејства савезничке ваздушне снаге су изгубиле велики број авиона и људства. Неки авиони су били оштећени, неки оборени, а некима је и понестајало горива па су принудно слетали.

Многи од оборених или оштећених авиона и њихове посаде падали су на територију тадашње Југославије. Партизанске и четничке јединице као и храбри народ помагали су унесрећеним посадама, спашавали их и прослеђивали савезничким јединицама како би се вратили у своје базе. Позната су многа таква дешавања широм Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

И у реону Херцеговине, у околини Требиња, било је таквих случајева у периоду када су Немци напали и заузели аеродром  на Његовуђи крај Жабљака, у време када је прављен провизорни аеродром крај Никшића одакле су транспортовани многи рањеници и преживели саавезнички пилоти.

Ово је једна од таквих акција и прича из требињских брда где се с поносом може истаћи хуманост и људскост Требињаца у поступку спашавања рањених и преживелих пилота и чланова посада као и поступци с онима који су живот изгубили.

О тој  1944. години, по причању старијих мештана требињских брда, (од пре 10-20 година са којима сам лично разговарао и чија имена су ми као аутору овог текста позната) и кратком запису свога оца Саве и хроничара Требиња и околине Рада Ј. Ђузеловића ово је само једна од таквих неиспричаних прича.

Те 1944. године један савезнички авион је пао у пределу изнад села Јањач, предео изнад Загоре и Власача. Чувајући стоку у Владином Долу, изнад Власача на пилота је наишла млада чобаница Ана Грујичић и довела га својој кући  у село.  То је кућа из које је 1941. године смртно страдао млади Новица Грујичић заједно са др Новицом Краљевићем на путу ка Љубомиру, где је Краљевић планирао да се сретне са сељанима и разговара око отпора усташком терору који се дешавао тих дана на почетку рата.

Савезнички пилот из опрезности није хтео ни да једе ни да пије воду коју су му сељани нудили. Споразумевање због непознавања језика није успело, па су сељани пилота одвели у Загору, код Душана Петровића званог Мистер, повратника из Америке, са којим се споразумео на енглеском језику, па се тек онда пилот прихватио понуђеног јела и пића. Сутрадан су сељани одвели пилота у Требиње и предали га надлежним четничким органима, који су тада били у Требињу, како би га одвели на сигурно, до аеродрома код Никшића. По аутентичним причама сељани Загоре су одлазећи до олупине авиона кидали делове и од њих правили мотике и лопате.

Тих дана, други савезнички авион је летео запаљен из правца Бодирога и Владишића и у бришућем лету изнад Ломача пао у поље у пределу села Турани. Један од пилота је погинуо, а други чланови посаде су преживели. Сељани су преживеле предали партизанима, чији је штаб тада био у Хутову, а  погинулог пилота су сахранили на Радатовим долима у Туранима. Сећања казују да су војници били тамне пути, можда и Индуси….

По причи, средином 1954-55. године дошли су „неки“ људи из иностранства и есхумирали погинулог пилота и однели са собом. Мени као писцу ових редова познато је да се код једне породице, тада из Турани, и данас налази компас и планшета – мапа на свили, који су узети из поменутог авиона. По причању, тада су сељани Вељко Ђузеловић, извесни Поповац и Зубац донели у село откачени авионски точак, гурајући га све узбрдо, па су од гуме правили себи и другима опанке, а од нађених падобрана шили кошуље.

Трећи од савезничких авиона пао је у село Наранчићи, пилот се катапултирао, али му се падобран закачио за гране дрвета, а он је од удара у стену погинуо. Нашле су га Мара и Божица Наранчић, мајка и ћерка док су чувале стоку. Пилота су мештани сахранили на гробљу на Крстацу. У авиону је било неексплодираних бомби које су касније деактивиране, а из радозналости једну су сељани бацили у јаму безданку.

Током 1955-56. године дошла су „три странца“ и есхумирали погинулог пилота и однели га са собом.

Још један од савезничких авиона пао је у требињским брдима изнад села Укшићи. Преживелог пилота пронашао је Марко Поповац и довео га у Љубомир, код Шпира Миљановића, повратника из Америке. Пошто се окрепио и одморио у Шпирову кућу дошли су по њега из четничке команде и одвели га у Требиње. Шпирови потомци причају да им је тај пилот све до 1955. године слао пакете из Америке, а онда одједном престао из њима непознатих разлога или можда из неких безбедносних разлога које је спроводила тадашња Југословенска власт.

Постоје казивања да су још два савезничка авиона пала на планини Бјеласници које су пронашли требињски сељани.

Сви ови подаци само говоре о животу и дешавањима, о великој људскости обичних људи из једног дела Херцеговине, из Требиња, за време мукотрпног Другог светског рата који могу да се упореде по племенитости са сличним случјевима широм Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе и да  остану на понос и пример нараштајима.

Приредио: Миливоје Мишо Рупић