• Соколи у Бетини у  Соколској жупи Шибеник-Задар, бавили су свиме што је могло да помогне становништву.

Друштво је било основало пољопривредну секцију. Секција је требало да помогне месту у унапређењу пољопривреде и пошумљавању околине Бетине. Упутили су допис Министарству пољопривреде у Београду новембра 1930. у којем су истакли проблеме гајења и прераде смокава. Вечина урода смокава пропадала је због лоше припреме, па су већину урода сељаци давали стоци, а остатак смокава се јео свеж или осушен. Зимски пољопривредни течајеви одржаваnи су почетком јануарa 1932. у Муртеру и Бетини. (1)

Соколско друштво Бетина прослављало је сваке године Дан Уједињења. Свечаној седници 1932. присуствовало је сем чланова, нараштаја и деце, и много сељака. После подне приређена је поворка. Са заставама, певајући и кличући краљу, соколима и Југославији ишло је мноштво народа кроз окићено село, дочекивано свуда са весељем. Увече на свечаној академији, развила се свечаност у народно славље. Пространа дворана соколског дома била је пуна. Академија је отворена предавањем учитеља Калеба о значају уједињења. У програму су биле тачке : певање химне, декламација, два родољубива игроказа, вежбе деце,  нараштаја и чланова. Публици се допала „Соколска песма”, вежба подмладка са певањем. (2)

Соколи из Бетине учествовали су на приредбама околних соколских друштава. Соколско друштво Сукошан приредило је 11. септембра 1932. своју трећу јавну вежбу у  Сукошану код Задра. Јадранска пловидба је због великог интереса приредила тога дана излете у  Сукошан са 3 пароброда. Излетнике из Шибеника, Мандалине и Бетине довезли су бродови „Водице” и „Зрмања”, а излетнике  из Биограда, Ткона, Филипјакова и Пашмана брод „Козјак”. На прослави учествовале су соколске  јединице : Биоград, Шибеник, Мандалина,  Бетина,  Пашман, Филипјаков,  Преко, Бенковац, Новиград,  Ткон,  Бибиње, Дикло и Смилчић. Сва три брода дошла су у Сукошан у 11 часова, где је био приређен ванредан дочек.  На дочеку су биле чете Сукошан, Бибиње, Дикло и Смилчић, затим школска деца и остали мештани  Сукошана. Бродовима су стигле музике  из  Шибеника и  Биограда на мору. Бродовима „Водице” и  „Зрмања” стигло је у Сукошан око 600 излетника, а бродом „Козјак” око 500 излетника. После бурних поздрава формирана је поворка и упутила на сеоски трг, где је са балкона једне куће поздравио соколе и госте, начелник чете  Сукошан, Јосо Перичић. После њега говорили су др. Потурица, старешина Соколског друштва Шибеник; Милан Костић, заменик  старешине Соколског друштва Биоград; Кукољ, учитељ из Петрчана и народни посланик професор Јосип Антуновић. Јосип Антуновић пренео је поздрав бана др. Јаблановића, који је изразио жаљење што није могао присуствовати лично том слављу. После је поворка кренула на слетиште где се разишла. После подне у 3 сата почео је јавни наступ. Наступиле су све категорије друштва Биоград, чланови и чланице  Соколског друштва Шибеник,  чланови  друштва  Преко, подмладак чете Сукошан и  чланови   чете  Дикло. Сеоска чета Дикло наступила је са 30 својих вежбача.  Вежбе су извођене уз пратњу  соколске музике из   Биограда на мору. После вежби одржани су говори. Говорио је Перовић из Прека, подстарешина  Соколског друштва Биоград Милан Костић, пуковник Божић, члан жупске управе и један учитељ из Смоковића. Излетници су се бродовима враћали у своја места. У местима Пашману и Филипјакову свуда су били величанствено дочекивани, а посебно у  Пашману где је цело село било расветљено. По доласку у Биоград биле су приређене велике манифестације, које су достигле врхунац испраћајем на брод сокола из Шибеника. У Сукошан је  тог дана  посетило око 3.000 излетника. За организацију славља били су заслужни  Јосо Перичић из  Сукошана и  Милан Костић, подстарешина  Соколског друштва Биоград. (3)

Друштво у Бетини дало је 26 фебруара 1933. Нушићев комад „Обичан човек” и још две мање комедије. У тексту у чланку у листу  „Соколски гласник“ истицало се умеће глумаца. Пере Јаковчев, звани Бигула, изазивао је смех својом појавом. Винко Микин био је у улози Мицића, Ауг. Филипи у улози Арсе, Веро Филипи у улози Марије. Соколско друштво је приређивало више забава  годишње, јер су приредбе утицале на сељаке. (4)

Соколско друштво Бетина приредило је 23 априла 1933. забаву на којој је изведена декламација „Дјед и унук” од П. Прерадовића, затим шала у једном чину „Покварени желудац”, лакрдија у једном чину „Силом на зрак”. Поводом соколске недеље трезвености 30 априла 1933. приредило је Соколско друштво Бетина у свом дому предавање о трезвености на коме је говорио друштвени просветар А. Филипи. Увече на годишњицу погибије  хрватских јунака Зринског и Франкопана, одржана је пред препуном двораном свечана академија. Академију су отворила школска деца певањем  државне химне. Просветар је говорио о  Зринском и Франкопану. Дечак Вјекослав Филипи декламовао је „Остајте овдје” од Алексе Шантића. Декламација је изазвала бурно одобравање. Следила су два дечја игроказа, вежбе женске деце са венцима и  песма „Ој летни сиви соколе” под вођством сестре Анке Лонза. Следиле су вежбе деце, нараштаја и чланства, које су биле изведене под вођством друштвеног начелника Шиме Филипа и предњака Виктомира Микаса.  У чланку о Соколском друштву Бетина  у „Соколском гласнику” истицано је да иако је место и околица погођено економском кризом, ипак су друштвене приредбе уз морални имале и материјални успех. Лакрдије су изазвале буру смеха. (5)

Године 1934. у Старешинству друштва Бетина били су : старешина Мате Јаковчев, заменик Драгутин Сладић, тајник Анте Филипи, начелник Виктомир Микас, благајник Баре Сладић, просветар Крунослав Јурош. Чланови Управе били су : Иве Јаковчев, Божидар Журић,  Баре Сладић, Михо Урода и   Богумил Јурош. Заменици су били : Пере Урода, Марко Сандрић, Баре Микин, Пере Јаковчев и  Љубе Капор. Ревизори су били Шиме Филипи, Баре Сладић и Клементо Јадрешић. Заменици су били Баре Сладић, Божо Микулићин и Драгутин Сладић. У Суду части били су : Мате Буча, Мате Урода и Михо Филипи. Заменици су били : Миле Босна и Драгутин Јаковчев. (6)

Соколи су се припремали за одбрану земље. Соколско друштво Бетина  одржало је од 15 до 20 маја 1939. течај за увежбавање простих вежби, са свим категоријама, за 1939. Течај је водио жупски предњак Вељко Ронац. Соколско друштво је направило два излета пешке, да би се чланство и нараштај упознали са извођењем војничких и соколских вежби, у оквиру одбрамбеног васпитања. Захваљујући начелнику Филипу Драгом, израђено је 15 комада дрвених пушака. Друштво је основало „Стрељачки одсек” са 30 чланова и 10 нараштајаца, ради гађања са војничким и малокалибарским пушкама. (7)

Соколско друштво у Бетини приредило је августа 1939. прославу 30-годишњице освећења заставе друштва. На прослави су учествовала соколска друштва из Муртера, Шибеника, Тијесна, Биограда и Мандалине са подручним четама. Пре наступа кроз мисто је прошла поворка у којој је било преко 1.500 сокола са 3 музике и 11 застава. Учествовала је једна чета војника из Шибеника. На јавном наступу су наступиле све категорије чланства и одељење војника, којима су приређене срдачне манифестације. У име жупе говорио је др. Богић, а после њега Сладић и Плеснић. (8)

Хрватски сепаратисти настојали су да онемогуће соколске припреме за одбрану земље. Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. После оснивања Бановине Хрватске дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској.  Чланови Хрватске сељачке заштите и „Господарске слоге” су 16. октобра 1939. пијуцима и секирама провали у соколски дом у Бетини и поразбијали врата, прозоре и намештај, а 17. октобра су сав разбијени намештај и библиотеку изнели на улицу и пред домом запалили и око ватре играли коло пуцајући из пушака и пиштоља. Штета нанета соколском друштву била је око 15.000 хиљада динара. У нападу је уништена библиотека и архив, који су потицали од бивше Хрватске читаонице из 1869. и Хрватског сокола од 1906. Спаљено је све што је остало од од паљења соколане и читаонице из 1920, од стране италијанских окупатора. (9)  У  извештају Испоставе банске власти у Сплиту истицало се „већа група сељака и жена провалила у Соколски дом у Бетини, среза шибеничког, и разбила врата, прозоре и намештај, а сутрадан дио разбијеног намештаја изнијели су на улицу и спалили … “. (10)

Напад на Соколски дом у Бетини трајао је од 19 до 23 часа, а нико се није појавио да заштити соколе и њихову имовину. Полупана је цела соколана, секирама су разбијена врата и прозори.  Сва имовина соколског дома била је запаљена. Чланови сокола били су несметано нападани од непријатеља. У Муртеру наоружана руља напала је куће сокола и пуцала из револвера. Изгредници су викали да треба убити и старешину и тајника сокола. У Тијесном је дошло до напада на кућу старешине Обратова, … .  Кроз прозор куће Анте Бибана, секретара Соколског друштва у Кустошији, испаљено је 11 октобра 1939. 7 метака, а исте ноћи испаљена су три метка у кућу Стева Грубића, члана сокола у Кустошији. Напади су били учестали одкад су листови „Хрватски гласник” из Сплита  и  „Хрватски дневник” из Загреба отворили кампању против соколских домова.  (11) „Хрватски дневник”  је јавио из Шибеника да је „у поткровљу соколског дома у Бетини неко подметнуо динамит и да је зграда оштећена”. Загребачки „Обзор”  од 21 октобра 1939. донео је вест, да у Бетини  уопште није било никакве експлозије, нити да је дом оштећен. (12)  У „Соколском гласнику” су истакли да су неке новине писале да су напад на дом у Бетини инсценирали сами чланови сокола.

Чланови Соколског друштва у Бетини Томас Филип, Бранко Билић, Петар Јурош и Јере Микин били су позвани 2 новембра 1939. као сведоци на Срески суд у Тијесно, да сведоче о демолирању соколског дома у Бетини. За демолирање је оптужена група на челу са Миланом Босном.  Старешина друштва  у Бетини  Томас Филип са осталим соколима пошао је пешке у Тијесно. На брегу Бисага приметили су групу људи, који су се спремали да навале на њих. Скренули су са пута, али су противници потрчали за њима, гађајући их камењем и испалили три метка из револвера, вичући „Хура Заштита !” и „Нећете на суд у Тијесно !” Соколи су приметили да су им са противне  стране  долазили нападачи, наоружани ловачким пушкама. Побегли су натраг у Муртер, одакле су известили жандармеријску станицу, због чега нису могли да приступе на саслушање у суду. Жандармима су изјавили да су препознали међу нападачима Марка Босну, Божу Сладића, Петра Микина, све из Бетине. Соколи из Бетине су изјавили у жупи  Шибеник, да је истог дана извршен напад на кућу начелника соколског друштва у Бетини. И он је препознао нападаче, њих 20, и пријавио их жандармерији. (13)  Насупрот хрватским листовима који су игнорисали паљење дома у Бетини, франковачки „Хрватски народ” орган др. М. Будака објавио је хвалоспев над демолирањем дома у Бетини.  У чланку је истакнуто : „У Бетини, оближњем селу Шибеника, дошло је до необичне провале народних осјећаја. … тамошњи соколски дом остао је без и трунка покретне имовине. Неке су новине јавиле о некаковом динамиту, који је био постављен под кров. …. Али је истина, да су сложни сељаци преко ноћи посве оголили то легло сваког зла. … а било је и — ”емиграната”. Папирнате објекте сваке руке појела је ватра. … “. „Соколски гласник“ пренео је како су назвали зулукаферски хвалоспев „Хрватског народа”. Истакли су да док су „Хрв. Дневник”, „Хрв. Стража”, „Хрв. Гласник” па и „Ново Доба”, јављали да је био постављен од непознатих људи динамит, или да није било напада на дом, или да су напад инсценирали сами соколи, дотле је Будаков лист похвалио сељаке због „освајања Бастиље”.  „Соколски гласник“ констатовао је : „Али кад је требало рушити праве Бастиље, оне аустријске, онда су их рушили Соколи, док су им франковци покорно служили”. За писање „Хрватског народа” констатовао је „Таква глорификација злочинства не може се читати  ни у централној Африци!”. (14)

Једна група предвођена од Славка Сладића, напала је 18 децембра 1939. увече на кућу Петра Јуроша у Бетини, зато што је био члан сокола, и зато што су се у њој склонили соколи Микин, Билић, Капов и Филипи, који су од противника били гоњени. Противници су полупали прозоре и врата, а Микин је био рањен. То је био већ пети напад на кућу Јуроша, а да нико од криваца није био кажњен, иако је сваки пут извештено среско начелство. (15) Пред терором Заштите, која је нападала куће својих противника соколи нису смели излазити на улицу. Најугроженији соколи Бранко Билић,  Шиме Капов, Петар Јурош и Јере Микин склонили су се у Београд 21. новембра 1939.  Примио их је Савеза Сокола у Београду и помогао им. Остали млађи чланови и нараштајци соколског друштва су и после демолирања дома у коме се више никад није радило, наставили предвојничку обуку дрвеним пушкама у организацији Народно-одбрамбеног одбора, спремајући се за одбрану земље. Био је то пример родољубља и ентузијазма чланова соколске организације. (16) Сем Савеза Сокола помоћ избеглим соколима из Бановине Хрватске пружила је Соколска жупа Београд. Управа Соколске жупе Београд усвојила је 15. новембра 1939. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”. Тим правилником основан је при Соколској жупи Београд фонд за помоћ. Средства за помагање била су добровољни прилози свих соколских јединица жупе; добровољни прилози чланова и чланица, нараштајаца и нараштајки,… као и других добротвора; приходи од села, која су се за ту сврху одржавана у јединицама жупе; други прилози, који су намењени помоћи. Из благајне помагала су се она браћа и сестре, која су се молбом обратила за помоћ уз приложене или предочене соколске легитимације. Сем материјалног помагања сви чланови управе Соколске жупе Београд требали су да својим личним угледом и препорукама помогну да угрожена браћа и сестре нађу посао, који је одговарао њиховој спреми (17)

 Сем у Бетини, у Комижи на Вису су биле запаљене просторије  соколског друштва. Изгорео је инвентар и читаоница. У „Соколском гласнику“ истакли су : „И још ће нам „Обзор” и „Јутарњи лист” говорити о томе, да „клевећемо” и да „не износимо конкретне чињенице” о прогонима Соколства у Бановини Хрватској, кад им њихове присталице, из дана у дан лиферују, не само конкретне, него и пламтеће примере тог варварства и тих прогона ! … “. (18) У Бановини Хрватској су и 1940. године паљени  соколски домови, а „Соколски гласник“ је извештавајући о нападима истакао : „ …сам ултрахрватски „Хрватски народ“ објавио је триумфалну вест о палежу дома у Бетини, као пад Бастиље, …“. (19)

После напада на соколану на наговор једног свештеника, непријатељи сокола су наставили да прогоне соколе. Једном сељаку су украли овна и крвљу означили траг до куће једног сокола, који је сместа ухапшен. Жандармерија је после пронашла правог кривца, али му се ништа није десило. Ухапшеног сокола су пустили на слободу. Другом приликом су провалили у црквени подрум и поново окривили соколе, па је члан сокола Сладе био ухапшен и злостављан, „ни крив ни дужан”. Из дана у дан су се соколима подметале разне кривице, од синова аустро-италијанаша и противника свега што је било хрватско и југословенско. Због тога су се многи Бетињани вратили југословенству, а соколи су се спремали да обнове свој порушени дом. (20)

У Бетини су били јавни радови. Али ниједан члан сокола, ни један сељак који није био присталица председника општине Скевина, није могао да добије посао. Јавни радови су се вршили и испред соколског дома. Док су се на другим местима код минирања, минирана места била покривена грањем и камењем, да не би експлозија оштетила околне зграде, пред соколаном се то није радило, тако да је минирање на неколико места поломило кров соколане и направило велику штету. У чланку се коментарисало : „Као што се види, противници не пропуштају никаква средства да нам напакосте.” (21) Соколска жупа Шибеник-Задар одржала је народно-одбрамбене течајеве у друштвима Тијесно, Муртер, Бетина, Биоград и Кистање. Течајеве су водили инструктори који су завршили жупски течај. Интерес за течајеве у местима где су  одржани био је велики не само код чланова сокола него и код осталих грађана. (22)  Бановина  Хрватска распустила је Соколску жупу Шибеник. Низ соколских жупа и јединица упутио је Савезу Сокола резолуцију и писма, због распуштања жупе Шибеник и конфискације имања свих њених јединица. Тражили су да Савез Сокола предузме мере, да се неправда исправи. (23) Савет патриотских и витешких организација упутио је Савезу Сокола писмо у коме је истакнуто :  „У седници Савета, од 12 о. м., случај распуштања СОКОЛСКЕ ЖУПЕ ШИБЕНИК, скренуо је на себе пажњу присутних и био предмет живе дискусије. Једнодушном одлуком Савет се придружује протестима које сте, поводом овог случаја, учинили код меродавних фактора и жали, што је уопште било могуће да се оваква одлука донесе ..”. (24)

По избијању Априлског рата 1941, Сељачка заштита са усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ (25)  У својој заповједи изданој 19 априла 1941. Славко Кватерник је истакао : „у данима стварања Независне државе Хрватске, колико Хрватска сељачка толико и  грађанска заштита, свјесне  хисторијског збивања, дале у свакоме погледу све своје, да код оживотворења настојања цијелог Хрватског народа одрже ред и сигурност на достојној висини.” У знак признања добили су име : „Хрватски заштитни ловци”. (26)

Насупрот њима соколи у Бетини били су спремни да се боре против окупатора. Део сокола у Бетини  прикључио се комунистима. Гојко Јаковчев је у разговору са својим братом Милом Јаковчевом, секретаром комунистичке организације  рекао да он и десетак соколаша одавно прижељкују да постану чланови СКОЈ-а и  КПЈ. Миле Јаковчев му је одговорио да се од тог дана може сматрати чланом СКОЈ-а. Састали су се у пољу 6 јуна 1941. Миле Филипи, Бранко Босна, Метод и Јере Микин, Шиме Капов, Анђело Сладић, Петар и Звонко Јурош, Бранко Билић и Гојко Јаковчев. Гојко Јаковчев је пренео шта му је рекао брат : „основни задатак свих нас је прикупљање оружја и свега што може користити против окупатора.” Сви чланови Гојкове групе су  10 јула 1941. постали чланови СКОЈ-а и „Ударне групе”. Гојко Јаковчев је био секретар актива СКОЈ-а и командир ударне групе. У групу су дошли Драгутин Томас, Петар Јаковчев, Јосо Филипи, Крешко Капов и Фране Јадрешић. Крајем 1941. актив је бројао око 20 омладинаца, а језгро је била ударна група од 12 чланова. Средином јула 1941. настала су и прва хапшења комуниста и националиста у крају. Бранко Босна и Метод Микин били су подофицири југословенске војске. Почетком октобра 1941. организована је војна обука омладине која није служила војску. Наставници су били  Бранко Босна,  Метод Микин и Драгутин Томас. Крајем 1941. придружиле су се омладинке. Гојко Јаковчев је давао комунистичке летке и свом оцу. Његов отац је створио групу од 7-8 симпатизера НОП-а, све некадашњих чланова сокола. Крајем септембра 1941. Гојко Јаковчев је у Муртеру придобио југонационалистичку омладину да приђу  комунистима. (27) Из соколског нараштаја друштва Бетина, који су у лето 1941. били чланови Ударне групе погинули су у партизанима  Бранко Билић, Анте Јакар, Петар Јаковчев, Крешимир Капов, Анте Капов, Метод Микин и Анђело Сладић. Борац са Сутјеске Драгутин Томас умро је после рата од туберкулозе, а Шиме Капов умро је као резервни мајор ЈНА. Бранко Босна, Миле Филипи, Јере Микин и Гојко Јаковчев били су носиоци Партизанске споменице 1941, а Петар Јурош и Звонко  Јурош руководиоци у НОВ-у. (28)

  Гојко Јаковчев из Бетине ми је у једном разговору изјавио да је он Србин католик. Сељачка и грађанска заштита ХСС настојала је да онемогући соколске припреме за одбрану земље. Вршили су нападе на куће сокола и соколске домове. После оснивања Бановине Хрватске 1939. дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. Хрватска штампа настојала је да оправда нападе Заштите. У хрватској штампи полемисало се око напада на соколски дом у селу Бетини код Шибеника. Док је „Хрватски народ” славио паљење соколског дома као „освајање Бастиље”, дотле је остала хрватска штампа настојала да умањи важност напада на соколски дом. Пред терором Заштите најугроженији соколи побегли су 21. новембра 1939. у Београд. Прихваћени су од Савеза Сокола у Београду. Соколска жупа Београд придружила се акцији помоћи избеглицама из Бановине Хрватске. Остали млађи чланови и нараштајци соколског друштва су и после демолирања дома  наставили предвојничку обуку дрвеним пушкама у организацији Народно-одбрамбеног одбора, спремајући се за одбрану земље. По избијању Априлског рата 1941. сељачка и грађанска заштита  ставиле су се на располагање НДХ. Насупрот њима соколи у Бетини били су спремни да се боре против окупатора. Још у Бановини Хрватској због забране жупе прешли су на обуку у гађању у илегалним  условима. Део члановa Савеза Сокола у Бетини и околини  пришао је после Априлског рата 1941. комунистима и у редовима партизана борио се против окупатора и усташа. У условима окупације наставили су своју предратну борбу са Хрватском сељачком и грађанском заштитом.  У чланку је истакнуто сећање на  прелаз чланова забрањене сеоске соколске чете партизанима у условима НДХ.                                                                                                

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 Напомене:

1. Boris Dorbić, Anita Pamuković i Milivoj Blažević, „Djelovanje kotarskog agronoma Vinka Anzulovića u edukaciji puka šibenskog kotara iz biljne proizvodnje u razdoblju 1921-1948, „Annales Anali za istrske in mediteranske študuje”, Koper leto 2017, Series Historia et Sociologia, 27, br. 1, стр. 75;

2. „Соколско друштво Бетина”, „Соколски гласник“, Љубљана, 22 децембра 1932, бр. 51, стр. 7;

3. „Соколска манифестација у Сукошану крај Задра”, „Соколски гласник“, Љубљана,  22 септембра 1932, бр. 38, стр. 3;

4. „Из жупа и друштава”, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 марта 1933, бр. 11, стр. 7;

5. Д.Ј, „Соколско друштво Бетина”, „Соколски Гласник”, Љубљана,  12 маја 1933, бр. 20, стр. 5;

6. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник Година I”, Београд 1934, стр. CXXVI;

7. „Стрељачки отсек сок. Друштва Бетина”, „Соколски гласник“, Београд, 9 јуна 1939, бр. 23, стр. 5;

8. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 18 августа 1939, бр. 33, стр. 7;

9. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 68;

10. Željko Karaula, „Hrvatska seljačka zaštita u kraljevini Jugoslaviji”, Zagreb, 2014, str. 347;

11. „Нападаји на Соколе се множе!”, „Соколски гласник“, Београд, 20 октобар 1939, бр. 42, стр. 3; „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд,  27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;

12. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд,  27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;

13. „Још о догађајима у Бетини”, „Соколски гласник“, Београд, 10 новембар 1939, бр. 45, стр. 4;

14. „Глорификација злочинства”, „Соколски гласник“, Београд, 17 новембар 1939, бр. 46, стр. 1;

15. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 29 децембар 1939, бр. 52, стр. 2;

16. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 68, 69;

17. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”, „Око соколово”, Београд, 1 март 1940, бр. 3, стр. 53;

18. „Наш дом у Комижи опет унишен”, „Соколски гласник“, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 3;

19. „Бездушна хајка на соколство“, „Соколски гласник”, Београд, 12 јануар 1940, бр. 2, стр. 3;

20. „Подметања наших противника”, „ Соколски гласник”, Београд, 26 април 1940, бр. 17, стр. 4

21. „Оштећивање соколане”, „Соколски гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 4;

22. „Течајеви одбрамбености у жупи Шибеник”, „ Соколски гласник”, Београд, 16 август 1940, бр. 33, стр. 2;

23. „Соколство за браћу у Шибенику”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 1;

24. „Порука Савета патриотских, ратничких и витешких организација”, „Соколски гласник“, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 2;

25. Нева Журић-Скоти, „Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;

26. Срета Савић, „Борбе у Срему 1941 1944”, Сремска Митровица 1981, стр. 48;

27. Гојко Јаковчев, „Омладина села Бетине 1941”, „Устанак народа Југославије”, Зборник, књига VI, Београд 1964, стр. 464, 465, 486,487;

28. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 81;