• На Првом програму РТС 23.8.2021. приказан је филм Вељка Булајића „Атентат у Сарајеву” из 1975.  Филм снимљен у Титово доба приказао је групу атентатора како прелазе из Србије у Босну.

У филму је приказана и приватна посета Фердинанда и Софије Сарајеву коме присуствују и атентатори и срдачан дочек од стране јавности. Онај ко гледа филм помислио би да су атентатори били изоловани од средине. Оно што нема у филму је широки покрет за ослобођење од власти Аустро-Угарске Монархије чији су део били соколи. У филму се приказује један трговац који на једвите јаде пристаје да сакрије оружје за атентат, и то је све.

После Мајског преврата у Београду 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској Монархији. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде код омладине.  У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине  у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основали су  Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је  у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима Аустро-Угарске Монархије. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима.  (1)

Др. Мирко Буић је говорећи о утицају Чеха на словенске народе у Аустро-Угарској Монархији  истакао : „Све  оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу …. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. …  . Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Предидента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио.” (2)

Културно друштво „Просвета” од свог оснивања 1902. увек је нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа.  (3)

Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево,Чапљина). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”. (4)  

Просвјета из Сарајева помагала је српске соколе и оснивање сеоских побратимских чета, помажући их материјално и морално. Почела је са васпитањем добрих вођа из сеоске омладине, одржавањем соколских, задружних и аналфабетских течајева. (5)

Соколе је погодила анексија Босне и Херцеговине 1908. Решили су да  се „соколска идеја братства што дубље проширује у народ и да се … заинтересује сва средњошколска омладина, јер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало је очувати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања тако, да би сваки припадник те генерације био приправан на највећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот свога народа. Соколство је било прво позвано да својим снагама целоме народу докаже вредност и снагу уједињења. … Први је задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и крај упозна и спреми за велико дело националног уједињења и ослобођења. Други је био у томе, да се наше најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној  потреби борбене акције против сваког покушаја наших угњетача. …  од наше напредне омладине требало је створити ону генерацију, која ће као деца наше националне револуције бити претеча отворене борбе за слободу и уједињење.”(6)

Др. Воја Бесаровић, старешина и Јово Поповић, заменик старешине друштва у Сарајеву, били су задојени на универзитету соколством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и на Видовдан на слету у Раваници у Срему 1908. са њим утврдили план организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. На конференцији делегата српских гимнастичких друштава у Сарајеву у јесен 1908. поверена је старешинству Српског сокола у Сарајеву израда правила организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. У пролеће 1909. на састанку коме су присуствовали и  Лаза Поповић, старешина жупе Фрушкогорске,  и  др. Симеон Чокић, тајник жупе, решено је да се српски соколи појединих покрајина образују жупе, а да све жупе сачињавају Савез. У савезу су требала да буду окупљена сва српска соколска друштва без обзира на  покрајине у којима су се налазили. Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910. (7)

Соколи су заједно са Побратимима од 1910. покушавали да у Аустро-Угарској монархији оснују своја сеоска друштва.  Прихватили су ставове националистичке омладине, која је на својим заставама исписала да само она организација може да служи народу, која успе да здружи интелигенцију града са селом. (8)

Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. Покрет није ишао даље од пропаганде против алкохола и васпитања у том правцу. У исто време био је основан Српски соко у Босанској Градишци.  Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Влада Малић био је послат у Сарајево да код Главног одбора Побратимства и Соколске жупе изложи предлог о сарадњи и добије пристанак за заједничку сарадњу сокола и побратима. Предлог је био прихваћен.  Комисија у којој су били др. Војислав Бесаровић, Јово Поповић, инж. Мика Благојевић, Милош Ђуран, Јово Пешут, Коста Јефтић и Влада Малић саобразила је правила Побратимства сарадњи са соколима.  Побратимство је са својом идејом антиалкохолизма, где је сваки члан морао потписати завет и дати часну реч да неће пити, помогло да се створи организација у широким масама. Чланови Побратимства у договору са соколима, морали су да раде на хигијенском и физичком подизању својих чланова  и то гимнастичким вежбама.  Основани су соколи-побратими по селима. Основан је пододбор Побратимства у Градишци  и већина чланова српског сокола заветовала се да неће пити и ступила је у редове побратима, да би стекли морално право да идеју антиалкохолизма пропагирају у народу. Да би се идеја побратимства популарисала истицано је да су побратими соколска војска на селу. Десетина омладинаца, сокола из Босанске Градишке ишла је месецима по селима и вежбала сеоску омладину. Када то није било могуће, позивани су сеоски младићи у варош, у соколану, да им се тамо покажу вежбе, како би их они пренели на село. После вежбе седало се под какво дрво или у чију кућу и започињали невезани разговори о свему и свачему. Грдила се Аустрија и њени зулуми, хвалила се и уздизала слободна Србија. Читале су се новине, нарочито “Српско коло” из Загреба, “Трезвеност” из Београда, календари Народне одбране и разне књиге и брошуре… . Кочићев “Јазавац пред судом” био је сељацима  омиљена лектира и нико га није правилније схватао од побратима. Старији људи, гледајући младе како вежбају у строју  као војска, уписивали су се у Побратимство.

Први слет здружених побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. На слету је поред сокола учествовало 600 побратима из градишког среза. Од тог броја било је 200 чланова вежбача, сеоских младића. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Старији људи били су барјактари. Поворка је продефиловала у четворним редовима градишким улицама  под својим друштвеним заставама. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Првог дана, на Видовдан, била је свечана поворка сокола и побратима, помен косовским јунацима, предавање Живојина Дачића пред неколико хиљада људи, певање уз гусле Петра Перуновића, затим заједнички ручак побратима, сокола и гостију, на коме је било преко 800 људи. И све то без алкохола. После подне одржане су вежбе и утакмице сокола и побратима. У вече је било друго предавање  Дачића за грађане, са концертом певачког друштва “Зоре” из Нове Градишке. Сутрадан је одржана конференција, на којој су учествовали делегати појединих побратимских друштава из градишког среза, изасланици Главног одбора Побратимства и Соколске жупе из Сарајева и  изасланици друштава и студентских организација. Успех у градишком срезу изненадио је културне и националне раднике. Разматрало се питање како да се тај успех пренесе у остале крајеве. Дачић је у својим говорима умео да вешто каже и наговести све, што је било потребно да се сељаку каже.  Оно што није могло бити речено, рекао је гуслар Перуновић у народној песми. Песму о старцу Вујадину слушало је неколико хиљада људи у гробној тишини. Први слет здружених побратима и сокола  одушевио је народ, тако да су покрету почели приступати и старији домаћини. (9) У Босанској Крајини побратиме је предводио соколски првак тог краја Влада Малић.  Није пропуштао ни један празник, а често ни радни дан да не обиђе Разбој и остала села и тамо организује побратиме, који су у исто доба били и сеоски соколи. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Милош Ђуран, чиновник Савеза земљорадничких задруга у Сарајеву, писао је о побратимима у „Српској Речи”, „Народу” и „Отаџбини”. Љубо Мијатовић проповедао је соколство и побратимство међу академском омладином.  Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник  од др. Милоша Поповића. (10)

Цветко Ђ. Поповић, један од учесника сарајевског видовдана, писао је о приликама у Босни и Херцеговини. Истакао је да су и Срби и Хрвати средњошколци упркос забранама власти, нашли начин да вежбају у соколима. Био је у чети „Јавор” основаној по скаутском систему. Знатан број Срба средњошколаца био је организован у секцијама Савеза трезвене младежи. Кад је 1912. одржан конгрес Трезвене младежи у Крагујевцу  послати су као делегати Никола Тришић и Коста Вуковић. Испред „Побратимства” ишли су делегати Јово Пешут и Милош Ћуран.

На омладину у Сарајеву су деловали догађаји као што је била Прослава 10-годишњице “Просвете” 1912, први ђачки процес Пјанић, Љубибратић и фебруарске демонстрације против Мађара 1912. у Сарајеву. Демонстрације против Мађара биле су организоване 18. фебруара 1912. на простору испред католичке катедрале. Прво су певали “Хеј Словени”, а затим уз повике против комесара Цуваја, Мађара, … .спаљена је мађарска застава. Чим је застава била запаљена јурнула је полиција.  (11) У својим сећањима Војислав Богићевић је истакао : … остала ми је дубоко урезана у сећању. Полиција и војска блокирале су све сарајевске улице око главне тадашње Фрање Јосипа улице. Уздуж и попреко тих неколико пространих улица крстарили су одушевљени ђаци, лупали стране натписе и прозоре на туђинским установама, немилосрдно ударани сабљама и кундацима разјарене полиције и солдатеске, која није имала наређење да пуца. На самом углу код некадашње књижаре Башагића, нашао се ненадано на ђачким раменима Лука Јукић. Жажарен у лицу, разбарушене косе, одржао је ђацима говор, куражећи их да устрају, … а док је полиција бесомучно јуришала, ђаци су својим прсима штитили Луку Јукића, којега су власти тражиле на све стране.  …  којој су касније дошли у помоћ организовани радници, те се је на тај начин могао пробити кордон полиције.” (12)

На прослави десетогодишњице Просвете одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими.  Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу.(13)  Цветко Ђ. Поповић истакао је дани прославе  Просвете 21. и 22 септембар 1912. представљали датум у животу Срба Босне и Херцеговине. Силна поворка сокола и побратима (трезвењака) и мноштво народа допринелу су да осети снагу народа. Истакао је : „Осетили смо се као део национално свесне целине. Сваки део прославе уверавао нас је да нисмо сами, већ да постоје хиљаде и хиљаде које систематским радом теже истом циљу као  и  ми. Истина, њихов пут чинио нам се сувише спор, сувише заобилазан, али ипак циљ је био исти и то нам је уливалоповерење и снагу. … Али најјачи утисак оставила  је на нас музика београдског Сокола. … То је било довољно да се одмах међу нама рашири вест да је то цела музика Краљеве гарде преобучена у соколску униформу. Луди од радости, по цео дан смо јурили за том музиком, а кад засвира „Србијанци и Босанци своју земљу бране” и  „Хеј трубачу с бојне Дрине” ни стотине полицајаца нису нас могли спречити да кличемо „Живела Србија”, а најсмелији и најодлучнији викали су и „Живио краљ Петар”. Осетили смо у себи неку снагу, па смо постали одједном и поноснији и одважнији. Готово исто тако деловала је на нас и музика из Дубровника. Од сокола у маршу научили смо песму „Херцег-Босно мати, немој туговати”, коју смо после стално певали приликом манифестација и демонстрација. …. . Дани „Просвјетине” прославе улили су храброст и онима малодушнима који су се до тада при свакој јавној акцији држали по страни. У свима српским ђачким удружењима почело се радити са више воље и полета.” (14)

Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са  „Дубровачком Грађанском Музиком” отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(15)

Манифестације поводом победа српске војске у Балканском рату од октобра 1912. су се редовно претварале у демонстрације против Аустро-Угарске Монархије и завршавале сукобима са полицијом.Полиција је тада хапсила, па се знатан број средњошколаца упознао са затвором. Средњошколци су се навикли на претресе по кућама и хапшења као на свакодневне појаве. Пошто је расла борбеност омладине, демонстрације су биле све озбиљније. Полицији је тада помагала војска. За полицију су били сумњиви сви који су се истакли својим радом против државе, било да су држали аналфабетске течајеве или оснивали трезвењачке дружине у народу. Били су затворени и сви истакнути напредњаци.  Поводом Скадарске кризе у мају 1913. уведене су у Босни и Херцерговини  „Изнимне мјере”. Тим мерама требало је прекинути везу између интелигенције и народа преко аналфабетских течајева ( „Просвјета”), оснивањем српских соколских друштава, трезвењачких дружина („Побратимства”) и читаоница. Омладина је то схватила да је власт почела да их се боји и то је појачало борбеност.  (16)

У ђачким омладинским клубовима истицао се ђак Учитељске школе у Сарајеву Лазар Ђукић.  Лазар Ђукић и ђак Трговачке академије Перо Ђенеро из Дубровника, састали су се у Сарајеву у јесен 1913. са Иваном Ендлихером, студентом из Љубљане, и договорили се о оснивању организација по свим средњим школама у Сарајеву, а онда и по другим местима у Босни и Херцеговини. Сазван је састанак напредњачке омладине у кафани Буку, где је изабран одбор  и донесена одлука да се у свим школама оснију организације. У програму је истакнуто да организација тежи да се револуционарним путем спроведе уједињење у јединствену државу изван Аустро-Угарске Монархије. На свим средњим школама основане су тајне ђачке организације. У пролеће 1914. основан је централни одбор у Сарајеву. У одбор су изабрани : Виктор Рубчић, Марко Перин, Ђуро Бањац, Максим Протић, Мирко Кус, Хамдија и Садулак Никшић, Милан Прица и  Лазар Ђукић. У мају 1914. одржана је у Гају изнад Хрида код Сарајева скупштина, на којој је решено да се сви истомишљеници са појединих школа здруже у једну групу, па је у нови одбор ушао као председник Милан Прица, подпредседник Иван Крањчевић, тајник Садија Никшић, као чланови одбора  Марко Перин и Лазар Ђукић. Састанци су одржавани у Гају, ту су држана предавања, од којих су била запажена предавања Боре Јевтића. Састајало се и у парковима, на кеју, приватним становима … .После формирања националистичке омладине њене активности биле су :  поливање мастилом и уништавање страних натписа у Сарајеву, штрајк ђака Учитељске школе поводом шапшења једног учесника у поливању натписа, демонстрације приликом доласка немачке позоришне трупе, разни екцеси против франковачких професора, забава, коју су присталице ђачке националистичке организације у Сарајеву приредили у јуну 1914. у корист градње хрватске школе у Трсту. (17)  Забава је била одржана 6 јуна 1914. у просторијама Друштвеног дома. Приредила ју је националистичка омладина уз сарадњу певачких друштава хрватског „Требевића”, српске „Слоге” и  „Чешке беседе”. Полиција није одобрила забаву под називом „Југословенске националистичке омладине”, па је приређена под именом „Српске и хрватске омладине”. Соколи су у свечаним одорама  одржавали ред. Поздравни говор одржао је Милош Видаковић. (18) „Млада Босна” унела је свој револуционарни дух у соколска, побратимска и културна удружења. (19)

После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Ухапшен је  соколски надзорник округа посавско-подрињског Мишко Јовановић  и  најактивнији соколски и побратимски радник учитељ Вељко Чубриловића из Прибоја због учествовања у атентату. Тузланска омладина била је у уској вези са соколима. Кад је Мишко Јовановић изјавио, да је у Београд ишао због соколских послова, започело је хапшење соколских радника. (20) Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије.  Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници  је провео  4 године до ослобођења 1918. (21) Док је соколској организацији суђено у бањалучком процесу, Младој Босни суђено је у Травнику 1915. Осуђени су били ђаци Учитељске школе, Трговачке академије и Трговачке школе. (22)

Са  оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело је оснивање српских соколских друштава у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске Монархије. Поповић се обратио за помоћ Чесима. Српски соколи у Аустро-Угарској сматрали су да је њихов задатак био да се сав  народ без разлике на веру упозна и спреми за дело уједињења и ослобођења.  Тежили су да се најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној  потреби борбе  против Аустро-Угарске. Од напредне омладине требало је створити генерацију која  је требала да буде претеча отворене борбе за слободу и уједињење. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Сви који су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за ослобођење и уједињење. После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола.

Тежње националистичке омладине пре Првог светског рата биле су повезане са тежњама Соколства, тако да су се у омладинским редовима налазили чланови сокола. (23) Велики део омладинаца из “Младе Босне” био је пре Првог светског рата у соколским редовима. И после Првог светског рата преживели чланови  “Младе Босне” учествовали су у соколским редовима као најбољи чланови и соколски прегаоци. (24)

Саша Недељковић, 
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

 Напомене  :

1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;

2. „Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;

3. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 3;

4. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999, стр.67-70;

5. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 3, 4;

6. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;

7. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111, 112;

8. Проф. Бруно Марчић, Мостар, „Наш улазак у село”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануар 1936, бр. 1, стр. 5,

9. Владо Малић, „Побратимски покрет у Босанској Крајини од 1900-1914 г.”,„Споменица II покрајинског слета Сокола краљевине Југославије у Сарајеву”, Сарајево, 1934, стр. 62, 63, 64, 65;

10. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112; Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;

11. Цветко Ђ. Поповић, „Сарајевски Видовдан 1914.”, Просвета, Београд, 2014, стр. 14, 16, 17, 21, 22;

12. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 1, 2;

13. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;

14. Цветко Ђ. Поповић, „Сарајевски Видовдан 1914.”, Просвета, Београд, 2014, стр. 25, 26, 27;

15. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;

16. Цветко Ђ. Поповић, „Сарајевски Видовдан 1914.”, Просвета, Београд, 2014, стр. 29, 32, 43;

17. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 2;

18. Цветко Ђ. Поповић, „Сарајевски Видовдан 1914.”, Просвета, Београд, 2014, стр. 45;

19. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздајничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;

20. Душан М. Богуновић, „Из добе патња и стадања”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 4.јуна 1931. бр. 23, стр. 1;

21. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; „Бр. Стеван Жакула”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-8, стр. 148, 149; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;

22. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 3;

23. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 1;

24. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздајничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;