• Драган Провиџало је сликар који осим поетских испитује и математичка својства реалног и имагинарног света, сразмеру, однос и устројство, како се може превести реч „структура“, а његова недавно одржана изложба у Културном центру Требиње побудила је велику пажњу, као најпосећенија изложба у тој галерији.

Драган Провиџало, Ован, 1999, туш на папиру, 30×32 цм

Изложба сликара и примењеног уметника Драгана Провиџала (Сарајево, 1949) у Културном центру Требиње побудила је велику пажњу, као најпосећенија изложба у тој галерији. Реч је о сликару који није имао уобичајени уметнички пут, нити је налик на друге ствараоце. Живео је у Швајцарској од 1972. године и издржавао се од једног вида примењене уметности а упоредо је стварао и ствара дела у домену ликовне уметности, која није раније представљао на изложбама у отаџбини. Његова остварења урађена су у различитим техникама, често су камерног формата и на папиру, мада је представио и слике већег опсега. Провиџала занима интимни моменат у стварању, што значи да креће од древног, од цртежа и стиже до акварела и слике. Изразито је посвећен феномену чисте ликовности, не занима га визуелна уметност као шира, авангардна област, али је цео његов опус и вид ликовног експеримента. Ако је Карл фон Клаузевиц промишљао тотални рат („Рат је наставак политике другим средствима“), Провиџало као хуманиста размишља о тоталним арту, његово ликовно дело врши мобилизацију неких познатих стилова и покрета. Не задржавајући се као други уметници само на једној ликовној појави, не поставши тзв. сликар једне слике, који израбљује једно срећно нађено решење, уместо клишеа и манира овај аутор је чисту ликовност потражио у анализи појединих феномена пре свега модерне уметности. Помишљамо тим поводом и на Леонида Шејку, који је пре синтезе приступио систематској стваралачкој анализи, упознавању свих карактеристика модернизма. Василиј Кандински је писао о постојању само две парадигме у модерни, о „великом реализму и великој апстракцији“. Провиџало се креће у распону тих ликовних светова, многа његова дела су различита, али се и у сваком препознају његов печат и ликовни рукопис.

Драган Провиџало, Апстракција, 2023, туш и акварел на картону, 23×14 цм

Члан је удружења „Урош Предић“ у дијаспори и одиста би се Урош Предић поносио неким његовим радовима. С невероватном прецизношћу и високим ликовним својствима он црта и слика реалистичке мотиве. Аутор је вероватно најбољег анималистичког цртежа (главе овна) у нашој новијој уметничкој историји, али ни његове сликарске анализе цвета руже и других биљака нису ништа мање вредне. Реч је више о поетском него о тврдо реалистичком, као сликара и цртача занима га поетска страна реалистичког мотива, а не вулгарно преношење, дословно копирање природе. За то је потребно имати и духовну димензију у свом карактеру. Он се попут руских сликара гнуша хиперреализма као нижег вида реализма, није ни натуралиста из 19. века и налик његовим великим узорима занима га моменат у коме се додирују, сусрећу живот и уметност, лепота живота и ликовног умећа, надахнуће и стварност, а не пуко копирање фотографског предлошка или рад са епидијаскопом. Тако су и његове апстракције, радови из домена фантастичног, они обележени ирационализмом и други ликовни експерименти само видови трагања, путовања у уметности схваћеној као велика духовна авантура, чије је источиште, разрешење у поезији ликовног дела. Уосталом, није ли сам Пабло Пикасо рекао: „Поезија – али све што пронађете у овим песмама такође можете наћи у мом сликарству. Толико су много сликара данас заборавили на поезију у њиховом сликарству – и то је најважнија ствар: поезија.“

Драган Провиџало има и посебно интересовање – колекцију живих биљака, зимзелених и листопадних, пузавица, грмова, егзотичних, бонсаија, а ради и вертикално озелењавање. Стога је разумљиво да су биљке чест мотив на његовим цртежима и сликама, почев од реалистичких студија. За његове апстракције се може рећи да су „побиљчене“, органског су карактера, сећају на орнаменте изведене из биљних врежа, стабљика и листова, којих је пуна историја уметности. Јохан Волфганг фон Гете је у оквиру својих ботаничких студија увео појам „прабиљке“ (Urpflanze) на који помишљамо поводом Провиџалових дела. И он је у додиру с магичним духом биљке за који зна сваки шаман, стога и ствара магична дела или исцртава линије на камењу које нису пука декорација, већ праћење форме и изношење на површину енергетских својстава природних објеката. На тај начин подсећа на време када су Срби и Херцеговци попут њега, осим с божанским, били у дослуху и с природним силама паганског света, с биљакама и животињама које походе Провиџалову уметност. Има у њој понечег и од појавности и суштине инсеката и једноставних, једноћелијских организама, јер се овај стваралац спушта у својим визијама до дна, до основа природе.

Драган Провиџало, Форме, 2023, туш, црни и тиркиз на папиру, 30×21 цм

Реч је о сликару који осим поетских испитује и математичка својства реалног и имагинарног света, сразмеру, однос и устројство, како се може превести реч „структура“. Његов течни, органски ликовни свет је заправо чврсто и прецизно заснован, лаган и елегантан у извођачком смислу, како Љиљана Богдановић каже да треба писати. Такво устројство сећа на птичији костур или оклоп инсеката. У свом истраживању структуралних односа појава и стања, овај уметник је стигао и до хиперструктуре лавиринта, па је и једна од његових најбољих слика посвећена лавиринтској тајни. Мало се српских уметника тиме бавило, сећамо се између њих неколико Леонида Шејке и Маје Сковран. Лавиринт је као космичка шара, хиперструктура и симбол са многим значењима занимао старе као и нове ствараоце и градитеље. Најпознатији лавиринт је у Кнососу на острву Криту, везан за легенду о Минотауру и срушен око 1700 године пре н. е. Од старих лавирината зна се и за онај краљице Собекнеферу (или Неферусобек према раним египтолозима; дванаеста династија, период Средњег краљевства 2055–1650 пре н. е.) која је пирамиди свога оца Аменемхата III додала погребни комплекс који је Херодот назвао „Лавиринт“. С обзиром на величину те грађевине и безброј просторија и ходника, свако ко би ушао залутао би. Такве је појавности и Провиџалов лавиринт, из те апстракције нема излаза, замршеност те мртве петље је од оне конструкције која се остварује као чист ликовни и ментални заплет, атрактивна маршрута, авантура која се отвара посредством погледа, али је на известан начин и метафора о уметности, идеја о њој, јер постоји само на менталном плану, као пројекат. Лавиринт је попут самих линија и боја од којих је на овом примеру саткан толико привлачан и због своје митотворности, раширен у старим и новијим културама стога што је у његовом средишту Минотаур, ирационално срце мита, језгро загонетке за психолошко и животно разрешење јаства.

На том путу ка целовитости, на стази древности, очигледно да уметност Драгана Провиџала сеже дубоко, он ствара уметност од искона, која је колико нова и оригинална толико и прастара. Сликар и академик Мило Милуновић је у том смислу рекао: „Нема нове и старе уметности већ само добре и лоше“ или, да парафразирамо Арчибалда МекЛеиша, „Слика не треба да значи већ да буде“.

Дејан Ђорић / ПЕЧАТ