У данима интензивног сећања на Јасеновац, повереништво СПОЈИ (Српска православна омладина) за Немачку организовало је у црквеној сали храма Свети Сава у Берлину меморијалну изложбу о логорском комплексу Госпић-Јадовно-Паг, у коме је од јуна до августа 1941. убијено 40.000 Срба, Јевреја и Рома, од тога чак 38.000 Срба!
Како је рекао организатор Дејан Сенић, „докле год се сећамо жртава, они су међу живима“, а старешина храма, свештеник Вељко Гачић је поручио да се о овим страдањима није причало раније да „не би повредили друге“.
Изложба је један од пројеката Удружења Јадовно 1941, коју су приредили студенти историје Предраг Лозо и Драгослав Илић и дугогодишњи председник удружења Душан Басташић, који је у Берлину одржао предавање. Овај стоматолог из Бањалуке, иако није историчар, уверен је да су опште незнање о Другом светском рату и геноциду од стране НДХ и довели до прошлог рата.
Комплекс логора Госпић-Јадовно-Паг формиран је свега неколико дана после проглашења НДХ, као први ликвидациони центар за Србе, Јевреје и идеолошке противнике те државе. Сасвим смишљено је изабрано подручје Лике и Пага јер је Госпић имао јаку железничку инфраструктуру важну за логорски систем, а Велебит и Личко поље обилују природним феноменом – крашким јамама за које су још пре рата прикупљане информације о приступним путевима и процене капацитета, односно колико тела могу да приме!
Гости из амбасада
Отварању изложбе и предавању су присуствовали и амбасадор Србије Душан Црногорчевић, конзул Коста Симоновић и Татјана Лоловић саветница у амбасади БИХ у Немачкој.
Заборав је грех, а праштање врлина: Дејан Сенић, Душан Басташић и отац Вељко Гачић
С подручја целе НДХ пристизали су мушкарци, жене, деца, старци у сточним вагонима, углавном ноћу и у толиком броју да џелати нису стизали да их усмрте, па су формирали седам сабирних логора, где су чекали два-три дана док не стигне њихов ред за ликвидацију. Мушкарци којима није падало на памет да их могу убити само зато што су православци и Срби, већ су мислили да иду на рад, вођени су 20 километара пешке везани међусобно и у колони ланцима, а јаме, због конфигурације терена, не би приметили све док их не би довели до ивице. Крвници би потом у јаму гурнули првих неколико, а они би потом својом тежином повукли остале за собом, о чему је сведочио један од неколико преживелих Сергеј Пољак.
Према истраживању Ђура Затезала из Архива у Карловцима, за 132 дана су убијене 40.123 особе, од којих 38.010 Срба, а остало су Јевреји и припадници других народа.
– Данас ћете чути од неких хрватских историчара да је тај број 24.000, али питао сам неке од њих да ли је тиме овај злочин ишта мањи. Много је битнији карактер злочина који се тамо десио и идеологија која му је претходила и што је јако важно, наш институционални, друштвени, државни и црквени однос према том страдању и начин на који се сећамо ових жртава – нагласио је Басташић.
Др Милоје Милићевић, отац Гачић и Душан Басташић
Наводни принудни рад
Басташић је до детаља описао перфидне начине којима су људи одвођени далеко од кућног прага како би се мислило да су послати негде на принудни рад. По завршетку рата, нове власти морале су да одговоре на питање чланова породице зашто се њихови најмилији не враћају, па је одређена Шаранова јама на обронцима Велебита, испред које је постављена само једна мала спомен-плоча, на којој је писало да су „многи припадници нашег народа овде дали живот за слободу“ и тако су заташкане размере погрома.
До 1991. године је подигнуто свега неколико спомен-плоча, а онда су све уништене у новом рату и нису постојале до 2010. године, када је Удружење обновило прву спомен-плочу, али није дозвољено уписивање никаквог текста на њему.
– Тако онај ко дође до споменика не може да сазна ни зашто је он ту, ни на шта треба да подсећа – констатовао Басташић.
Један од најстрашнијих сабирних логора је био на Пагу, објаснио је гост из Бањалуке, близу данашњег омиљеног летовалишта младих Зрче, где су на рту Слана била два логора – за Србе и Јевреје.
– О тој плавој гробници наш народ готово да не зна ништа. Ни из једне од 32 до сада регистроване крашке јаме никад нису ексхумиране кости више 8.000 Срба. Спуштало се у три јаме, урађени су неки записи, али никад није дозвољена ексхумација, за разлику од осам јама у источној Херцеговини. Страшно је сазнање да је неко одлучио да такав један амбис буде коначно место за мошти тих мученика. Апсолутно није у реду и није нормално да смо се сложили да те кости остану тамо – поручио је Басташић.
Кућa сећања на Калемегдан
Угледни Србин који живи у Берлину др Милоје Милићевић, председник Фонда дијапоре за матицу и члан Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку које предводи академик Василије Крестић, говорио је о идеји за „кућу сећања“ која би подсећала и на „плаву гробницу“, албанску голготу, Јасеновац и Јадовно, и сва друга места мучења и страдања Срба. Он је мишљења да Српски меморијал мора да се нађе на централном месту као што је Калемегдан, са погледом на ушће Саве у Дунав, по угледу на сличан меморијал какав имају Јермени у Јеревану с погледом на Арарат.
Басташић се надовезао да власти ћуте на бројне захтеве да се одреди локација за националну „кућу сећања“, као и да је Скупштина Србије донела нацрт закона за три музеја на Старом сајмишту, у који они нису имали могућности увида, а за који страхује да ће бити сурогат за Српски меморијал.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
