• На годишњицу Крвавих литија, тачније у петак 19. јула 2024, долази канцелар Њемачке да потпише „Меморандум о критичним сировинама“ – о чијој садржини, сврси и последицама ништа не знамо, али претпостављамо – тема је ископавање литијума у Јадру. Премда највјероватније случајан, ипак историјски циничан датум: На дан кад је српски народ заратио против своје државе због онога што је сматрао издајом, долази њемачки канцелар са нечим што – као вактиле Конкордат – такође ужасно „мирише“ на издају. Но, о датумима и историји ће бити ријечи мало касније. Да се вратимо на тему – зашто не треба дозволити ископавање литијума?

Пише: Сретен Ћеранић

Не улазећи у сам хемијски процес, јер је тема бурних полемика научника са највишим академским титулама српског св(иј)ета, треба поставити неколика питања везана не за сам рудник колико за амбијент у ком се као нација – а Србија као наша матична држава – налазимо.

Дрина, с обје њене стране, највећи је српски резервоар питке воде, за који се тврди да ће бити угрожен. На страну, понављам, сви аргументи „за“ и „против“, мора се поставити прво питање: Да ли вјерујемо бирократији која није у стању да ријеши деценијама – независно од власти у Србији – проблем водоснадбијевања Зрењанина, у Војводини која извориштима не оскудијева? Хоће ли они успјети да осигурају – нарочито ако се понови сценарио поплава из 2014. – да се Београд, у ком живи безмало трећина Српства, безбједно напаја водом?

Еколошке санације за најпростије индустријске ствари нису јефтине, а за ископавање литијума – по полемици видимо – мора бити јако скупо. Зато велике корпорације, па чак и у империјалним сједиштима, корумпирају надлежне и званичнике да бише стандарде заобишли. Да ли ико у Европи, а не у Србији, може гарантовати да Рио Тинто неће то урадити?

Локалитет у Португалу- (Image courtesy of ASMAA|YouTube)

Треће питање је већ питање које се тиче „гаранција“ спољнополитичких актера, који тај рудник форсирају. Оно што ме српска историја научила, а што овдје савршено пристаје, оставио је кнез Алекса Ненадовић у завјештању: „Немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу да више никад ко је Србин Немцу не верује.” А, овдје им не додатно не треба вјеровати, јер имају знатно више литијума него Србија и не копају га.

Као и много пута у новој историји, надвили су се црни облаци над Србијом. Питање Јадра (поред Републике Српске и Космета) тек један од дјелова те градоносне олује. Од тога колико смо спремни да одреагујемо, можда зависи и наш опстанак. Неко од противника ископавања литијума је примијетио, како се данас опет одиграва Церска битка другим методима. Апропо тога и свих наведених историјских паралела, требало би истаћи и један повољан куриозитет: 19. јула 1855. је рођен Живојин Мишић, побједник Колубарске битке и војвода слома друге њемачке империје.