• Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку.

Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331). Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније.

Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево.

Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава.

Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

Српски манастир Грачаница налази се у истоименом селу, пет километара југоисточно од Приштине. Последња задужбина српског краља, Милутина Немањића из 1321.

Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења.

У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским.

Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима.

Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао.

При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно.

Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима.

На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша.

Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом.

А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“

И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“