– Према ономе што сам ја имао прилике да лично видим и резул- татима бригаде и осталих јединица, које су формиране на простору Гацка током овога рата, Гачани спадају у ред елитних јединица Војске Републике Српске, ријечи су команданта Главног штаба, генерала Ратка Младића.

– Са Гачанима нема шале, пред њима непријатељ узмиче, неријетко без опаљеног метка. Они знају само за побједе, порази су за кукавице.

Да је заиста тако показали су и догађаји још са самог почетка рата, тачније 18. јуна 1992. године, када су гатачки борци срушили мит који је трајао пуних пет вијекова, мит о непобједивости Куле Фазлагића.

У памћењу старијих људи љутога херцеговачког краја, још су свјежа сјећања на зулуме које су гатачки муслимани у прошлом рату чинили над недужним српским живљем. Нису заборављене ни јаме и геноцид над којим се својевремено згражавало и нацистичко руководство у Њемачкој.

Напад на Кулу Фазлагића испровоцирали су сами муслимани покушајем диверзије на гиганту гатачке привреде, Термоелектрани Гацко, након чега је услиједио позив овдашњих власти да предају оружје, за што они, заслијепљени идејама свога фундаменталистичког вође, нису хтјели ни да чују. И онда – десило се то што се десило, пао је један мит, пала Кула Фазлагића.

То што је Гацко у овоме рату географски привилеговано, јер су линије фронта на безбједној даљини од њега, није умањило исконски осјећај одговорности и обавезе гатачких бораца да бране границе свете српске земље, па су у свим акцијама свако српско огњиште бранили као своје рођено.

Душкова прича

Из времена када су гатачки борци заједно са Калиновчанима бранили сјеверне границе српске Херцеговине, прекаљеном ратнику Душку Тепавчевићу остаће заувијек у сјећању 25. децембар деведесет и друге, када је као командир чете кренуо у акцију са двадесетак бораца. Циљ: испитати и извидјети непријатељске положаје јер, како рече, то што се знало о њима није било довољно.

”Бјеше магловито зимско јутро”, сјећа се Душко, ”мраз, двадесет степени испод нуле. Кренусмо газећи снијег и много прије него смо очекивали наиђосмо на људске трагове. Акцију сам испланирао тако што ће једна група бораца поћи са мном и убацити се преко Рогоја у дубину њихове територије, док су остали имали задатак да подиђу испод муслиманских положаја и да нам, у случају опасности, притекну у помоћ. Трагови у снијегу нас одведоше до непријатељског бункера из кога бјеше високо изведен сулунар, а из њега куља дим.

Приђем близу, тако да сам видио све: и уредно сложена исцијепана дрва, и сјекиру прислоњену код улаза, и ”бровинг” арапске производње, и једног Алијиног војника, који, чим ме видје, побјеже у бункер. У том моменту покушао сам да активирам бомбу, али због великог мраза метал за метал бјеше примрзнуо, па ми то не пође за руком у првом покушају.

Један мој борац попе се на сами кров бункера и убаци двије бомбе кроз сулунар након чега се из бункера појави рука невидљивог и баци у нашем правцу исто двије бомбе које се срећом не активираше јер су вјероватно биле ручне израде. Хитро заузесмо положаје иза букава, јер смо сваког трена очекивали да ће се непријатељски војници појавити из бункера. И заиста, они почеше излазити. Двојица кренуше у мом правцу. Рафалом сам покосио једног па другог. У првом налету су обојица били само рањени, па покушаваху припуцати у мом правцу, али, иако ми је то био први сусрет са непријатељем на тако блиском одстојању, нисам се дао изненадити, хладно сам их послао ”Алаху на исповијест”. По нама је отворена ватра и из другог бункера који бјеше само стотинак метара удаљен од овога. Зоља коју је у њега испалио Саша Слијепчевић заувијек је ућуткала људе у њему, а бункер претворила у буктињу. Док смо се Саша и ја договарали шта даље, јер у магли бијасмо остали сами, чак и без мотороле коју сам у окршају изгубио, пријетила је опасност са сваке стране.

Магла и непознат терен омели су нас тако да се нисмо могли вратити путем којим смо дошли, него смо још дубље залутали у њихову територију. Пет пута смо, вртећи се у круг, долазили на мјесто окршаја већ исцрпљени и гладни, јер су се конзерве које смо понијели биле заледиле.

Лутајући шумом око поднева налетимо на већу групу муслиманских војника и пошто је било очигледно да им само нас двојица не можемо пружити отпор, раздвојисмо се на двије стране и почнемо бјежати. Бјежао сам ивицом шуме док су ми меци фијукали око главе и тим моментима сам помислио да ме кућа више видјети неће. На сву срећу успио сам заварати трагове и након цјелодневног лутања, касно увече, стигнем сам без Саше у базу.

А Саша? Саша је, бјежећи од патроле, стигао надомак турскога села, иако тога није био ни свјестан. Ту је и преноћио по цичи зими и мразу. Ујутру, када је схватио гдје је, задњим атомима снаге пошао је натраг и опет налетио у тијесном кланцу на двојицу муслиманских војника које је, захваљујући брзини и срећи, претекао. Иако уморан и исцрпљен био је бржи на обарачу, ликвидирао је обојицу и напокон, пред сами мрак, стигао у нашу команду. Тада сам био најсрећнији човјек на свијету”, завршава причу Душко.

”Гатачка бригада је формирана почетком 1993. године и од тада је учествовала у свим операцијама које је изводио Херцеговачки корпус, а дијелом и у операцијама које је изводила Војска Републике Српске”, са поносом истиче замјеник команданта бригаде, капетан прве класе Жарко Ербез и додаје да су се у извршавању борбених задатака истакли сви припадници бригаде, те могу служити за примјер другим јединицама са којима су садејствовали.

Посебно морам истаћи наше војнике који су учествовали у операцијама на Рогоју, Бјелашници и горажданском ратишту. Припадници Гатачке бригаде, посебно војници који су ангажовани у пјешадијским јединицама, јединицама везе, као и позадине, добили су посебна признања од команде Херцеговачког корпуса и Главног штаба наше војске. Мислим да припадници наше бригаде могу послужити као примјер осталим јединицама у извршавању посебних задатака гдје се не могу ангажовати друге јединице“, наводи капетан Ербез.

Гатачка бригада, група „Лисице“.Околина Горажда, прољеће 1995.

Горажде ће се памтити

Поподневни су сати 13. априла  љета господњег 1944. У малој варошици Автовцу владају мук и  тишина. Чују се само мртвачка звона са цркве. У цркви опијело. Стотине људи се окупило да се опрости од још једног српског борца Милимира Ћеранића, који је страдао од последица бомбардовања  пакта заједно са својим ратним колегом Радованом Маљевићем. Људи ћуте, страх и зебња уселили су се у њихове душе. Рат се са земље преселио на небо. Прве жртве безумног бомбардовања били су Гачани – медицински радници.

Тих дана, када је горажданско ратиште било центар свијета, стижемо међу припаднике Гатачке бригаде без којих ни једна акција Херцеговачког корпуса није прошла. Затичемо опуштене, расположене момке које ништа не може изненадити, свикли се на страх, зној, крв, бол…

Шале се, причају, о свему распитују. Причају о борбама. Биљежим. Гатачки борци су сишли на Дрину 5. априла око два часа поподне. Води их пуковник Драган Анђић, командант бригаде, озбиљан, савјестан официр, шкрт на ријечима, вјерује само у дјела. Војници га воле и цијене, слушају и поштују, диве му се на пожртвовању и храбрости. Нису се уплашили бомбардоања. Душко Тепавчевић поручује: ”Још је Срђа код воде Ситнице”.

Требало би пуно простора да се испишу јуначка дјела и подвизи у којима су падали најбољи синови Херцеговине, попут Мишка Тепавчевића, Сретена Николића и других. У историји Гацка остаће записан 9. јуни прошле године када су у зору помогнути густом маглом Алијини бојовници убили седам  гатачких бораца на калиновачком ратишту.

Била би велика грешка завршити ово казивање, а да не напишемо да бригада води несебичну родитељску бригу о свим породицама чији су синови, очеви, или мужеви пали за одбрану отаџбине.

извор: srbiubih.com