• Откако наступи и у цијелом свијету се закоти вирус корона (што би Давид Штрбац рекао: „Откако заступи ова укопација“) искотише се у нас и неке нове ријечи.

Не зна се прецизно ни како и одакле стигоше, једнако као што се још увијек не зна ни поријекло вирусу корона. Зна се само да су те ријечи у нас много заразније и да се шире знатно брже него вирус корона.  По свој прилици најприје су изашле из уста љекара и политичара, који су код нас понекад спојени у једној личности, па су их потом прихватили новинари, а за њима и многи други.

Ко год мисли да нешто зна и значи, или му се чини да би требало да значи, труди се да не испадне незналица. Најпослије, обичним сељацима, кад их сликају за телевизију, пуна уста нових српских народних ријечи попут кластера, тријаже, респиратора и респираторног тракта, хроничних обољења, акутног, хоспитализованог…

Тим ријечима данас се чак служе и они који не знају њихово значење, е да не би испали неуки и заостали, а таквих је понајвише. Тако испада да те нове народне ријечи не разумије не само обичан народ, него понекад ни они који њима покушавају понешто да објасне том истом народу.

Истини за вољу, код нас се бирократски српски одавно закотио, па нико ко је званичан, или хоће то да буде, више и не умије да говори народним језиком, барем кад званично наступа. Тако код нас Срба данас има доста страних ријечи које су се толико одомаћиле да их више и не препознајемо као стране. Таква је, примјера ради, ријеч епидемија, која је толико посрбљена да често не можемо ни да се сјетимо наше ријечи зараза.

Испада да је епидемија народна, а зараза застарјела српска ријеч.

Слично је и са ријечју битан, односно битно, тако да је важан потпуно избачена из употребе, јер од ње бјежимо као ђаво од крста. Таман као да је ријеч важан заражена вирусом корона, па се трудимо да јој не дамо нигдје близу себи.

Интересантно је да ријеч битан уопште не постоји у „Лексикону страних речи и израза“, Милана Вујаклије, објављеном 1980. године, као ни у „Великом речнику страних речи и израза“, Ивана Клајна и Милана Шипке, штампаном 2007. године.

Постоји само страна ријеч „бит“ која се објашњава као „основна јединица информације која може попримити једну од две бинарне вредности“. Дакле, судећи према важећим рјечницима, та ријеч је овамо стигла тек у 21. вијеку, наравно, као и многе друге, из енглеског језика. Тако је има једино у „Речнику српскога језика“, групе аутора у издању Матице српске, који има 1561 страну, а тамо се означава као „основни, главни, суштина нечега…“

Због свега, ваљало би објаснити обичном народу шта означавају поједине новонародне ријечи које су се, у посљедње вријеме, ушуљале у наш језик, слично као што и вирус корона пријети да уђе у наша тијела. Дакле, према важећим рјечницима, ако би се говорило народним српским језиком, не би се казало хоспитализован него смјештен у болницу, а ни хронично обољели него дугогодишњи и дуготрајни болесници, па ни респираторни тракт него дисајни путеви и дисајни органи. Ту је и ових дана често употребљавана ријеч, акутан.

Занимљиво је да је акут врста акцента или нагласка и да је од тога изведена та ријеч, што ће рећи да се ради о наглашеној болести, односно о обољењу које се нагло развија и тренутно је веома озбиљно.

Слично је и са ријечју тријажа, коју у посљедње вријеме, такође, често чујемо. Она долази из француског језика (не може све ни из енглеског) а Вујаклија за „тријаж“ вели „одабирање, пробирање, пребирање, трг. роба слабијег квалитета, она што је преостала послије одвајања бољих комада или зрна, нпр. тријажкафа“.  Према томе, у нашем случају, тријажа би била пробирање болесника према хитности лијечења и врсти обољења. ТАКО испада да се обичном народу морају преводити многе ријечи, које су данас у широкој употреби, јер их не разумије.

Не разумије их упркос томе што се они који објашњавају и упућују народ како да се понаша у вријеме заразе, обраћају управо њему. А и наш народ је често мимо народ, па све то прихвата и понавља попут папагаја, не знајући му право значење. Не разумије више народ ни сам себе, а не кога другога.

Са народом је изгледа као и са оним Словенцем из вица који је тражио мерак.

Елем, био он у гостима код Муја у Сарајеву, па пили кафу. Мујо густирао и полако усркивао уживајући, а Словенац преврнуо и попио одједном. На то ће Мујо: „Их, па ти кахву попи без мерака“. Дошао Мујо у узвратну посјету у Љубљану, а Словенац га чашћава кафом и успут се правда: „Опрости, без мерака је. Ја све љубљанске продавнице пребрао, али у нас нигдје мекара“.

Изгледа да је најважније да будемо модерни и при свему у складу са савременим свјетским токовима, па и у српском језику. Стиче се понекад утисак да бисмо били најсрећнији кад би, да икако може, сви прешли на англосаксонску варијанту српског језика. Са те стране и из тог језичког подручја по нама су падале бомбе, а сада испада да смо једноставно заљубљени у њих и да не можемо без њих, па отуда најпослије увозимо и нове ријечи, ругајући се властитом језику и прљајући га.

Понекад чак и корона вирус пишемо скупа, ваљда само због тога што је тако на Западу, заборављајући да му је корона име, а вирус презиме и да се то двоје у нашем језику одувијек писало одвојено. Тако се језичка зараза у нас шири, пријетећи да га, у оквиру свјетских процеса, претвори у нешто друго.

А ако и тај дан дође, онда нећемо изгубити само језик него и сами себе. Модерним бирократским рјечником (који све више постаје општенародни) би се рекло шта ће нам ентитет ако изгубимо идентитет. А сви смо скочили на ноге да бисмо остали оно што јесмо, али о језику нашем скоро нико не води рачуна, премда је он најважнија карика посебности и народности. Ко год изађе на телевизију, бирократски језик користи.

Наравно, народ лијепо вели да се са здрављем ништа није измијешало, па све похвале треба упутити прво љекарима и уопште медицинарима, а онда представницима власти и новинарима, који највише и доприносе да се зараза обузда, али их и замолити да, кад се народу обраћају, говоре српски.

Једно је кад се говори на конгресу медицинских стручњака, а друго кад се доктор обраћа свима нама. И тако, све некако објаснисмо и за све нађосмо одговор, једино кластер остаде неријешен. Те ријечи нема нити у једном рјечнику страних ријечи и израза. Зна се једино да је дошла и у наш језик ушла с телевизијског екрана. Дакле, у овом случају, телевизија је кластер. Из ње понајвише долази зараза у језику.

Шћепан Алексић
Глас Требиња, број 1115.