Нови талас усташког геноцида сручио се 23. јуна и на Попово поље. Био је сунчан и топао јунски дан, па су вредни поповопољски ратари у рану зору кренули да обраде исушено земљиште у Попову пољу (као за пакост вода се те године споро повлачила са поповопољских њива); позвали су у помоћ и своје суседе чија се земља још налазила под водом.
Тако се у пољу тога злојутра нашло преко 200 махом млађих људи; старији су остали да посвршавају најпрече послове у питомим, смоквама засађеним вртовима око кућа.
Искористивши ту околност, љубињске усташе, које су предводили Јуре Бороје, Виде Жутац, Леон Тогонал и др., камионима су се спустили низ котешке стране и упутили цестом која преко Величана и Мркоњића води за Пољице, остављајући успут, на одређеним местима, наоружане групе, са задатком да блокирају Величане, Дубљане, Драчево, Дријењане, Мркоњиће и Туље са североистичне стране; са свих осталих страна поменута села и њихови атари били су окружени водом. Када су се уверили да усташе опкољавају исушени део Поповог поља, изненађене људе захватила је паника, јер су до зуба наоружане усташке групе почеле да хватају уплашене људе »баш као ловци дивљач у ограђеном ловишту«.
Међутим, знатан број њих се није обазирао на хистеричну вику усташа: »Не бјежи, мајку ти српску јебем!«, »Долази овамо, брже, док ти нијесам мозак просуо!« – већ су бежали колико их ноге носе.
За многе је једини правац спасења водио преко дубоке и хладне Требишњице, односно преко поплављеног дела поља, јер тамо усташа није било; сматрали су да се нико неће упустити у такву авантуру.
Међутим, нашавши се пред избором: упустити се у неравну борбу са воденом стихијом или пасти у руке усташких џелата, многи су,без колебања, изабрали прву алтернативу, чак и они који нису знали да пливају.
Они су натеривали у воду волове и коње, хватали им се за репове или рогове и тако пливали или се давили. Преживели сведоци категорично тврде да се за неке никада неће сазнати да ли су убијени у Ржаном долу или су подлегли у очајничкој борби са необузданом воденом стихијом. Најгоре су прошли они који су, руководећи се логичном али наивном девизом »нека беже они који су се замерили новој власти«, мирно сачекали усташе и дисциплиновано извршавали све њихове захтеве. Већ при првом сусрету са усташама, уверили су се да су грдно погрешили.
Постројавајући групу похватаних сељака – пише један од преживелих сведока – усташе су, шкрипећи зубима, викале: »Скидајте с глава заврате (херцеговачка капа са четири слова С), мајку вам српску јебем… Море скидај заврату, курвин сине, док ти главу нијесам скинуо!«
Следили су катилски ударци кундацима, цокулама, песницама у ребра, лице и стомак. Ипак, пренеражени људи не пружају никакав отпор већ послушно извршавају сва та понижавајућа наређења. На сабиралишта код Мркоњића, Дријењана, Драчева и Величана сливале су се дугачке колоне ухапшеника. Највише их се прикупило код села Мркоњића, око 80. Исушени део Поповог поља, који је тога јутра личио на узаврео пчелињак, одједном је опустео; по њему су лутали узнемирени коњи и волови, а по неузораним њивама биле су разбацане ралице, плугови, јармови, тељизи, делови одеће.
Страхујући да би похапшени људи могли покушати бекство или се упустити у неравну борбу са својим спроводницима, усташе су се послужиле лукавством: пустили су неколико старијих људи да се врате својим кућама, док су осталима саопштили да ће их одвести у Љубиње у »котарско поглаварство«, где ће добити обавештења о неким мерама нове усташке власти и својим обавезама с тим у вези, потом ће бити враћени кућама, јер ваља журити с орањем. Речено им је, такође, да морају предати оружје и опрему коју су донели из бивше југословенске војске. То лукавство је донекле смирило похапшене Поповце; показало се, ко зна по који пут, да људска лаковерност нема границе.
Мада су их жене очајнички подстицале на бекство, говорећи: »Ама бјежите, кукала вам мајка ваша, све ће вас побити«, људи су се мирно сврставали у колоне, два по два, и у пратњи наоружаних усташа кренули цестом која из Попова поља води за Љубиње. Успут су им се прикључиле нове групе из Драчева и Дријењана.
По доласку у Величане, колона се зауставила пред тамошњом Основном школом, где се већ налазило педесетак ухапшеника из Величана и Дубљана. Сви су сабијени у школске просторије, које су биле сувише тесне за толике људе, а дан је био топао и спаран.
Јунска врућина је постајала све несношљивија, а понашање усташких чувара све безобзирније. Па ипак, затворени Поповци су мирно чекали развој догађаја, у варљивој нади да ће им животи, ипак, бити поштеђени. Само су двојица покушала бекство: Ђуро Косовић успешно, захваљујући усташи Андру Вукосавићу који му је то омогућио, а Владо Стенчић неуспешно; рањен је у бекству и ухваћен. Мијата Зерду из Бобана пустио је један усташа, његов познаник. Пришао му је и рекао: »Шта ћеш ти овдје стари, иди кући«. Њему се самовољно придружио и Божо Маслеша из Туља и, зачудо, успео да изнесе живу главу.
Осталима је убрзо наређено да излазе напоље, два по два, на исти начин као што су улазили. На излазу су их чекале две групе усташа, са калемовима паљене жице, клештима, тојагама и другим џелатским прибором.
Први је изашао Иван Богдановић, поштар у селу Величанима – Хрват по националности (њему је претходног дана телефонирао усташки логорник Бороје да ће сутрадан доћи у Величане да објасни мештанима неке мере које предузима усташка власт; схвативши о чему се ради, Иван је рекао Величанима да беже, али га нажалост многи нису послушали).
»Прилази ближе, мајку ти јебем, да видиш како се србује« – раздерао се један усташа и везао му руке жицом, коју је клештима притезао све док се није усекла до кости. Везане људе су на крају везали по други пут, али сада конопцем преко надлактице два и два, па тек онда убацивали у камион, који је био паркиран у школском дворишту. Кад се укрцало око 50 људи, на камион се попело десетак усташа са бајонетима на пушкама.
Према исказу преживелих сведока (Васа Маслеше, Риста Бошковића, Васа Милутиновића, Јована Будимира и Душана Матића), покољ Поповаца на јами »Јагодњачи« у Ржаном долу извршен је на исти начин као и Љубињаца на Капавици, с том разликом што су овога пута жртвама руке биле везане жицом, појединачно, па онда конопцима (преко надлактица) у паровима. Када су стигли у непосредну близину јаме, поново су их везали, али сада по 10 у један конопац, баш као и Љубињце. Везали су им и очи. Тек после тога одводили су групу по групу на руб јаме и тамо убијали челну двојицу или тројицу; они су, суновраћајући се у бездан, повлачили за собом и остале, уз помоћ џелата, разуме се.
О томе Њ. Бошковић, између осталог, пише: »Десетак поведоше кроз кордон на отвор јаме. Одјекнуше пуцњи. Оних првих неколико, прије него падоше на земљу, усташе гурнуше у гротло, а онда се читава група наглавачке суноврати у бездан. Огроман крвави завежљај убијених и полуживих жртава отисну се крозмрачну шупљину безданице, одбија се од избочина и стропоштава дубоко у утробу земље, гдје вјечно замиру и они и болни јауци још живих, који су са гротла далеко одјекивали. Међу првим жртвама био је Иван Богдановић, частан син хрватског и прави пријатељ српског народа.«
Упркос великој предострожности усташких злочинаца и са овог стратишта побегли су живи сведоци: Анђелко Поповић, Јован Ковач и Петар Мисита. Пошто се камион који се вратио по другу групу на путу покварио, око 120 ухапшеника (друга и трећа партија) морало је пешке да пређе мучан пут од села Величана до јаме у Ржаном долу. Захваљујући тој околности из ове групе су успели да побегну поменути сведоци. Наиме, Анђелко Поповић је успут, када год би уграбио прилику, увијао жицу на рукама све дотле док је није преломио и слободном руком одрешио конопац, којим је преко надлактице био везан за свог парњака – Марка Марковића.
Захваљујући томе, пошло му је за руком да побегне управо у тренутку када су његову групу потерали на јаму. Ево како: »Усташе су наредиле да легнемо на леђа, па су нам руке остале под нама. Чули смо да они са чела колоне одводе људе на јаму и тамо их убијају. Стално се понављало: опале по двије пушке, па мало стану, те онда опет… Остало је још мало времена. Чуо сам да испред мене дижу оне који леже у камењару: ‘Диж се!’ Људи су се дизали, дошли до мене и гурнули ме. Тада сам већ био одријешио први конопац на десној руци. Подигао сам се, али Марко Марковић, који је био везан са мном, нијемогао да устане и рече усташама: ‘Ја сам, људи, рањен, ја не могу.’ Они му псују српску мајку и вичу: ‘Дижи се, дижи се!’ Некако се подигао и стао покрај мене, а устали су и они иза нас. Готово сам био одријешио деснуруку, када ме један од усташа примијети: ‘Шта се дријешиш’, викну он и принесе ми цијев пред очи, а онда ће опет: ‘Да ти јебем’српску мајку, што се дријешиш? … Хајде, хајде, сада ћеш и ти богу на исповијест’, пријети ми усташа. Сада ми је била слободна десна рука. Онај усташа што ме је примијетио и на мене галамио сада је нестао негдје иза мене, тако да ме више није видио. Одједном сам се одријешио. Брзо сам размишљао: нијесам могао скочити на доњу страну, јер су тамо биле неке греде (кршеви), а ако бих скочио на горњу страну морао бих бјежати уз брдо. Потрчао сам према јами и на 70 метара од ње скочио улијево. Усташе завикаше: ‘Пуцај за њим, побјеже!’ Запуцали су али ме спасила једна вала. Скочио сам преко једног зида и преврнуо се. Дотрчали су, мислили су да сам пао, па све вичу: ‘За њим, за њим, оборен је.’ Када сам скочио са ледине, мало сам стао. Они дођоше до зида и изгубише ми траг«.
Забуну коју је створило бекство Анђелка Поповића, искористили су Јово Ковач, Петар Мисита и Раде Црногорац и дали се у бекство; прва двојица су успела да изнесу живу главу, док је трећи убијен у бекству. Сва тројица Поповаца који су успели да побегну са јаме у Ржаном долу били су на ивици нервног слома. Анђелко Поповић је, на пример, када мује потера изгубила траг, десетак минута лутао беспућима Ржаног дола, видећи у сваком грму и камену усташког џелата, тако да се поново нашао на стратишту. Тек када је чуо хистеричан глас једног џелата: »Пуцај на њега!«, тргао се и свом снагом потрчао улево, у правцу Бјелошева Дола. Успут је угледао Јована Ковача, али није смео да му се јави, јер се плашио да га очи не преваре. Настављајући бекство, наишао је на избеглице из Бјелошева Дола, Крајпоља и Крушевице, међу којима је био и његов рођак Стеван Поповић, разборит и мудар човек.
Када је саслушао Анђелкову причу о крвавој драми у Ржаном долу, срдито му је рекао: »Требали су те убити, када ниси хтео да ме послушаш и да бежиш са мном – и додао – Они који још не схватају да нас може спасити само слога и планина Илија, не треба да живе и квит.«
Јован Ковач је прибрано искористио прилику која му се пружила у тренутку када су се тројица јамара сагнули да подигну Марка Марковића, скочио на ноге и тако хитро нестао у камењару да усташе нису ни приметиле његово бекство. Срећно је стигао у село Орашје, тамо нашао неке људе и замолио их да га лађом превезу до Равног. Они су му рекли да сачека десетак минута и ушли у кућу, али је Јован, приметивши у последњем тренутку да на фесовима имају слово У, чим су они ушли у кућу – побегао.
Када је после дужег лутања стигао на планину Илију, где се налазио велики народни збег, умало није настрадао; избеглице га нису познале, па су посумњале да је усташки шпијун. Петар Мисита је од шока изгубио памћење; заборавио је шта се с њим догодило. Седам дана и седам ноћи је лутао по Горици и околним шумама, док није стигао у Бјелашницу више села Дријењана, где је наишао на избегло становништво овога села и спасио главу.
Као што се види, од укупно 168 Поповаца, који су 23. јуна похватани и дотерани на јаму Ржани до, успела су да побегну само тројица. Остали су поубијани или живи бачени у бездан.
Сутрадан, 24. јуна, љубињски усташки кољачи су се као вихор обрушили на Завалу, Грмљане, Седларе и Пољице, тј. села која леже на левој обали реке Требишњице. Једна јака група усташа укрцала се у воз који је тога јутра кренуо из Равног за Требиње. Тај воз се на неколико места заустављао на отвореној прузи да би из њега сишле усташе које су имале задатак да блокирају поменута села, баш као претходног дана камиони на цести Величани-Туље. На тај начин је блокада извршена муњевитом брзином. Друга група усташа (»хватачи«) дошла је камионом из Љубиња истим путем као и претходног дана, с том разликом што се овога пута није зауставила код моста на Требишњици, већ га је прешла и упала у Пољице. Али, на њено велико изненађење, тамо није нашла никога од одраслих мушкараца српске националности, осим Риста Миљевића и његовог сина Јована, који, упркос сазнању да је око 140 Поповаца претходне ноћи бачено у јаму Ржани до, нису хтели да напусте своје огњиште. Усташе су их везале жицом, убациле у камион и пуном брзином продужиле према Седларима и Грмљанима. Поново су, међутим, удариле у празно: целокупно становништво је у току ноћи побегло према Бобанима. У ова два села»хватачи« су ухватили само тројицу одраслих људи: Мирка Курилића, Сава Божића и Лазара Делића. Било је очевидно да се паклени план усташког водства, који се заснивао на претпоставци да становништво које је живело на левој обали Требишњице неће (у току ноћи) сазнати за масакр у Ржаном долу, не остварује. Разочарани том чињеницом, усташки »хватачи« су се укрцали у воз, који је чекао на отвореној прузи код села Грмљана, и кренули према Завали. Тамо су стигли око 14 часова и муњевитом хајком ухватили 36 људи српске националности, који су се нашли у селу. Сви су повезани паљеном жицом и отерани у Равно, где се налазило седиште усташког табора. »Међу похапшеним« – пише С. Радић – »најмлађи је био Јово Вукановић, који тек беше завршио основну школу. Ухватио га је његов колега из школске клупе са којим се није никада раздвајао. Тешко то паде његовом оцу Ристу и озлојеђено рече: ‘Роби, пали, удбински Диздаре, ред ће доћи на твоју кулу’.«
У Равном су похапшене људе већ чекале припремљене лађе, у које су укрцани и превезени преко поплављеног дела Поповог поља. На другој страни, испод села Струјића, чекала их је група усташа са камионом. Искрцали су их из лађа и натрпали у камион и њих и лађаре, одвезли до основне школе у селу Котезима, која је, попут оне у Величанима, била претворена у мучилиште. Из исказа преживелих сведока види се да су их у тој школи ужасно мучили: чупали им клештима бркове, одсецали носеве и уши, вадили очи и драли кожу. Јовану Миљевићу су, на пример, одсекли полни уд и ставили га у уста његовом оцу Ристу и обрнуто. Ти монструми у људској сподоби одрасли су у истом крају са својим жртвама и делили с њима све животне радости и невоље. Осакаћени и унакажени људи отерани су из школе у селу Котезима у Ржани до и тамо суновраћени у провалију на исти начин као и они претходног дана.
Укупно је, током 23. и 24. јуна 1941. године, у јами Ржани до бачено 190 људи. Тога и наредних месеци довожени су и у ту јаму бацани Срби из Стоца, Чапљине, Мостара и других места. Према извештају Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у јаму Ржани до бачено је укупно 1.200 људи…
(Саво Скоко: „Покољи херцеговачких Срба ’41“, Београд, 1991.)
