• По примеру из Чешке национални прегаоци су оснивали српска соколска друштва као нову врсту заједничког рада са омладином. Културно друштво „Просвета” од свог оснивања 1902. увек је нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. (1)

Освећење споменика у Неготину 12. октобра 1930. године

Чеда Милић је истакао да се у народу посебно после анексије Босне и Херцеговине, осећало ропство и изгубљена слобода. Друштво Просвјета била је народна одбрамбена кула, организовала рад на школовању интелигенције, која је требала да чува везу града са селом. Бацила се прва свом снагом на организовање села. Није разликовала интересе ђака и сељака, ни своје организације од соколске. Помагала је српске соколе и оснивање сеоских побратимских чета, помажући их материјално и морално. Почела је са васпитањем добрих вођа из сеоске омладине, одржавањем соколских, задружних и аналфабетских течајева. Тиме је ујединила национално-културни покрет у једну целину. На прослави десетогодишњице 1912. у Сарајеву иступале су сеоске чете Побратима из Босанске Крајине и Херцеговине. Чеда Милић је закључио „да само она организација народу служи која интелигенцију са селом здружи.”(2)

Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево,Чапљина). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”. (3)

Просвјета из Сарајева помагала је српске соколе и оснивање сеоских побратимских чета, помажући их материјално и морално. Почела је са васпитањем добрих вођа из сеоске омладине, одржавањем соколских, задружних и аналфабетских течајева. (4)

Соколско друштво у Новом Саду, основано 1905. одржавало је своје вежбе у порти Николајевске цркве, док му Матица српска није уступила просторије у својој згради задужбини Марије Трандафил.

Приликом освећења Соколског дома у Новом Саду 1 децембра 1936. у име Матице српске у Новом Саду говорио је подпредседник др. Александар Моч. У свом говору је истакао : „… И наше Соколство, као и Матица Српска узидало је у своје темеље значајну идеју свесловенске узајамности. Наше Соколство, као и Матица Српска неуморно су радили и раде на јачању нашега народа путем просвете, ширењем великих моралних и етичких начела, алтруизма, хуманости и снажењем националне свести. Идентични су циљеви Матице Српске и Соколства, те је посве природно што ће се Матица Српска увек наћи са Соколством на истом пољу рада, што ће заједнички тежити за остварењем истих циљева и идеала. Обе ове установе су под туђом влашћу прошле кроз многе перипетије, које су њихов рад прекидале, забрањивале, њихове идеологе, протагонисте, осниваче и сараднике су гањале, јер су и овим двема народним организацијама назирале нов покрет, нов живот за културни, морални, економски, физички и национални препород нашег словенског народа. И рад Матице Српске и Соколства био је проткан дубоким национализмом и љубављу према своме роду, а Соколство је поврх тога у својој суштини било и револуционарно. Зар се идеје великога Тирша и Фигнера нису оствариле у сврставању многих Сокола омладинаца у југословенске добровољачке одреде и у редове чехословачких и пољских легионара ?

Матици Српској су ударили темеље велики српски просветни радници, родољуби, трговци, економи и занатлије, око које се окупио читав наш живаљ, а Соколство је под идејама својих великих оснивача окупило сву народну снагу – омладину, да буде у служби своје Нације. Ни Матица Српска, ни Соколство не могу и неће бити у служби појединих политичких организација, јер би то значило негирање оне идеологије, којој је циљ добробит свеукупне државне заједнице. Одајем дубоку пошту свима великанима соколским из прошлости и из садашњице са жељом, да Соколство остане и надаље онај идеалне народни покрет, који ће радити не само на подизању свих телесних и моралних сила наше омладине, него ће бити и носиоцем верске помирљивости и сношљивости, братске љубави, правде и истине, носиоцем идеје народног и државног јединства и свесловенства. У том знаку нек Вам је срећан рад. Здраво!”.(5)

Соколска друштва су сарађивала и са регионалним културним друштвима. Др. Игњат Павлас, старешина Соколске жупе Нови Сад, био је председник Савеза културних друштава у Новом Саду, основаног 1928. Савез је окупљао друштва у Новом Саду и организовао њихове активности.(6)

У просторијама Соколског дома у Новом Саду чланице Савеза културних друштава су имале своје канцеларије. Једно од њих, друштво „Истра” у Новом Саду имало је своје канцеларије у соколском дому. (7)

У оквиру приредби Народног универзитета Боке Которске била је свечано отворена изложба сликара Мата Ђурановића 18 октобра 1936. у дворани Соколског дома у Котору. Председник Народног универзитета Шеровић представио је публици Ђурановића, истакавши да је син Шпира Ђурановића из Каменара, који се бавио сликарством и који је задужио многе цркве својим иконама и уметничким радовима. Ђурановић је одржао предавање „О модерној умјетности” у коме је изнео развијање уметности и своје назоре у том погледу. Изложио је неких 50 слика : акварела, цртежа и уљаних радова. Изложба је била посећена, колико на дан отварања, исто толико и преко недеље колико је изложба трајала. (8)

Пред Други светски рат соколи и културна друшта појачали су своју сарадњу. У Савјету дубровачких културних и националних установа били су Дубровачка Грађанска музика, Дубровачко Радничко друштво, Д.С.П.Д. „Слога”, Матица Српска, Народна Одбрана, О.Н.О. „Нова Југославија”, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво у Дубровнику. (9)

У 1939. деловао је Одбор дубровачких националних и културних удружења. (10)

Владимир Ћоровић је у „Вардару Календару Кола Српских Сестара” објавио уводни чланак „У судбоносним часовима” у коме је истакао: „ … Људи који воле своју земљу и њезин напредак не могу са скрштеним рукама чекати да се ствари развијају саме од себе или само у поводњи других. … За тешка времена духовна мобилизација је исто толико потребна колико и материјална. Без ње гомиле оружја нису ништа друго него обично гвожђе. А с њом и неуспех не значи пораз. … Сто година, и нешто више, проповеда се словенска солидарност са безброј акција, конгреса, брошура и свих могућих манифестација. А резултат је ипак, у одлучним часовима, био увек негативан. … Јављају се тежње малих националних јединица да се одвајају од својих саплеменика, да би биле „своје” и тобоже независне. И то цепкање проводе и желе да проводе баш у време, кад моћни немачки Рајх довршава коначно дело уједињавања свих Немаца … да мали не могу издржавати утакмицу с великима. Њихов је једини излаз да се што чвршће повежу међу собом, па да с искреним међусобним ослонцем очувају своје позиције и своју слободу. Иначе, судбина им је је јасна. Пре или после они ће своју лађу морати везати за неког моћног и силнијег, који их неће примити под заштиту без знатних жртава било политичке било материјалне природе. Кобно схватање малих је њихова кратковида себичност. У тежњи да остваре оно што је њихов сан и жудња они се понекад бацају у загрљај великих, не мислећи на последице. Заслепљује их моментални успех. Мали, они све виде у малом, и лишени су широких концепција. У слепилу понекад пораз свог брата сматрају као сопствену корист. И свој кењкави глас придружују хору великих победника са уверењем да их ови сматрају као достојне себе. То разбијање снага има као прву последицу, поред губљења слободе иницијативе и стварне самосталности, страховито губљење вере у себе. Нису ретка дефетистичка питања : шта можемо ми у овој или у оној ситуацији, кад су подлегли већи и спремнији; шта могу мали према великима. Доиста, кад сваки мали иступи појединачно сам за себе он је немоћан и бива прегажен скоро у трен. Тако је било на Балкану, у Средњем Веку, кад су надирали Турци. … Међусобно завађене, вођене ситним страстима и закрвављене због локалних питања, оне су тек у последњем грчу дошле до сазнања да би њихова судбина била друкчија, да су све, у одлучном часу, знале прибрати све своје снаге и заједнички се супротставити нападачу. Сазнање је дошло касно и сазрело је тек у периоду заједничке патње. … Шта вреди, ако сви ми из реда тако мислимо и осећамо, кад тако не мисле и сви други око нас, они с којима смо се спорили или још споримо и који на нас гледају као непријатељи, иако су у сличном положају као и ми? … Удружени у двоје, у троје, или још у више, ми ћемо добити више и стварне и моралне снаге. Деловаће пример кад се за љубав највишег жртвује уско и ситно, деловаће макар се у то с почетка и неверовало. Снага идеје и самопрегора јаче су много него што се мисли. Нарочито, кад није у питању агресивност него самоодбрана. Наша је дужност с тога, да свом енергијом тражимо у првом реду прибирање свих сопствених снага, концентрацију духа и рада, да би пред великим задацима били што чвршће повезани и што спремнији организовани. … Да се дигне дух, поврати поверење, и да се створе услови за даљи рад прибирања. Кад почнемо од себе можемо апеловати на друге. …С концентрацијом доћиће и вера у себе. Јер она би значила одлучну вољу да се чува и очува оно што је част нације и зашто су приношене највеће жртве. У корену треба пресећи измећарско нуђење туђину и искоришћавање политичке конјуктуре. Концентрација значи уједно тежњу, да народ сам тражи и нађе свој пут и да на себе узме и највећу одговорност, али и највећа права. Сваки други пут није у нашој народној традицији. …“. (11)

др. Воја Бесаровић био је старешина Соколске жупе Сарајево

По примеру из Чешке национални радници оснивали су српска соколска друштва као нову врсту заједничког рада са омладином. Од свог оснивања 1902. културно друштво „Просвета” је увек нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. Тежње националистичке омладине пре Првог светског рата биле су повезане са тежњама Соколства, тако да су се у омладинским редовима налазили чланови сокола. Сарадња културних институција са соколима настављена је током међуратног периода. Национални прегаоци су пред почетак Другог светског рата покушали да уједине своје снаге како духовно тако и материјално. Старешине сокола биле су у управама културних друштава. Подпредседник главног одбора „Просвјете” др. Воја Бесаровић био је старешина Соколске жупе Сарајево. Др. Игњат Павлас, старешина Соколске жупе Нови Сад, био је председник Савеза културних друштава у Новом Саду. У свом уводном чланку „У судбоносним часовима” у Календару „Вардар” које је издавало Коло Српских Сестара др. Владимир Ћоровић истакао је судбоносни значај окупљања. Оснивања савета било је део напора националних прегалаца да се окупе и повежу међусобно. И др. Воја Бесаровић и др. Игњат Павлас били су убијени, први од стране усташа а други од Мађара. После обнове рада соколска друштва наставила су сарадњу са културним институцијама као што је Матица српска у Новом Саду.

Од 2003. у Новом Саду одржавају се соколски слетови под називом Дан генералне гимнастике. Четврти Дан генералне гимнастике одржан је 17 јуна 2006. на отвореним теренима Соколског друштва у Новом Саду. Учествовало је 400 учесника. Дан генералне гимнастике отворио је др. Божидар Ковачек, председник Матице српске.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 3;
2. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 3, 4, 12, 13;
3. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999, стр.67-70;
4. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 3, 4;
5. Драгутин Д. Дошен, „Освећење Народног спомен дома краља Александра I ујединитеља у Новом Саду 1-XII-1936;
6. Тихомир Костовић, „Савез културних друштава Новог Сада у периоду Дунавске бановине”, „Годишњак историјског архива града Новог Сада”, Петроварадин 2014, Година VIII, бр. 8, стр. 172;
7. Јован Пауновић, „Соколство у Новом Саду (1918-2007)”, „Телесно вежбање и спорт у Србији (1857-2007)”, Београд, 2008, стр. 160;
8. Пук, „Изложба Мата Ђурановића”, „Гласник Народног универзитета Боке Которске”, Котор, 30 децембра 1936, бр. 2-3, Година III, стр. 16, 17;
9. „Кроз град и предграђе”, „Дубровник”, Котор-Дубровник , 16.новембра 1940, бр.45, стр. 3 – 4;
10. „Проглас на Дубровчане”, „Дубровник”, Дубровник, 25 новембра 1939, бр.47, стр. 4;
11. Владимир Ћоровић, „У судбоносним часовима”, стр. 45-48, „Извештаји о раду главног одбора кола српских сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, стр.5, 8, 9, 58;„Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд 1940;