• Епископ захумско-херцеговачки др Тихон Радовановић рођен је у Малом Пожаревцу (срез грочански, округ београдски) 8. јула 1891. године, од оца Димитрија и мајке Даринке.

На крштењу је добио име Тихомир. Основно образовање стекао је у мјесту рођења. Потом је, положивши пријемни испит, уписао Другу мушку гимназију „Вук Караџић“, али послије десетак дана отац га је уписао у први разред Богословије светог Саве школске 1902/1903. године.

По завршетку школовања, 1911. године, постаје учитељ у селу Дрлупи (срез космајски), а недуго затим се и жени Наталијом Вукосављевић, ћерком угледног протојереја-ставрофора Атанасија Вукосављевића, намјесника космајског и пароха рогачког. Митрополит Димитрије Павловић, потоњи српски патријарх, рукополаже га на Ивањдан 1913. године у ђаконски чин и поставља за парохијског ђакона при Старој цркви у Крагујевцу. На почетку Првог свјетског рата обављао је дужност болничара, најприје при Дринској а потом при Шумадијској сталној војној болници. Једно вријеме Првог свјетског рата проводи као заробљеник у Хајнрихгрину.

У децембру 1915. године умире му супруга Наталија, са којом је имао ћерку. По завршетку рата 1918. године, као стипендиста Српске православне цркве уписао се на Богословски факултет у Атини, гдје је дипломирао 11. јуна 1921. године.

По завршетку студија отпутовао је у Лајпциг, гдје је спремао докторску дисертацију на тему „Еволуција месијанске идеје“. Докторирао је 8. марта 1922. године на Богословском факултету у Атини, одбранивши рад под насловом „Έξέλιξιςτης Μεσσιανηςιδέαςεντη Παλαία Διαθηκη“.

По повратку у Србију, 17. августа 1922. године постављен је за суплента Прве мушке гимназије у Београду, а у октобру 1924. године је од стране Професорског савјета Православног богословског факултета у Београду изабран за доцента на Катедри за Свето писмо Старог завјета. Ову дужност је обављао до 25. августа 1930. године, а недуго затим је изабран за секретара Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Школских 1930/31. и 1931/32. године обављао је и дужност хонорарног наставника на Катедри за Свето писмо Старог завјета.

Тихонов рад на факултету обиљежио је спор са протојерејем Милошем Анђелковићем, бившим начелником Министарства вера, који је критички говорио о Тихоновој докторској дисертацији, као и о неким другим његовим радовима. Обраћајући се Ректорату Универзитета у Београду, прота Милош Анђелковић је доводио у питање Тихонов избор у звање доцента, а потом у звање хонорарног наставника.

Прота Анђелковић замјерио је Тихону, прије свега, да заступа дарвинизам, да су пророци за њега само визионари, те да је Мојсеј „творац монотеизма“. Свети архијерејски синод одбацио је ове оптужбе као неозбиљне и неумјесне. Др Тихон Радовановић обављао је дужност секретара Светог архијерејског синода Српске православне цркве до 17. октобра 1932. године, када је изабран за епископа сремског, викара патријарха српског Варнаве.

Хиротонија у епископски чин обављена је у Саборној цркви у Београду 21. новембра 1932. године. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 1934. године за епископа Епархије захумско-херцеговачке. На овој епархији проводи пуних пет година али, због болести, по сопственој молби, бива умировљен 24. новембра 1939. године. Епископ Тихон се упокојио у 60. години живота, 8. фебруара 1951. године. Сахрањен је у порти храма Покрова пресвете Богородице у Београду.

Богословски радови

Хронолошка анализа богословских радова Тихона Радовановића упућује на закључак да је овај српски теолог, или „први српски старозаветник“, како се назива у богословским круговима, од одбране своје докторске дисертације до избора за епископа сремског врло предано радио на развоју богословске мисли. И летимичан преглед тема којима се Тихон бавио упућује на закључак да је овај српски богослов увијек био спреман да обради до тада необрађене теме у нашем говорном подручју. Одабир тема открива његов теолошки сензибилитет и упућује на његову жељу за рјешењем до тада неразјашњених питања из Старог завјета. У врло кратком периоду активног бављења писањем научних радова (1922–1932) Тихон Радовановић је оставио неколико значајних радова за развој библистике код Срба. Ту првенствено треба убројати сљедеће радове:

Монографије:

– Еволуција месијанске идеје у Старом Завету, с обзиром на модерну критику, Београд 1925 (превод докторске дисертације са грчког језика)
– Историја превода Старог Завета, Београд 1929.
– Лекције из Светог писма Старог Завета, Београд 1930.

Студије и чланци:
– „Стари грчки философи и хипотезе др Петронијевића“, у: Весник Српске Цркве, 1924, XXIX, 5, 194–203.
– „Апологетски Увод у Свето Писмо“ у: Весник Српске Цркве, 1925, ХХХ, 11, 663–667.
– „Месијанизам периода Закона“, у: Црква и живот, 1925, III, 11–12, 410– 417.
– „Коран и Јеванђеље“, у: Мисао, 1925, XIX, 1215–1223, 1353–1358.
– „Створење света по учењу Старог Завета, с обзиром на егзактне науке“, у: Весник Српске Цркве, 1926, ХХХI, 4, 223–235; 5, 305–319.
– „Увод у старозаветне пророке“, у: Весник Српске Цркве, 1928, XXXIII, 1, 29–32; 2, 103–106; 3, 207–211; 4, 293–299; 5–6; 365–369.
– „О инспирацији Старог Завета“, у: Црква и живот, 1928, VII, 9–10, 359– 373.
– „Датум рођења Исуса Христа“, у: Црква и живот, 1929, VIII, 11–12, 267–274.
– „Мојсије и критика“, у: Богословље, 1929, 3, 165–189, 4, 253–272; 1930, 1, 1–29.
– „Палестински канон Старог Завета“, у: Богословље, 1930, 3, 179–194.
– „Идеализам Хришћанске заједнице младих људи“, у: Црква и живот, 1925, I, 3, 36–37.

Основне карактеристике времена у коме је дјеловао Тихон Радовановић

Тихон Радовановић је као млади доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду ступио у средину у којој је богословска мисао тек требало да се развије. Научни развој библијске теологије у том периоду је још увијек био на доста ниском нивоу и било је потребно тек покренути неколико значајних пројеката на том пољу. Хришћанска мисао у том периоду, како источна тако и западна, доживљавала је свој процват.

Источна црква је у лику Николаја Афанасјева а потом и плејаде других руских богослова, међу којима су најзначајнији Георгије Флоровски, Џон Мајендорт и Александар Шмеман, покренула револуционарну „теологију повратка Оцима“, која је обиљежила читав XX вијек. Западна пак црква је у лику Карла Барта и Рудолфа Бултмана, али и других теолога, како протестантске тако и римокатоличке провенијенције, успјела да богословске теме поново актуелизује. У том контексту врло значајан, пројекат „историјско-критичке егзегезе“ представља окосницу у развоју библистике у XX вијеку.

Идеје ових водећих свјетских библиста у тадашње вријеме биле су скоро потпуно непознате, како самом Тихону тако и осталим српским богословима. То упућује на закључак да је Тихон имао врло мало могућности да се упозна са тада актуелним теолошко-егзегетским промишљањима и да се ослони на резултате ондашње библистике. Из саме биографије владике Тихона могуће је закључити да он није ни имао могућности и посебних услова да се темељније и непосредније упозна са развојем старозавјетне науке у свијету. Њему је било онемогућено да се укључи у мисаоне токове једног новијег приступа светописамском тексту, који ће обиљежити читав XX вијек.

У том смислу готово да није постојала никаква кореспонденција између савремених свјетских токова научне егзегезе и наше средине. Тихон је пак био православни богослов вођен изузетном жељом да одговори на сва актуелна богословско-библијска питања у том моменту. „Херменеутичка позиција да је теологија одговор на питања која се постављају пред Цркву, у датом историјском тренутку објашњава научни рад и достигнуће Тихона Радовановића, његово неупуштање у тадашњу широм света актуелну библијску науку, којој у то доба на српским теолошким форумима готово није било места, али такође омогућава вредновање његовог научног рада из данашње перспективе.“
Водећи протестантски теолози, Тихонови савременици, што због недовољног познавања изворног духа Светог писма, што због одлучног одбацивања Предања и заступања начела Sola scriptura, оскудијевали су јасно формулисаним херменеутичким принципима на основу којих су могли промишљеније улазити у новије теолошке дискурсе. Са данашње дистанце дả се примијетити да су научни заноси библијску егзегезу често доводили у слијепе улице људског ума. Ту се најприје мисли на историјско-литерарну критику деветнаестог вијека, која је светописамски текст третирала као и профану литературу. Овакав став је био неприхватљив за православне богослове, а одбачен је и од великог броја данашњих библиста. Имајући у виду културна, научна, али и политичка струјања у времену у коме је дјеловао Тихон Радовановић, могуће је закључити да је ситуација у којој се овај српски богослов налазио била прилично незахвална. Ако се уз то узме у обзир да је српска средина с једне стране тек ослобођена од турског ропства, а с друге стране све више долазила у непосредни контакт са западним идејама, разумљиво је зашто су природни амбијент у тадашњем теолошком дискурсу чинили апологетски радови, који су у библијском тексту налазили потврду а не изазов за богословски исказ.

Допринос развоју српске богословске мисли

Прилике у којима је живио и радио владика Тихон значајно су се одразиле на његове богословске радове. Протестантска библистика била је владици туђа и непријемчива. Толико му је протестантизам био стран да је, одбацујући протестантску теологију, занемаривао и добре стране библијских истраживања, која су тада, по природи ствари, приписивана протестантским научницима. Природнији „савезници“, како Тихону тако и већини осталих православних богослова, без обзира на све антагонизме, били су римокатолички богослови. Детаљна богословска анализа Тихонових радова упућује на за то вријеме карактеристично дефанзивни концепт.

Овај концепт код владике Тихона неријетко показује извјесне елементе изолационизма. Тако он за изабрани народ Израил каже да је: „Израиљ, као изабрани народ Јахве, живео сасвим издвојеним начином живота, због чега није ни могао бити у пријатељству са суседним народима.“ На другом мјесту у истом раду за пророке се каже да су се „око њега сакупљали надахнути људи Израиља, и живећи животом манастирским, предавали се студијама теолошким, а уз то неговали музику као благотворно средство за дух човечији.

“ Ове двије констатације нису тачне, јер је познато да је Израил врло интензивно учествовао у животу тадашњег Блиског истока, док су пророци били врло ангажовани у друштвено-политичком животу Израила. Сама егзегеза светописамског текста код Тихона је скоро у потпуности апологетична, али могло би се рећи да то није само Тихонова одлика, него одлика свих тадашњих традиционалних богослова.

За Тихона, а и за велики корпус западних теологија (прије свега римокатоличких), све што су научници могли да открију ствар је њиховог претјераног рационализма, који се a priori доживљава као негативан.

Лично богословско образовање и средина у којој је стасавао и у којој се образовао утицали су на Тихона да постане традиционалиста. Тако већ у својој докторској дисертацији, говорећи о проблему ауторства Мојсијевог Петокњижја, врло негативно се односи према историјско-литерарној критици. У својим другим радовима, попут рада „Мојсије и критика“, негативно се односи према научним достигнућима која доказују да Мојсије није аутор Петокњижја, већ се упорно држи традиционалног става, који брани „слабашно и неувјерљиво“.35 Исти случај је и са радом „Стварање света по учењу Старог Завета, с обзиром на егзактне науке“.
Говорећи о теолошком концепту владике Тихона Радовановића, потребно је истаћи и да овај српски богослов заступа одређена антрополошка схватања која се нису уклапала у савремену слику човјека као бића способног и позваног за веће мисаоне захвате, што је и била једна од основних идеја просвјетитељства и науке. Тако Тихон за пророчка надахнућа каже да“нису зависила од пророка као човека уопште, нити од његове воље, значи они су говорили само оно што им је сь више било откривено“. Оваква ствар највјероватније представља класичну наслијеђену свијест, али није искључена могућност и да је она поспјешена послије великих страдања у Првом свјетском рату (1914–1918). Тихон у основи игнорише сва дотадашња позитивна научна открића.

Тихону, као и другим традиционалистима, било је природно да се старозавјетни текст сагледава прије свега кроз призму давања Закона, уз то се наглашава његова тадашња ритуална и законодавна функција. Тако је за Тихона Петокњижје „не само први извор Откривења, него и најстарији писани документ о манифестацији Божијој човеку у своме бићу и својствима. Сви остали списи Старог Завета… прикључују се овој првој књизи, док пророци своја пророштва базирају на њеном Закону – Декалогу“. У позадини тога назире се институционално-ритуални концепт, који је често својствен званичној цркви, али потврђује се и од раније успостављена констелација црква–држава.

Даљња анализа богословских радова владике Тихона упућује на проблем теолошко-херменеутичког концепта који је присутан у раду „Палестински канон Старог Завета“. Овдје владика Тихон покушава да одбрани традиционално мишљење које се односи на установљавање и настанак старозавјетног канона, при чему прихвата мишљење да је старозавјетни канон формиран у вријеме Јездре, Немије и пророка Малахије. Овакав став је из јеврејске перспективе потпуно оправдан јер, према њему, послије Малахије нема више богословски надахнутих текстова.
Богословски радови владике Тихона наравно нису безвриједни и о томе не би требало уопште да се дискутује. Сам одабир тема којима се он бавио био је врло смислен и за то вријеме храбар подухват. У контексту времена и простора, односно свих животних околности у којима је живио и радио владика Тихон, могуће је устврдити да он ипак није био „аутистичан богослов“. Питања којима се бавио била су за тадашње прилике врло релевантна.

Он покушава да понуди теолошки одговор на савремене изазове, попут сукоба теологије и савремене науке, али и на бројна друга актуелна питања. Он је стога у великој мјери свјестан теолошких изазова који се намећу животу Цркве. За сваку похвалу је и његова методолошка педантност. „Тихон транспарентно поставља проблем, у разради теме врши прегледну анализу, и на крају доноси јасне закључке“.

Његове мисли су недвосмислено јасне и прецизне. У научном погледу најкоректнија је монографија „Историја превода Старог Завета“, која не имплицира значајну теолошку позицију, што је, по свему судећи, и била најслабија тачка теолошког концепта владике Тихона. То просто значи: да је владика Тихон богословствовао из једне друге перспективе и у једно друго вријеме, у много већој мјери би до изражаја дошли његови научни квалитети.

Владика Тихон је био човјек Цркве, бранио је вјеру како је знао и колико је могао. Данас је јасно да то из научне перспективе није био идеалан теолошки концепт, али уколико се тај концепт контекстуализује, видјеће се да је он и био једини могућ. Својим теолошким ангажманом владика Тихон тадашњег читаоца уводи у проблеме који ће обиљежити развој библијске науке од XX вијека па надаље. Иако су његови одговори били конзервативни и дефанзивни, читаоце ипак уводе у питања савремене проблематике. Тако је владика на један тада непрактикован начин увео многа питања, попут проблема Петокњижја.

Одговори које је на ова питања давао су у потпуности кореспондирали са тадашњим општим богословским увјерењима. Ови радови су ипак представљали значајан искорак у српској богословској науци. Владика Тихон је стога дао добар темељ за даљње проучавање библијске науке, што ће се и показати у нешто каснијим временима појавом професора Душана Глумца и Милоша Ердељана.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивских радника Републике Српске, бр 4. стр 181-189)

извор: srbiubih.com