Епископ захумско-херцеговачки Николај Јокановић је рођен 17. марта 1874. године у Шобадинама код Билеће. На крштењу је добио име Алекса. Основну школу је учио у Мостару и Сарајеву, а богословију је завршио 1893. године у Рељеву. Богословски факултет је уписао 1894. године у Черновцима и са успехом га је завршио 1898. године. Свети Архијерејски Синод СПЦ га је исте године поставио за наставника богословије у Рељеву, где је остао до 1901. године.

Свештенички чин је примио 1901. године и постављен је за саветника новоосноване конзисторије Бањалучко-бихаћке епархије. За ревносну свештеничку службу 1905. године је одликован црвеним појасом. У чин протојереја је произведен 1912. године, а Свети Архијерејски Синод га је је 1920. године одликовао правом ношења напрсног крста. На дужности саветника у конзисторији остао је до 1923. године. Тада је по сопственој молби пензионисан и постављен за старешину манастира Гомионице. У манастиру Гомионици није дуго остао, али је за кратко време успео да унапреди његов духовни живот и економију.

Епископ Николај Јовановић је доста радио на списатељском плану. За време рада у рељевској богословији успео је да напише скрипте за богословске предмете, које је предавао. Доста је запажена његова расправа из области црквеног права под насловом „О свргнућу као црквеној казни у првим вековима хришћанства“. Епископ Николај се пре монашења бавио сакупљањем података из историје цркава и манастира у Босанској Крајини. Те радове је објавио у „Првом шематизму Православне Епархије бањалучко-бихаћке за 1901 годину“, који је он и уредио.

Митрополит црногорско-приморски, потоњи патријарх србски др Гаврило Дожић позвао га је да дође у Црногорско-приморску митрополију и понудио му да се прихвати дужности његовог архијерејског заменика. Он је тај позив прихватио. Дужност је примио у јулу 1935. године. Монашки чин је примио у манастиру Острогу исте године. Поред тога, он је од 1936. године обављао дужност старешине манастира Светог Петра Цетињског на Цетињу. У априлу 1936. године произведен је у чин протосинђела, а 1937. године у чин архимандрита.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 22. јуна 1938. године изабрао за викарног епископа патријарха српског Гаврила Дожића. Седиште му је било на Цетињу, а носио је титулу епископа полимског. За епископа захумско-херцеговачког изабран је 1940. године.

После априлског слома Краљевине Југославије и успостављања НДХ усташе су хтели да га убију. Више пута су га малтретирали и злостављали. Од сигурне смрти спасила га је италијанска војна команда у Мостару. После много мука и невоља пребацио се у Србију, где је, измучен и изгнан, умро у Соко Бањи 26. марта 1943. године.

извор: srbiubih.com