• Видовдан. Судбински дан српског народа. Да ли је то заиста реалност или мит, тешко је процијенити. Нема никакве дилеме да су многи значајни и важни догађаји који су одредили и који одређују даљу судбину Срба везани управо за овај датум.

И данас, послије толико Видовдана, за судбину српског народа, ништа није значајније нити пресудније од битке која никад и није престајала на Косову и за Косово.

Исход битке на Косову пољу још се не зна, како оне некадашње, тако ни оне данашње.

Што вријеме буде више одмицало, све мање ћемо знати хоће ли нас прогутати косовска рана.

Сваког јутра рађа се Косово. Сваки дан у години је једна годишњица и једна задушница. На Видовдан 1389. године се видјело „ко је вјера, а ко је невјера“. Није ли и данас тако? Као да и данас водимо само једну битку, гинемо у истом боју и на истом пољу.

О сваком Видовдану дајемо којекакве оцјене о Косовским борцима – о јунацима и издајицама; једне хвалимо, а друге кудимо. То је суд историје. Владика Николај Велимировић је рекао: „ Но суд историје може бити и обратан, тј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било корисно, да ми једном себе ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо њихова питања и да дамо своје одговоре“.

Но кад би ставили себе пред суд својих предака, питање је шта бисмо на њихове одговоре могли њима поштено одговорити. Шта бисмо одговорили Милошу, Лазару, Косовској дјевојци, Страхињић Бану, браћи Југовић, Бранковићу и многим другима.

Бог је створио човјека. Дао му вид и да буде вид, да шири и гради видике и видиковце. Није ли нам био довољан само један вид и видиковац од Видовдана, па да све упознамо и спознамо. Тај први и једини Видовдан нам је дао не да видимо лице Бога, већ нам је дао да се чувамо и сачувамо прво од братске па тек онда од туђинске хладноће.

Ако дозволимо да изгубимо само један једини Видовдан, питање је гдје ћемо поново дочекати тај исти Видовдан.

Смијемо ли, у данашњој видјелици или невидјелици, зависи како ко види и гледа, да једним безвидним Видовданом изгубимо свој види и свој један једини Видовдан.

Шта ће бити са нама ако изгубимо свој најскупљи вид, свој најскупљи видиковац. Као што је српски академик Матија Бећковић рекао и записао: Видовдан је најскупља српска ријеч.

Српски народ, а посебно Херцеговци, живећи на овим врлетима и овим висовима, пренијели су свој живот у видовдански мит, причу и историју.

Историја и многи српски историчари, и не само српски, доводили су у сумњи чак и мјесто гдје се битка догодила, а поезија која је опјевана уз гусле Косово је уочила и прије Косова. Српски пјесник је ово мјесто, Косово поље, изабрао, не случајно, да смјести своју пјесму. И прије битке на Косову пољу опјеване су многе пјесме уз гусле о Косову.

Још кад су Срби у давна времена кренули иза Карпата и других крајева ка овом пољу, нису били ни свјесни због чега и зашто иду баш на то поље. Ипак, Турски освајачи су знали зашто иду на Косово. За Мурата је Косово била главна капија уласка у срце и душу Србије и главу Европе.

Епска пјесма и древни српски инструмент гусле преузели су на себе одговорност да утврде ток боја, одреде учеснике боја и пресуде губитнике и побједнике. Пјесма је српског кнеза произвела за цара и цару дала царицу. Епска пјесма није заборавила ни браћу Југовиће ни сва српска имена, није изоставила ни имена светих српских храмова и манастира. Епска пјесма је произвела и оне који су умрли прије боја на Косову пољу и повратила у вјечни живот оне који су се родили послије њега. Тако смо захваљујући поезији и епској пјесми сачували вриједне податке и прије и послије Косовскога боја. Оно што није могла историја да упамти, упамтила је поезија. Кроз поезију Срби су упознали и Југовиће и Лазара и Милоша и Милана и Ивана и Мурата. То су само неке личности косовске епопеје. Није ли поезија одлучила ко је на Косовском боју био највећи јунак, ко губитник, а ко побједник.

Нити један валидан документ не говори да су Турци побједници, а сви ћуте да су Срби губитници. Управо је поезија одлучила да ли је то био за неке пораз а за неке побједа.

Још нико није закаснио да дође на Косово. Свак још може да изабере и улогу и страну и вјеру.

На Косову се пробудила наша национална савјест и од тада па до данас се није угасила нити ће се угасити. Био је потребан скоро читав вијек да се почне долазити свијести и савјести шта се заиста збило на Косову пољу на Видовдан 1389. године. Предање и кад измишља, не измишља све, јер се не може све измислити.

Косово, Видовдан, храмови и кости су највеће светиње српског народа.

Једино се за Видовдан зна да се бој збио на дан Светог вида, видара очију. На Видни дан, Видовдан, српски први дан, прозван и по травци видовчици. На дан кад се сјеме износи на сунце, а кукавица престаје да кука. Дан у који се састају цар Лазар и Свети Вид.

Све што се збило на Косову и на Видовдан није се збило ни први ни посљедни пут. Изгубити на Косову није исто што и изгубити Косово. Изгубити на Видовдан, није исто што и изгубити Видовдан.

Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ се родило управо на Видовдан, дан када се изнова родио један нови вид и један нови видиковац за српски народ. Боље речено, Просвјета је и прије Видова дана постојала, а од Видова дана наставила само трајати све до данас и на вијекове.