Аутор текста Раде Р. Лаловић на пријему код патријарха Јерусалимског Теофила трећег

У кишовито и топло децембарско предвечерје први пут се сусрећемо с древним свједоком људске цивилизације, са Јерусалимом.  Из јерусалимске улице Јафа стрит поред великог рељефног натписа Ја волим Јерусалим и испод монументалних камених бедема стижемо на Јафа капију кроз коју се директно улази у стари град Јерусалим. Док се приближавамо тим древним зидинама свједоцима вишемиленијумске цивилизације у чијој историји су се сударали не само различити погледи на свијет, него и различите војске и империјални интереси осјећам неку чудну стрепњу.

Очекивања су недефинисана, а осјећаји помијешани. Само сазнање да се крећете у простору којим су се кретали Соломон и Давид, Христос и његови ученици, и прогонитељи, а касније и велики императори, се чини нестварним, а опет потпуно реалним. Сјединили су се кишно предвечерје, бљесак разнобојних свјетала у ужим и ширим улицама старог Јерусалима, жамор који долази некако из дубине и даљине помијешан са ишчекивањем и сазнањем да се приближавате најсветијем мјесту на планети и у историји људске цивилизације стварају  осјећај неке чудне стрепње и великог ишчекивања. Помијешали су се рационално и ирационално, претпоставке и стварност, а онда и јава са сном.

Све монументалне грађевине архитектонски доведене  до савршенства, чврсте и стамене, својом  жућкасто-бјеличастом бојом у ово кишно предвечерје обасјане чаробним бљештавилом као да нам из чудне и далеке перспективе  покушавају свједочити о вијековима и цивилизацијама на овом малом парчету земље коју не без разлога многи називају светом.

Крећући се каменом поплочаним улицама и сокацима са безброј дућана и чудним колоритом боја, слиједећи путоказе десно, па лијево, па поново …., стижемо пред Храм Христова васкрсења  на Голготи, пред мајку свих цркава. Узбуђење расте, срце некако чудно куца.Осјећате како крв протиче жилама и чудно пулсира.Чини ми се да се овдје другачије и дише.На великим и тешким вратима дочекује нас снажан мирис тамјана и ходочасници који се у миру крећу према унутрашњости Храма. У миру и побожној стрепњи прилазимо средини првог дијела Храма бојећи се да не нарушим мир Господњи, а онда се испред нас појављује ружичаста правоугаона камена плоча са украсним стубовима на угловима.На ту плочу, плочу миропомазања, је био Христос положен након распећа.

Крај плоче миропомазања у цркви на Голготи

Клечећи на кољенима у побожној и скрушеној молитви над плочом која и данас точи миро сједињујемо се с овим узвишеним простором  осјећајући сву људску немоћ пред вјечношћу  коју свједочи ово мјесто на  Голготи као симбол жртве за спасење рода људског.

Ношени неком божанском енергијом пролазимо кроз католички и јерменски дио храма и приближавамо се метер по метар православном дијелу који је под јурисдикцијом јерусалимског патријарха.Пред нама се обасјан пригушеним свјетлом појављује пространи наос са великим и у нијансама старозлатне боје извезеним иконостасом. Испред наоса нас дочекује  смирено монашко лице са изразима добродошлице. Ту, на самој Голготи, у цркви Христова васкрсења, осјећа се посебна космичка драма коју регулише логос по Божјем промислу.Ми у молитвеној побожности палимо снопове од по тридесеттри свијеће, а затим на остављеним листовима хартије пишемо имена живих, а на другим листовима и умрлих сродника за молитвени помен.Живим за здравље, а почившим за незаборав.

Захваљујући благоугодном разговору са овим монахом указана нам је пажња да се поклонимо светињама у малој капели Христова гроба која се налази под великом куполом Храма Христовог васкрсења. Погнути, двоје по двоје, побожно и полако, уз допуштење свештеника који чува поредак уласка у ову капелу, обузети необјашњивим и узвишеним емоционалним стањем ступамо у овај најсветији простор на Голготи целивајући постаменте иконостаса у цркви Христова гроба и након кратке и скрушене личне молитве, јер је вријеме боравка у унутрашњости ограничено, излазимо са осјећањем ванвремености и свевремености срећни што смо бар за тренутак били дио те заиста ванвременске космичке драме на мјесту спасења рода људског.

Пред овом капелицом ћемо два дана касније монасима уручити пригодне дарове непосредно пред поноћну литургију која ће се завршити у раним јутарњим часовима светом тајном причешћа.

Осјећајући у нашим душама несвакидашњи мир помијешан са осјећајем задовољства и неке чудне и врло снажне треме која несумњиво са собом носи димензију вјечности узвишене у васкрслом Христу лагано напуштамо овај храм одлучни да му се за који дан поново вратимо.

Слава теби Господе на многаја љета.

У НАЗАРЕТУ И НА РИЈЕЦИ  ЈОРДАН

Из древног Јерусалима крећемо ујутро рано.Луксузни аутобус изванредним аутопутем са три саобраћајне и једном зауставном траком нас доста брзо доводи у Назарет, данас највећи арапски град са преко 70 000 становника на сјеверу Израела. Али и у град почетака православног хришћанства.

Прелијеп сунчани дан чини сусрет са овим древним, библијским  градом посебно пријатним. Осјећа се специфична градска гужва и за нас европљане превише бучан разговор пролазника.Колорит боја на орјенталној одјећи помијешан са позивима уличних продаваца и заиста бучним разговором свих чини овај амбијент несвакидашњим.

Кратком и нешто ужом улицом излазимо на платоиспред  цркве Архангела Гаврила коју је саградила Јелена, мајка Константина Великог у 4. вијеку над извором који се и данас налази у дубини цркве, на коме се Архангел Гаврило јавио Марији са благом вијешћу да ће на свијет донијети сина Божјег и спаситеља свијета. Ту застајемо испред Маријине чесме на коју више, због штедње, не тече вода и поред које се налази стабло старо више стотина година.

Испред цркве Архангела Гаврила у Назарету

Чим ступите у унутрашњост цркве Атхангела Гаврила у Назарету сусретнете се са прелијепим и добро очуваним фрескама, са раскошним полијелејима и дуборезима, са филигрансим везом на кандилима и са старим иконостасима, али и са једним арапским натписом који свједочи о привилегованом положају ове цркве у арапском окружењу.  Посебно осјећање вас обузима када се кроз сужени дио цркве приближите Маријином извору са кога је она захватала воду када јој се указао Архангел Гаврило. Ту се пред вама укрштају тамноплаве, златножуте и смеђе боје у чијој средини у дубини испред вас у кристалнозеленкастим бојама бљеска сам извор живе воде која отиче некуд далеко из вјечности у вјечност.

Након обиласка ове, за православце, заиста значајне цркве упутили смо се према католичкој базилици Благовијести, највећем храму који може примити неколико хиљада вјерника истовремено.На путу према базилици пролазимо кроз назаретску отворену пијацу.Ко туда није прошао никако не може знати шта је гужва.Буквално се морате пробијати кроз масу људи, кроз гомилу која се креће тргујући и дозивајући се, кроз један кошмар покрета и звукова са којим се никада раније нисте срели.И онда на дну те степенасте низбрдице пред вама се појављује огроман храм, базилика, која је грађена као израз демонстрације моћи Ватикана. Дјелује и импозантно, али и веома хладно.Ни трага од мистичне загонетности.Једино што дјелује ванвремендки и фасцинантно су остаци куће у којој је Марија живјела и гдје јој се по католичком вјеровању јавио Архангел.

Иако су свједочења православаца и католика непомирљива, нама се чини лако разумљива прича која није далеко од реалности. А то је чињеница да  су Маријин извор и остаци њене куће веома близу и да је сва та прича реално блиска истини по којој се Марија уплашила на извору и побјегла кући која је, ево видимо, била доста близу.

Напустајући Назарет град у коме је Христос провео своје дјетињство  крећемо се Галилејом радознало посматрајући византијски плаву боју Галилејског језера да би након извјесног времена стигли на обалу најсветије ријеке на планети, на обалу ријеке Јордан у којој је Свети Јован Претеча крстио Сина Божјег Исуса Христа Назарећанина.

У благо и угодно предвечерје са великог платоа окруженог високим палмама силазимо на саму обалу ријеке.Тамо већ цио дан пролазе ходочасници који се уз молитву и скрушеност, у бијелим хаљинама погружавају у води ове свете ријеке.Вода је смарагдно зелена, мирна и некако загонетног мириса.Ријеком пливају разне пловке, а изнад ријеке лете јата бијелих голубова.Користећи расположиво вријеме кога и немамо баш довољно, на намјенски уређеном прилазу сједињујемо се, у границама могућности са водом ријеке Јордан. Улазећи у воду и умивајући се њом, обузима нас посебно расположење и осјећај несвакидашњице. Око нас пливају пловке и веома близу пролијећу бијели голубови испуштајући чудне гласове који се уједињују у митски пој који се сједињује с природом у и око ријеке, а онда и с нама остављајући снажан утисак на овај доживљај коме посебан печат дају и визуелне, и звуковне слике са обале ове свете ријеке, ријеке Јордан.

На ријеци Јордан

За успомену са овог по много чему јединственог мјеста на планети правимо низ фотографија које ће осим емоција које се трајно памте  бити свједок за незаборавни сусрет са мјестом крштења Спаситеља и Богочовјека.

У сами сумрак напуштамо ово мјесто и враћамо се у древни Јерусалим.

Раде Р. Лаловић