• Манастир Студеница, једна од кључних светиња српске духовности и културе, снажно је присутан у српској поезији као симбол вјере, трајања и националног памћења. У овом тексту Раде Р. Лаловић доноси одабране пјесме и есејистички осврт на Студеницу као поетски мотив у српској књижевности.

Бавећи се проучавањем књижевних текстова везаних за изградњу српског националног идентитета, анализирали смо и мотив манастира Студенице у поезији српских пјесника.

Пошто смо тешко долазили до пјесама о овом манастиру, овом приликом доносимо, на једном мјесту, обједињену поетску руковет пјесама које су се нама посебно дојмиле — дакле, наш избор — а до којих смо дошли трагањем и уз помоћ наших пријатеља, врсних познавалаца српске поезије, којима се искрено захваљујемо.

Аналитичким прегледом ових изабраних пјесама настао је наш есеј МАНАСТИР СТУДЕНИЦА КАО ПОЕТСКИ МОТИВ.

Осим ових изабраних пјесама, још неколико пјесама мање афирмисаних аутора налази се на сајту: www.studenicainfo.rs.

Фото: Марко Декић, „Студеница – понос Немањића“, Викимедијина остава, лиценца: CC BY-SA 4.0 https://creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0/

Момир Војводић

СТУДЕНИЦЕ, МАЈКО СВИХ СРПСКИХ ЦРКАВА

Зиданице светих духовних пастира:
Светог Симеуна и Светога Саве,
Студенице, мајко српских манастира,
Лучо у тмушама нашег сна и јаве.

Христоносна лавро у нашим горама,
У којој већ осам вијекова молимо
За ведрину душа у смутним зорама,
За моћ да и своје душмане волимо.

Ти си, крстоносна, задахнути духом,
Наш знак васељенски, путоказ и позив,
Од Богородице Добротворке — рухом
Богочовјековим — да стопли њен дозив.

Вас Исток и Запад, и сву Васељену,
На велики сабор божанске љубави —
У свакоме људском срцу насловљену —
Којом ће, охоли, махнити, губави,

Заблудјели срцем, задивљали, кивни
На све што је свето — исцијелит биће,
Очистити скотство из крви, и дивни
Звук твојијех звона испити ко пиће.

Избављења, које твоја искра нуди
Сваком ког је Земља задојила пламом
Разума и жеље — да се срећан буди,
Озарен љубављу и милосном сламом.

Студенице, мајко свих српских цркава,
Словесности наше искро и огњиште,
Зáри наше душе и када смркава,
И не дај да зјâпи тмуше сјај униште.

Дејан Медаковић

СТУДЕНИЦА

На доброј земљи,
На баштини,
Камен занео
У зло време.

Трче чауши
Да снимају,
Да замрсе
Жеље плетиво.

Сви Свете —
Красан јеси,
Али кратак.

Милутин Мићовић

СТУДЕНИЦА

С неба дохваћен,
Овдје се огањ није угасио.

Питомим камењем озидана,
На ћивотима наших предака,
У њима се сунце смирило.

У себе нас је узидала
Прије него смо је видјели.

Бдије над нашим удесима,
Над Косовом и колијевком.

Ружа која утишава оркане,
Тишина у којој богозаре
Светосазнајна слова.

У звјезданим ноћима
Пустињаци једу њен слатки камен,
Славе Бога.

Послушна рјечица Студеница,
Коју је Немања благословио,
По свијету разноси
Њену сјенку и сјећање.

Студенички Христос,
Распет и моћан у камену,

Зида је кроз вјекове.

Емило Лабудовић

СТУДЕНИЦА

Сребрна барка над гором плови
И ноћ сурвава низ литице,
Из тамјан-неба капају вјекови
На студен камен Студенице.

Тишина — хајдук — слепо кидише
И гнезди се високо, под кубета,
И као да цела долина дише
Бескрајни спокој оба света.

Дубоко доле лелече река,
Безубом вилицом стену глође,
И чека путника из далека —
Светога Саву да опет дође.

Трепери свећа што се не гаси
И траје дуже од трајања,
Пред којом смерно клече монаси
И плету венац од покајања.

Лаје тишина, нада се зори
Да таму света смехом развеје,
Да свету ватру буром разгори
И Студеницу надом угреје.

Марко Ковачевић

ЛИТУРГИЈА У СТУДЕНИЦИ

Као у сан снешен
Бијах,
И као из сна
Највише се дивног осјећаја
Сјећам.

Како ко жито
Проклијах.
О, кад бих могао себи да
Обећам
Да ћу остати такав
Заувијек.

Студеница —
Ораница,
Заватка из које ври
Вода жива.

Душе грешне
Праља,
Мјесто гдје те Господ
Цјелива,
И гдје ти цјеливаш
Првовјенчаног
Краља.

Непознати аутор

СТУДЕНИЦА

Цвет у камену; њива у беспућу;
У бури осам вјекова рађа.
Хлеб душе и знамење у сванућу;
И броди вечно Нојева лађа.

Из душе ниче Немање жупана;
Из руку пјесника прекоморца;
У Сави зажари Бога борца
И митски ковчег за Првовенчана.

Букну као занос, као мисао,
Оста и непресушна ријеч Господња.
Од губе народ и мутна поводња

Доброзрачна чува лавра Пресвете.
Рашани још виде путеве исте
Што их Немања снио, Сава писао.

Непознати аутор

СТУДЕНИЦА

За нас, многогрешне, христољубиве,
Кротке, у молитви смирене,
На ово мјесто гдје су усамљене
Брезе и јеле од тамјана сањиве.

Дом Божји што вјековима пркоси,
Пред нама ко стена стоји,
И све нас сјајем доји,
Топлином неизмерном што носи.

Од Стефана жупана ктитора,
Сазидана сред мирисних гора,
Поносно носиш име Студенице,

Као да си нам мајка драга,
И као да нам твоја рука блага
Бјелином њежно милује лице.

Приредио и изабрао: Раде Р. Лаловић