Проучавајући прије тридесетак година поетику Меше Селимовића и анализирајући његове погледе изнесене у збирци есеја Писци, Мишљења, Разговори посебну пажњу смо посветили есеју Друштво и књижевност гдје се износи и став да се политика и књижевност нађу заједно „само кад наиђу опасне и драматичне тешкоће за земљу“. А те тешкоће за земљу и народ су у Црној Гори кулминирале 2019. и 2020. године, а дошле су од црногорске власти која је постала класични отуђени центар моћи и сама себи сврха, дакле, далеко од народа и његових потреба и материјалних, и културних, и духовних.
Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије – Фото Митрополиja
Тада је уз народ остала само Црква и књижевници уједињени у борби за народни идентитет и слободу. Народ се окупио око Цркве бранећи своју егзистенцију, слободу и вјеру, бранећи Цркву и Светиње од разних непријатеља и Цркве и народа. Народне литије као симбол отпора, на чијем челу је, како то и приличи и Цркви, и народу, било свештенство СПЦ, су као библијске слике борбе против нереда и хаоса одбраниле и Цркву, и народ, и његов истински идентитет, баш како то у пјесми Пишу се опет житије каже Невен Милаковић:
Славне вијоре заставе, Носе их свете литије, И овај пâс да прославе, Пишу се опет житије….
(….)
Разговор вјечност купује, Ђед унука опомиње, Небо се само радује, Чувај нам чедо светиње.
Благоје Баковић / Фото: Трифко Ћоровић
И у тој борби за вјеру и слободу страдао је и понижаван и народ, и свештенство СПЦ. Хапшени су и прогањани и свештеници, и обични људи из народа, а пјесници су ову народну борбу поезијом заогрнули и на тај начин је подигли на универзални ниво дајући јој несамјерљиве димензије борбе за част и понос, а против свих врста савремених конвертита и среброљубаца у властитом народу што илуструје пјесма Благоја Баковића Мојковачка битка траје.
Мојковачка битка траје напуштајућ’ веру стару, иде трица и кучина да помогне бечком цару,
није прошло ни сто лета а већ дође вера нова, стиг’о унук да се бори против својих прађедова.
Ено плаче сердар Јанко Траје и сад Бадње вече Чујете ли тужне претке Из гробова како јече
Не боле их оне ране Него ове нове младе Када виде соколове Праунуке шта им раде.
Не боли их Бојна Њива Већ их боли то што виде Род у пакту с Поћореком Па се деце своје стиде.
Сева стара сабља бритка Осветљена крста сјајем Стид распуча старе ране Мојковачка битка траје
И њој краја бити неће Док се понос и стид боре Црна Гора у бој креће Против своје Црне Горе.
Баковић овдје, поетски гипко и пластично, ритмички и тонски убједљиво и симболички јасно приказује тренутну менталну и духовну поцијепаност црногорског народног бића. Та поцијепаност ће трајати све Док се понос и стид боре и биће исцијељена само кад се у сваком смислу Црна Гора врати себи, односно вјери старој у којој су част и понос били основни и једини оријентири за које су се и народ, и појединац свакодневно залагали.
А када су властодршци у сили безумља схватили да им се тло под ногама полако измиче, као народне и истинске духовне вође и своје потенцијалне противнике су препознали црквене великодостојнике, владике СПЦ у Црној Гори, прије свих митрополита црногорско-приморског и скендеријског и егзарха пећког трона Амфилохија и епископа будимљанско-никшићкога Јоаникија. Њихове присталице, ту огромну народну масу вјерника СПЦ су иронично називали „лизачима Амфилохијеве кашике“ из које се врши света тајна причешћа, а онда и „рукољупцима“ који се тако излажу могућностима преноса свих најцрњих заразних болести у јеку епидемије изазване корона вирусом.
Михаило Меденица
Но и ту су наишли и на народни и на пјеснички отпор. Међу првим је реаговао Михаило Меденица својим величанственим лирским записом о Амфилохијевој руци под насловом Зашто Ђéду[1] целивамо руку објашњавајући на поетски узвишен начин шта тај цјелов значи и због чега га богоборци не разумију.
Зато што се око ње анђели роје. Ено их поспали, на свакоме прсту по рој… Зато што се дохватила неба, па да нам облаци устрче уз образе. Зато што је корито распеваних вода живих, насушних. Зато што је иконописана. Зато што нас ђедови зову на мобу да у порама њеним сазидамо манастире. Зато што нас потомци чекају на литургији у тим манастирима. Зато што је светосавна, Лазарева, Милошева, Његошева, Василијева… Зато што је пострадала на Голготи и васкрсла на Косову. Зато што се Призрен раскомотио на њој. Зато што је ходила витлејемској ноћи… Зато што је путир и нафора. Зато што вели ко смо и куда ћемо. Зато што смо на њој распети. Зато што су праотачке гусле и гудало. Келија и испосница. Пртина усред мећаве. Забран од вихора. Ено је пуна божура… Благовесне тишине међ врисцима… Гласа у поганој тишини. Зато што је колевка и гроб. Зато што ме чува од мене. Измирисмо се на њој… Нит међа, нит тараба на њој. Ето је њива родна. Ено се жито увија међ прсте, плете ореоле… Косбаша и косачи откивају косе – бију клепала… Ено се јагодицама, с планине на планину, развила песма: “Сини јарко сунце са Косова…” Да је из блата извуче чистија ће бити од ваших образа! Зато се Ђéду целива рука! Једни другима душе целивамо… Небом се умивамо са ње. Ако се где мимоиђемо на тој ћемо се руци наћи. Ако где посрнемо – о ту ћемо се руку дохватити. Зато се Ђéду целива рука. Да је из блата извуче чистија ће бити од ваших образа!
Дакле, рука, не само владикина, али владикина посебно нас води и придржава кроз беспућа и чува да не посрнемо. Она није само чувар, него и путоказ и путовођа према добру и према Богу и ближњем. Она показује одакле смо и куда нам ваља ићи, она нас склања у сигурне заклоне пред олујама и несрећама, она се с дјецом игра најљепших игара, она дарује и дарива, она нас зауставља кад погријешимо и неда да скренемо са правог пута. Она је ту уз нас и када из било којих разлога родитељска рука није близу, она је чувар и у сјећању када више Ђéда не буде и баш због тога се око ње анђели роје, зато је иконописана, зато што је сасвим природно да се уз њу, поклањајући јој се и цјеливајући је и онда када нас опхрва гријех према свом ближњем, измиримо и Једни другима душе целивамо.
Милица Бакрач / БОРС ТРЕБИЊЕ
Симболику владикине руке, као мотив и симбол ослонца који сигурно не попушта у хаосу и безнађу међу страшним вихоровима који пријете да затру и материјалне и духовне трагове народне препознала је и српска пјесникиња Милица Бакрач у пјесми Рука остављајући простор грешнима да се покају …кад миние доба издаје и бруке у коју је народ вољно или невољно у том злу времену био уведен.
РУКА
Митрополиту Амфилохију
Кад год смо гутали погром, муку, погледом тражисмо Твоју руку,
да би пољупцем патње и мира, уз ријеч спаса нашег пастира
кренули даље, гредећ пут Јова, ношени крилом Твог благослова.
Оним, што руку Твоју не виде, молитву даруј, да се бар стиде
кад мине доба издаје, бруке, и они тражиће Твоје руке.
Матија Бећковић (Фото: Миле Шапић – Српско коло)
Поетски портрет владике Амфилохија и његов животопис саткан у римама, ритму и метафорама, у симболима и симболици саткао је Матија Бећковић у пјесми Оном бистром дечаку из Мораче: На многаја љета вољени Владико наш! наглашавајући његово опредељење за саможртвовање и трпљење на путу пуном искушења на ком нема ко га није каменов’о, али је опет остао одлучан на том путу даХриста на крсту бар мало одмени и да умјесто свог народа истрпи патњу до судњег часа.
Онај бистри дечак из Доње Мораче, што је продавао зукве петроваче, да се домогне књиге и обуће, и у пустињу побегне од куће.
И у време јагме за значке и прње, своје голо тело обуче у трње и купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени.
Али, чим се крсним знаком знаменов’о, нема тога ко га није каменов’о; и то камење поста му имање, сваки камен њему, један Христу мање.
И сад, оне руке, од зукава грубе, гологлави старци прилазе да љубе. И на окрст Христове целе васионе, сем изван неба црне земље оне, нигде не дође да звона не звоне!
Радинко Крулановић
Овај Бећковићев портрет владике Амфилохија на функционалан начин допуњава пјесма Радинка Крулановића под насловом Митрополит и Вожд црногорски Амфилохије додајући му и још једну неспорну црту онога који опрашта, моли се и за противнике народне и мири заблудјеле и завађене. Круловић митрополита види и као следбеника свих учитељā учитеља Светог Саве који са жезлом удара у камен из кога је …. изњедрио искру, / Зажео срца многа, / Пламен да се преноси / Са камена на камен, / Са срца на срце, па је природно што на путу којим је митрополит пролазио Ницали су људи, / Ницале богомоље као симбол добра и људске племенитости и у повољним, и у неповољним времњнима.
Уочи Божића, Кад је ступио на обогаљену Земљу, Прекрстио се трипут, Ударио жезлом о камен, Из њега изњедрио искру, Зажео срца многа, Пламен да се преноси Са камена на камен, Са срца на срце. И тако: Ницали су људи, Ницале Богомоље, Ницао си Ти, Владико и Вожду Охристовљени! И Твој народ Незнавени, Над којим очински Клечиш и молиш: Да се браћа не искољу међу собом
У борби против кривотворења историје, против однарођивања и превјеравања народа и против стварања лажног идентитета уз митрополита Амфилохија је у сваком тренутку, како то и приличи, стајао и епископ будимљанско никшићки Јоаникије позивајући народ да не посустане у одбрани идентитета, вјере и народносног православног одређења. И баш такав, усправан и стамен, владика Јоаникије је из цркве, из храма, са светога мјеста одведен, окривљен и утамничен постајући тако орјентир и инспирација оданости своме народу и Цркви којој служи, а онда, као и Амфилохије и врло сложен пјеснички мотив.
Када се једна таква људска духовна громада нађе у тамници незнавених властодржаца онда није никакво чудо што га пјесници доживљавају као живу божанску свјетлост која освјетљава мрак и разгони га заувијек чак и из тамнице. Баш таква владикина слика се указала пред очима пјесника Благоја Баковића који је претворио у величанствену пјесму Кад Јоаникије раздани апсану.
Само ти синко свој посао чини Лисице на Сунце и у затвор води А у тамници јарко Сунце сини Да сва тамница буде на слободи
Кад је ноћ пала на сву Црну Гору Са Острога светлости пенушао слап се Па кад су по мраку угледали зору Кренуше на Владику да светлост ухапсе
Да ухапсе топли дах молитве из плућа Да ухапсе небо изнад кућног рога Да хапшењем светињу одвоје од Бога Да хапсе иконе – бранитељке кућа
Потегоше лисице, пендреке и метке Сузавце бацише на потомке живе Не би ли у њима подавили претке И семе племена низ бразде и њиве
Кад крену да гута њиног ума рака Веру и љубав са почетка века Хапсећи ветар преко шумарака Јурнуше у себи да хапсе човека
Кад у поноћ светлост васељенска бану И слепи видесте пре икаквог јутра Кад Јоаникије раздани апсану Да га је више споља но унутра
Само ти синко свој посао чини Лисице на Сунце и у затвор води А у тамници јарко Сунце сини Да сва тамница буде на слободи
Епископи СПЦ су више пута изразили спремност саможртвовања за духовну и физичку слободу свога народа у Црној Гори јасно се супротстављајући институционалном отимању црквене имовине, прогону недужних свештенослужитеља и формирању нових цркава на непримјерен начин и мимо сваке и људске и Божје логике. Такав став владике Јоаникија у пјесму Епископ Јоаникије је преточио Милутин Дабетић.
Хоће да ме расрбе Отму Христова слова Опет помињу врбе Прете метком олова.
Хоће да ме прекрсте Име српско промене Гурају прљаве прсте У зору моје успомене.
Хоће да ме осакате
Цркву да ми украду
Богаља да ме направе
Чизмом прегазе правду.
Не дам им своје светиње
Не дам на правди Бога
Да узму моје најсветије
Не дам због Крста часнога.
Мирно ћу испред пушака Својом вером пркосити Дигнуте главе спрам њих Славу вере проносити.
А спремност да слиједе своје пастире и духовне вође, да штите и себе као народ, и њих као своје узоре и путовође у име народа у пјесми Сонет пастиру потписује Милица Бакрач ускликом Не дамо те, вуче, виде и Владико! препознајући овог епископа као оданог Пастира чиме и завршавамо овај мали преглед српске поезије чији основни мотив су епископи СПЦ у Црној Гори данас.
СОНЕТ ПАСТИРУ Нашем владици Јоаникију
И ви, што сте лица под маскама скрили, и за пуцањ спремну подигосте руку, знајте, нису вуци оно што су били: Вјернији су своме Пастиру и вуку!
Оданом Пастиру и његовом гласу, оном који штити и порте и њиве, узданици, слову, молитви и спасу преко свих земаља гдје му чеда живе,
И пјевају ко што не запјева нико! И живе док траје борба непрестана! Не дамо те, вуче, виде и Владико!
Не гледали хладно небо Савиндана, ако нам од страха заледе се груди, пред нишаном подлим и невјерном ћуди.
Раде Р. Лаловић/ Слободна Херцеговина
Напомена:
[1]Ђéдo jе у српском народу у Црној Гори име одмила за митрополита Амфилохија Радовића. (Прим. Р. Р. Л.)
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
