ПРЕОБРАЖЕЊСКА НОЋ: Сјећања на Херцеговину

• Сутра је 19. август, Преображење. Мој најдражи црквени празник. То је слава наше мале беле цркве у Клепцима. Ујутру ће звонити звона, а онда ће Клепчани, малобројни повратници и они који су дошли код њих у госте, доћи на службу. Затим дернек у Клепцима. Како ли ће бити ? Хоће ли бити света? Срце ми сваки пут заигра када помислим на Клепца, а та сећања су све снажнија и не могу, а и не желим, да им се одупрем.

Сећам се како моја, сад већ давно покојна баба Мара води нас три девојчице, најмлађе унуке, у врело летње јутро, путем према клепачком гробљу. На крају стазе, кад уђемо кроз гвозедну капију, опасано каменим зидом – гробље и црква, која ми је тада изгледала огромно.

Улазимо. Служба већ траје, а свећице у рукама нам се криве од топлоте.Загушљиво је. Жене, свуда жене и бабе са белим марамама око нас, гледам им у леђа и ноге јер сам мала, лица им не видим. Гуркамо се и шапућемо, већ нам је постало досадно, свештеника једва чујемо негде напред  и, наравно, готово ништа не разумемо. Прекрстимо се неколико пута, па се засмејемо и излазимо. Јуримо се около, шетамо по гробљу, пробамо да дохватимо смокве и седимо на каменом зиду у хладу.

Чекамо крај службе. Баба излази, грди нас и обећава да нас више никада неће довести. Онда полазимо да палимо свеће по гробовима своје родбине. Баба Мара нам прича ко је ко и како нам је тај покојник рођак. Ја нешто покушавам да запамтим, моје млађе сестре – ништа. Само се смеју и јурцају около.

Неке жене и понеки мушкарац прилазе баби, рукују се и са нама и питају за родитеље. Затим нас баба води до мале тезге са неким дрангулијама, ланчићима, црквеним календарима и свиленим бомбонама. Купује свакој по један „златни“ крстић. Одушевљене смо. Загледамо крстиће и чувамо их цео дан.

Потом одлазимо у госте код наше тетке Славке, њене најстарије кћери која је удата у Клепца и чија је кућа близу. Тамо има још гостију, тамо су нам старије сестре од тетке Олга, Љиља и Милица, а и други рођаци. Пошто слави свака кућа у селу, остајемо и на ручку.

Још једна слика ми је данас пред очима. Идемо старом цестом из Тасовчића према Клепцима, на Неретву или Брегаву на купање, обично на Саставке или на Јабучар. Пуно нас је, изувамо папуче да бисмо брже ишли, јер је врућина велика. Између прстију нам мека врућа прашина, застајемо да наберемо прашњаве  купине поред пута и нанижемо их на дугачку травку. На Брегави пуно деце, скачемо на ноге, мој добри  брат ( и он, нажалост, већ покојни) Горан, учи ме да скачем на главу.

Учио ме је цело лето сваког дана. Не смем, не умем. Играмо се „магараца“, пиљака, играмо карте, причамо, смејемо се, уживамо, ћутимо. Сунце пржи, пржи…  Како године иду, те сличице су ми све драже и увек се расплачем. Не зато што је све то прошло, то је логично и неминовно. Него зато што је између тих дивних лета и дана и ових данас, зло опет показало своје лице, као и 1941. године у Клепцима, Пребиловцима и Тасовчићима…

Шта се тада догодило нећу сада причати. Нећу данас о томе да мислим. За оне који не знају, све о тим догађајима доступно је на интернету, а за нас који знамо – то је део наших живота, заједнички и страшан.

И ноћас, пред Преображење, не желим да мислим о томе : о јамама, о смрти, о свом деди и његовој браћи, о свим рођацима, Марушићима ,Спахићима, старцу Стојану Мандрапи завном Вукашин, који је био наш род и постао светац, о Јасеновцу и свему томе…

Заборавићу и на оно комунистичко послератно време када нико од клепачких, тасовачких и пребиловачких Срба, нико уопште од Срба из доње Херцеговине није смео да каже да су им родитељи, деде, бабе, браћа и сестре убијени од усташа, већ је морало да се каже „од фашиста“, због братства и јединства; да су те наше јаме биле деценијама забетониране и да су нас родитељи кришом водили да нам покажу јаму Бивоље Брдо и Шурманци, обично место заливено бетоном без обележја, у сред шуме, где леже кости наше родбине- мученика.Да нико никада, све до деведесетих година њима није смео држати помен ни у једном херцеговачком храму. Шта је касније,  деведесетих година било, знамо ми и наши потомци. Али, рекох, нећу сад о томе.

Хоћу да се сећам мириса моје куће у Клепцима, (срушене и миниране, маја  1992), оног најзвезданијег неба 19. августа увече, 1989. , последњег лета проведеног у Клепцима, пред рат.

Оне три мале сове које је мој отац тог лета нашао у кући под кровом и маминих речи : „То не слути на добро“. Хоћу да се сећам маминих и татиних рођака који тога дана, после дернека свраћају код нас : ујака, браће и сестара, тетака, моје бабе Саве и Маре.

Слатке лубенице и још слађег грожђа, које смо јели на тераси док комшије, наши Клепчани пролазе и свраћају. Хоћу да се сећам прича које смо те вечери причали на спрату на тераси, колико смо се само смејали, а вече је било тако мирно. Ништа сем зрикаваца се не чује, а доле, на магистрали, аутомобили целу ноћ светле и миле према мору.

Све бих сада дала да могу још једном онако безбрижно са прозора своје куће да погледам на воћњак испод, да удахнем мирис траве, мирис Неретве, да одем на Шкрку да се окупам или да са бабом Савом пођем до цркве, да седимо на гробљу и причамо о свему и свачему.

Можда ће се неко ко сада ово чита запитати какво је задовољство седети баш на гробљу поред цркве, а не на неком лепшем месту. Неком је то чудно, а мени не. За мене је то једино гробље на свету које ме, не знам заиста зашто, не подсећа на смрт, већ на живот.

Чини ми се, док слушам ту тишину и гледам у звоно и бели камен, да сам некако ближа свим својим умрлима, да су ту са мном и лепо ми је. Док тамо седим имам осећај да је ту моја мајка, бабе, моје дивне тетке, мој брат Горан, ујак Марко, стриц, да су сви живи, да ме виде и чују моје мисли.

Можда ће дати Бог да опет, наредних година, лета проводим у Клепцима. Можда неће. Биће онако како Он хоће. Волела бих само да моја деца ( која су већ одрасли људи), памте своје детињство овако радо и лепо, како и ја памтим своје. И да заувек у срцу сачувају доброту према другима, без обзира на веру, и љубав према својој и нашој Херцеговини. Према нашем кршу, камену и сунцу. Јер живот ,заиста, не чини ништа друго сем осећања и – сећања.

Љиљана Марушић – Петровић
(рођена у Чапљини 1961), професор
18.август 2017. године, Смедеревска  Паланка