Јосип Лујак је као студент био припадник омладине која је сањала о ослобођењу и уједињењу. На самом почетку Првог светског рата прешао линују фронта у Галицији и предао се Русима. Јавио се као добровољац у српску војску и учествовао у борбама у Добруџи, где се истакао, био одликован и напредовао у чиновима.
Јосип Лујак, Задар 1912. године
У Русији је научио руски и заволео руски народ. Русију је прошао од Одесе до Владивостока, и крајем 1919. био је репатриран. Био је разочаран збивањима после рата и није хтео да се политички ангажује. Завршио је правне студије у Загребу. Био је судија у прво у Котарском, а после у Окружном суду у Дубровнику. Као судија је стекао велики углед. Уживао је велики углед у грађанству уопште, а посебно у југонационалистичким круговима. Удружење ратних добровољаца бирало га је за свог председника. (1) Тамара Лујак ми је пренела податке из разговора са својим оцем о свом деди Јосипу Лујку. Био је активан члан Соколског друштва Дубровник и учествовао је на соколским слетовима. Имао је пуно фотографија у соколском свечаном оделу, али су током година све пропале. Остао је амблем Сокола који је носио пришивеног са унутрашње стране зимског капута, са леве стране, уз срце. Кад није био у соколском оделу, увек је носио тај капут. По налогу председништва Апелационог суда у Сплиту забрањено Јосипу Лујаку, окружном судији у Дубровнику, да носи соколску значку у канцеларији, а и ван канцеларије, док се налазио у вршењу службе.(2)
У међуратном периоду национална (српска и југословенска друштва) у Дубровнику нашла су се на удару хрватских сепаратиста подржаних од већине римокатоличке цркве који су се трудили да Дубровник буде хрватски. У сукобу са тим снагама национална друштва су наступала заједнички. Дубровачки бискуп др. Јосип Марија Царевић организовао је марта 1935. Духовни концерт у катедрали у Дубровнику ради прибављања средстава за помоћ сиромашнима и незапосленима. Бискуп Царевић позвао је само део друштава из Дубровника на сарадњу. Међу њима су били Хрватско пјевачко друштво „Гундулић” и Пјевачко друштво „Дубрава”. Национална друштва из Дубровника одржала су састанак 7. марта 1935. у Соколани. У Прогласу који је упућен грађанству као протест што и та друштва нијесу позвана да суделују у акцији за сиромашне и незапослене истакнуто је : „У посљедње вријеме наша је јавност свједок извјесних акција у име Дубровника и дубровчанизма, које се редовито стављају под разне културне и хумане наслове да би се лакше постигла сврха која стоји у опреци са најбољим одликама културне и националне прошлости нашега града. Сарадња националног грађанства и националних установа у културним и хуманим приредбама, које су на дневном реду, редовито је онемогућена добро смишљеним аранжманима или је врло ријетко отворено одбијена као сувишна и немогућа. Јасна је намјера да се створи уверење како само једна вјерски, племенски и политички обиљежена страна представља културне капитале и духовне напоре нашега града те смисао за хуману и социјалну акцију. При томе аранжери овакових акција не одбијају него чак и траже материјалну помоћ баш од оних које искључују из рада у такозваним културним и хуманим акцијама. Потписане националне установе, као представнице огромног дијела националног грађанства, не могу остати индиферентне према оваковом раду, који нетачно представља расположења у нашем јавном мишљењу пак изјављују да ни у ком случају не могу бити противнице никакве акције у којима има да се манифестује културна и хумана активност нашега града. Потписана друштва посебно утврђују да су била намјерно искључена од приредбе духовног концерта у дубровачкој катедрали којему је циљ да се помогне градска сиротиња. Одбијање националних установа од овакове хумане акције има јасну тенденцу да се ради једностраног политичког интереса жртвује опћенити, што може да послужи само цијепању снага. Осуђујући овакав рад потписана друштва ријешила су да организују истинску и опћу хуману акцију на најширој основи не забрањујући своме чланству да приносом помогне и ову акцију за помоћ неупосленим, сиромашним и болесним. Дубровник, 8 марта 1935.” Проглас су потписали : Добровољна ватрогасна чета, Дубровачко радничко друштво, Дубровачко Српско пјевачко друштво „Слога”, Јадранска Стража, Југословенско Муслиманско друштво „Препород”, Обласни одбор народне обране, О.Н.О. „Нова Југославија”, Пододбор друштва Кнегиња Зорка, Савез ратних добровољаца Среска организација Дубровник, Соколско друштво Дубровник, Удружење четника, Удружење „Чуваћемо Југославију”, Удружење ратних инвалида, Удружење резервних официра и ратника. (3)
Јосип Лујак био је члан више националних друштава у Дубровнику. У Официрском дому у Дубровнику одржана је априла 1938. скупштина пододбора Удружења резервних официра и ратника. На њој је изабрана нова управа и то : председник Лујак Јосип, судија; подпредседник Спавенти Јерко, секретар Сурић Јосип, благајник Мурати Стијепо. У одбор су ушли још Белоти Мишко, Бубало др Бранко, Бурина Сафет, Ђакони Михајло, Икић Јордан, Лучић Влахо, Свилокос др. Иво и Жишка Франо. Из поднесених извештаја констатовао се напредак друштва. Изабран је Надзорни одбор чији је предсједник био кап. Иво Хаџија и Суд части. (4) Резервни официри били су одликовани 1938. и то бивши предсједник удружења Јордан Илкић орденом Југословенске круне IV степена, Јосип Лујак орденом св. Саве V степена, Јерко Спавенти, др. Анселм Скриванић, Иван Густетић и Влахо Лучић златним медаљама за војничке врлине. (5) Удружење резервних официра и ратника прославило је своју крсну славу 15 септембра 1938. свечаном седницом којој су присуствовали делегати Савеза добровољаца, Удружења Ратних Инвалида, Соколског друштва и бригадни генерал М. Вуковић, командант мјеста. Седницу је отворио председник пододбора Јосип Лујак, који је у свом говору истакао важност солунског фронта и борбе које су се на њему водиле. Истакао је улогу српске војске којој иде заслуга за пробој фронта. Командант мјеста Вуковић захвалио се у име војске на признању, истакао је улогу и важност резервних официра, честитао славу и пожелео напредак Удружењу. Војни лист од 6.септембра 1938. донео је указ о унапређењу резервних официра и то : Иван Чижек, кап. Иван Хаџија, Јерко Спавенти, Јосип Сурић, Звонимир Гоић у чин поручника бојног брода II класе, Влахо В. Лучић у чин пешадијског поручника. (6) Годишњи збор пододбора Удружења резервних официра и ратника одржан је крајем априла 1938. Изабрана је нова управа : председник Јозо Лујак, подпредседник Јерко Спавенти, секретар Сурић Јосип, благајник Мурати Стијепо; чланови Нико кап. Бауле, др Бранко Бубало, професор Сафет Бурина, Икић Јордан, Ђакони Михајло, Лучић Влахо, др. Иво Свилокос и Жишка Франо. Надзорни одбор предсједник капетан Иво Хаџија, чланови : Петар Радоничић, Антун Корчуланин, др. Луко Дражић, Мирко Мандић и др. Анселмо Шкриванић. Суд части: председник др. Карло Дешковић, чланови Светозар Барбић, др. Јозо А. Дражић, др. Нико Перушина, Коломан Мрзљак. (7)
Као истражни судија Окружног суда у Дубровнику упознао је све страхоте полицијских режима Краљевине Југославије. У великом судском већу од 5 судија редовно је предлагао ослобођење од свих оптужби за све оптуженике, тврдећи да су признања дата пред полицијом плод недозвољене изнуде. У свим тим процесима у Дубровнику, сви комунисти су били ослобођени оптужбе, упркос притиску власти. (8)
Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „ Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. (9)
Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник и његова околина су одвојени од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима. На почетку Априлског рата 1941. био је као резервни мајор, заменик команданта места у Дубровнику. (10) Мато Јакшић се јавио као добровољац. Пошто официр није хтео да га прими, на интервенцију резервног мајора Јосипа Лујка био је примљен као телефониста. (11)
Соколски знак који је носио са собом Јосип Лујак
Пре него што је напустио команду, пред долазак окупатора, са осталим резервистима палио је поверљиву и строго поверљиву архиву, нарочито ону која се односила на евиденцију комуниста и антифашиста, како не би пала непријатељу у руке, иако су услови капитулације прописивали да се некакнута преда окупаторима. Чим је успостављена усташка власт Јозо Лујак је ухапшен и држан неко време у затвору из кога је једва успео да се извуче. Касније је поново ухапшен и доведен у тамницу, у Сарајево, у Хасан-кулу. (12) Пуштен је 20 јуна 1941. (13) Живео је повучено у Гружу. (14)
С њим је ступио у контакт комуниста Мато Јакшић. Лујак је пришао комунистима. Уживао је велики углед у редовима југословенских националиста, резервних официра и бивших добровољаца и ратника. Допринео је ширењу базе устанка у Дубровнику. (15)
Јосип Лујак упутио је Мати Јакшићу др. Јуре Арнерића, адвоката и старешину сокола са Корчуле. (16)
На веранди куће Мате Јакшића у Лападу одржан је састанак ради оснивања Народноослободилачког одбора Дубровника 1941. У Одбору су били секретар Одбора Јосип Лујак, благајник Мато Јакшић и члан одбора Михо Мрнаревић. Усташе су ухапсиле Јосипа Лујка и држали га неколико дана. Пуштен је на интервенцију Нунзија Детонија, истакнутог дубровачког фашисте, са којим је Јосип био пријатељ из детињства,јер су живели у суседству.
Јосип Лујак је истицао да како би он, кад би као судија био позван да суди Нунзију Детонију, мирне савести изрекао смртну пресуду, јер ситна услуга указана појединцу, није могла да ублажи одговорност фашистичке политике. Јозо Лујак је преузео на себе да нађе начина да уколико жели да од себе отклони одговорност за фашистичке злочине, сместа напусти руководећо положај у фашистичкој организацији у Дубровнику и повуће у миран живот, у Италији. (18)Међу онима који су помагали партизане били су кап. Антун Рачић, директор хотела Ексцелсиор и Михо Ерцеговић, власник књижаре и штампарије „Јадран”. (19) Јосип Лујак који је неколико пута био хапшен, умро је неколико дана пре ослобођења Дубровника 1944. (20)
Као студент Јосип Лујак пребегао је Русима и борио се за ослобођење и уједињење. После рата био је члан родољубивих друштава. У Другом светском рату пришао је комунистима. Упоредо са партизанима у Дубровнику је деловао ЈВуО који је предводио Нико кап. Бауле. Соколски амблем који је стално носио са собом Јосип Лујак сачуван је у породици Лујак.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 127, 128;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
