У рејону положаја одбране 3. батаљона 8. хмтбр, , група од 50 убачених муслиманских војника нападала је на Гњило брдо и Дубовицу, гдје је била и Команда батаљона. Стање на почетку акције било је веома тешко за браниоце и непријатељ је успио да овлада јед ним дијелом положаја. На овом потезу касније је извршено прегруписавање одбрамбених формација са групом са Чобановог поља. У тој групи био је и Радован Радуловић из Невесиња, припадник 2. чете у 3. батаљону, који је први удар дочекао на стражи баш, вели, „као и за Прву митровданску“.

Он нам свједочи: „Ми, пошто смо били некако склоњени, нисмо имали директно удар тог јутра. Добили смо одмах од Команде наређење да наша чета пошаље једну групу на Гњило брдо јер има рањених… Пошто је наш први вод био са наше десне стране, онда смо чекали сад њихову групу да дођу до нас и да идемо даље. Отприлике нас је 7-8 кренуло за испомоћ. Значи, кренулисмо пјешке. То је било негдје око 6.30 часова. Они су дошли до нас и кренули смо, али смо морали мало обилазно, да не идемо директно преко кањона. Кренули смо мало уназад, па онда тим путем неким куда је достављана храна и вода… Са мном су били: Обрад Граховац, био је покојни Милан Пашајлић, Драгиша Грубачић, био је Милован Цвијетић, био Ратко Ковачевић Бата. Не могу се сада сјетити ко још… Кад смо се кретали према Гњилом брду, не знам, неких 300 до 400 метара, то је био пут који је био омеђен неким каменим зидовима, пошто су тамо постојале свуда неке камене ограде, неки камени зидови, примијетили смо да од нашег контејнера, гдје је био Шиповац рањен, да њих трчи 7-8. Оцијенили смо да су Муслимани и да се крећу према кућама гдје су били наши положаји и отворили смо ватру. Како смо ми отворили ватру, они су промијенили правац и отишли су назад. Био неки шумарак, побјегли су тамо. Ми смо проду-жили даље, с тим да смо одмах ту оставили два човјека да прате тај терен, јер су имали велики преглед, да нам не би дошли с леђа. Продужили смо даље.

Дошли смо до тих неких првих кућа. Није ту било нешто пуно кућа. Биле су неке двије штале прве, међутим, не чује се ништа. Нема наших. Почео сам да зовем: ‘Има ли кога?’ У једна доба појави се иза неке штале… Било је можда десетак људи. Ја познам неке и зовем их по имену: ‘Баћо, Боро, шта је, гдје сте!?

Група на Гњилом брду била је поприлично изненађена почетнима ударом. Појединци су били и без обуће и без оружја, а постојао је и проблем са муницијом. Доласком прве групе са Чобановог поља дошло је до консолидације. Тада су сазнали да су они, изгледа, имали ту неку борбу и да су напустили тај дио гдје је рањен војник Ненад Шиповац и повукли су се неких 200 метара, до тих кућа. Радуловић наставља: „Пошто смо ми понијели нешто залиха, дали смо им мало неке муниције. Нисмо ни ми могли пуно понијети. Носили смо у рукама, у ономе што смо имали. Нисмо ни ми баш пуно спремни пошли, али имали смо. Тада сам већ видио назад гдје су наша села и гдје је наша Команда, артиљерија, не знам гдје је кухиња да гори и да је неред, напад свугдје. Видим да има свашта, а не знам шта је. Тада смо покушали и успјели смо да везе, које су они били пресјекли и можда се чак и прикључили на наше везе пошто су биле жичане линије, … да то преспојимо. Успјели смо да дозовемо нашу Команду батаљона (која је била стационирана неких 500700 метара иза нас) и да кажемо какво је стање. Онда сам ја ову групу наших што смо их нашли питао: ’Гдје сте, ко има још?’ Рекли су ми да има десно Будо Фржовић. Човјек је био сам, неких 150 метара десно, добро завучено.

Значи, остао је сам, али није напустио. Драгиша Грубачић и ја смо отишли до њега и питали га има ли муниције, какав је, јесу ли га напали? Нису. Није био препа’нут, био је сам, али је био добар, одлучан. Оставили смо га, он је остао сам на том мјесту.

У међувремену се ту развила борба, док смо се ми мало консолидовали, заузели те неке зидове. Наш тај неки зид био је код кућа и штала, а наредни је био неких 70 метара од њега и они су дошли до тога. Већ су били почели да алакају, харлаучу, опколи, Арапи… и онда се развила пуцњава наредних неколико сати. То је можда све било у интервалу од 8 до 1 час. Онда смо ми звали нашу Команду да наши минобацачи поклопе тај дио јер су они били истакнути изнаднас и ми смо били у неповољном положају у односу на њих, па да се покрије то минобацачима. И то су минобацачи урадили, с тим да нису све до краја оно што смо ми тражили, да још ближе иду до нас. У тим борбама из наше групе која се формирала нисмо имали губитака. И онда послије, након борби, кад смо ми изашли на Гњило брдо, на те положаје који су били изгубљени, ја не знам колико је то било сати, да ли је то могло бити два сата, они су се повукли.

Оставили су ту тијело једног свог борца. Касније сам прочитао у тим њиховим писањима да је био неки њихов официр. Погинуо је од метка. Морам рећи, у нека доба, док је трајала та пјешадијска борба између нас, нама је понестајало муниције. Звали смо наш положај да нам доставе муницију. У једном периоду је почела и нека киша да пада. Један човјек, зове се Илија Говедарица, донио је читав сандук муниције, значи 1.000 и не знам колико комада је ишло. То је било доста тешко. Човјек је пренио преко тог кањона ту муницију и доставио нам. А послије, у не знам које вријеме, почео је да нам пристиже и овај дио војске који је био код куће. Они су се пробили тамо, пошто је био напад на Команду и на нашу позадину, и очистили тај дио и дошли нама у испомоћ…

Иако је, дакле, по изворима нападача на рејон Гњилог брда било распоређено око 50 војника, укупно двадесетак војника ВРС (постава која је била на рејону Гњилог брда, помоћ са Чобановог поља и издвојена извидница)одбранило је на крају ову коту. Радован Радуловић помиње да је десно на извидници било издвојено 2-3 војника. „И читав дан су они имали неко пушкарање, борбу. Ми смо се дозивали телефоном и бодрили смо их: ‘Издржите, издржите, не бојте се! Ту смо’. И они су издржали“.

Дакле, након почетних муслиманских успјеха на овом локалитету и цјелодневних борби напад је почео да јењава, а клатно се пребацило на страну одбране.

О дешавањима на Равницама у наставку драматичне ситуације и сигурне акције групе српских бораца, Гајо Црногорац је наставаао: Покушали су они и сприједа одмах на почетку. Једна група од њих 15-ак је кренула. Други наш тенк, што је био лијево, ошинуо је једну међу њих и одмах је то стало. Било је нешто покушаја и на десној страни…

Нисам тада имао никакву везу са Бањдолом. Како им дојавити? Имали смо неку музичку линију и скопчамо је на акумулатор од 110-ке. И чују се гусле. Знам ја да је Машо Зубац касније причао: ’Ко гусла зором, Бога му љубим?’

Већ се они измичу и на Бањдолу… Не знају наши ни на Бањдолу шта је са нама, ни ми шта је са њима. Да ли има мртвих, да ли има рањених? Имали су нападачи ту значајне губитке. Ја нисам имао ниједног, ни рањеног војника. Мени је то понос.

Ми смо њих пустили нека иду назад полако, што да гинемо да изгуби неко главу. Они су побацали са себе све. Било је ту хране, личних докумената, свега. Остала је свеска њиховог командира, именом и презименом списак 5 одјељења по 12 људи. Шездесет их је ту, дакле, било. Нашли смо тада и ручни бацач који је био прије код мене у јединици.

У међувремену сам ступио у контакт везом са Рајом Радојичићем и он ми је јавио какво је стање на Гњилом брду и како се одвијала ситуација. Касније се консолидовала линија и већ пријеподне кренули смо у претрес према Бањдолу. На лијеву страну нису смјели јер је одозго тенк већ ишао.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.