Другу ноћ, 10/11. новембар, на подручју које је држао 5. батаљон 8. моторизоване бригаде ВРС муслиманске снаге под називом Специјална јединица ЦСБ Мостар, Босна 4, бројности преко 100 бораца, имале су задатак да се, подијељене у три групе, убаце из правца села Кути у рејон Малог и Великог Плочна и Пријеворца. Положаје на овом планинском платоу држала је 3. чета 5. мбт. Нападач је убациван на три мини-правца: село Кути – Брасина – Гусар; Кути – Добруша – Горња глава – Пријеворац; Кути – Добруша – Горња глава – Мало Плочно. Убацивање на том простору извршено је по плану. Међутим, јужније од њих већ су наступили проблеми са убацивањем.

Због откривања убачене непријатељске формације иза првих редова ВРС Команда бригаде је одлучила појачати страже на пролазима. То је довело до немогућности убацивања појединих дијелова 41. мбр и форсирања коте Ријоч, као и до одустајања од проласка правцем село Добрч – рејон Пољица формације 4. лахке муслиманске бригаде под руководством Незима Халиловића Мудериса. Била је то формација чије је обиљежје био и вјерски фанатизам и практиковање шеријата, због чега је у свом саставу имала и низ добровољаца из исламских земаља. У извјештају о активностима о покушају убацивања снага у позадину ВРС Мудерис је, између осталог, навео: „Али Алах Џелешануху је те ноћи дао велико невријеме, па нисмо успјели да убацимо снаге. Ја тумачим да је то било Алахово давање да не жртвујем људе, односно да их не излажем опасностима“

Разлоге за неубацивање дијела муслиманских формација другу ноћ операције треба тражити у комбинацији невремена, појачавања опреза јединица ВРС због откривене убачене муслиманске групе, али и због панике и несигурности у муслиманским редовиманакон вијести о откривању групе у позадини ВРС. Неки би једноставно рекли Мудерис се уплашио проћи!

Овим одустајањем због немогућности повезивања напада од Плочна и Брасине, те репетитора на Вележи и даље према Шиповцу, Свињарини и Бањдолу, све до Равница и Ријоча настале су велике празнине у замишљеном свеобухватном нападу сјеверно од саобраћајнице Мостар – Невесиње.

Јужно од саобраћајнице Мостар – Невесиње муслиманске снаге, користећи већ уходани правац од претходне вечери, убацују и другу ноћ велики број бораца иза прве линије фронта. Само у једној великој групацији, која је у току ноћи стигла у село Жуља, налазило се по муслиманским изворима више од 200 бораца, који су одатле, пред зору, по групама распоређени, кренули у нападе на Гуманце, Камену, Велину гомилу, Жуберин итд. У овом дијелу је чак убачено и нешто више војника него што је првобитним планом било предвиђено. Иако је почетак изненадног напада с леђа на истурене одбрамбене линије ВРС и на послуге артиљеријских оружја, командна мјеста, центре везе, путне комуникације, као и успостављање веза моторолом између убачених јединица, био заказан за 6.00 часова ствари су се одвијале знатно другачије од тога како је планирано са нападачке стране.

Двојица бораца са Велине гомиле предвече 10.11.1994. чули су да иза њиховог бункера, на неких 150 метара у рејону којим су се кретали, неко утишава њиховог пса који је ишао око њих. Тада су се сјетили да им је командант Бакоч неколико дана раније говорио да је могуће очекивати напад прије с леђа, него сприједа са прве линије. Отишли су до Гуманаца, до Команде, и о догађају обавијестили надређене. Ту су добили информацију, иако се већ причало међу војском, да је тај дан у Подвележју откривена група, да је убијен један српски борац и да се будност повећа, те да је за очекивати напад највјероватније ујутро, у зору. Једна група је отишла да погледа поменути рејон, али се већ смркавало. На гомилу су се борци вратили заобилазним путем јер су претпостављали да у рејону куда су прошли постоји велика могућност да има непријатеља. У рову су увече њих 5-6 били свјесни да је сутра највјероватније напад. Сви су очекивали, нико се није превише опуштао, мада дуга је ноћ…

Далибор Жерајић, тада деветанестогодишњак који је само двије године раније преживио мулимаснки напад на Заборане гдје је био избјегао из Врапчића, имао је већ ратничког искуства, био је на једном од положаја у селу Камена. „Знам да су двије смјене људи биле присутне на положају. Јер је нас двије групе било. На једној локацији осам, на другој шест људи. Иначе у нормалним условиома било би нас осам укупно. Дан прије чули смо за пуцњаву на Подвележју… Око осам-девет сати увечер нама је зазвонио телефон гдје су нас из команде батаљона обавијестили да је могућ напад. Била је инструкција да удупламо страже и да изађемо у једну одвојену хрватску кућу која је била у селу, тј. да и код ње буде стража. Међутим пошто је била киша ми смо стражарили пред контејнером и на тенку. Нас је било осам и запало нас је по два и по сата. Од нас је на удаљености једно 30-40 метара била наша друга група, испред њих је била кућа 5 метара. И они су пробили једну страну зида и утјерали тенк у кућу. Они су вјероватно имали стражара на тераси“. Он наставља: „Ја сам био од два до пола пет на стражи. Падала је киша до неких доба. Чини ми се да је добро падала. Мрак је био није се прст пред оком видио, вјетрина је пувала….

„Нисам ту ноћ спавао“, наводи Гаврило Гајо Црногорац, тада командир ходбинске чете у 3. батаљону. „Провео сам ту кишну ноћ са још тројицом људи у свом међупростору, гдје су 20 дана прије тога покушали да се провуку. Једног смо тада ранили. Били смо мокри као чепови…

Неспособност откривене групе да се супротстави, тј. њено разбијање претходног дана, као и неубацивање појединих муслиманских формација, те тактичка расцијепљеност која је настала усљед тога, поготово расцијепљеност оних дијелова намијењених за напад на рејон Равница, као и припремљеност и будност српске линије одбране, од првих момената акције створили су оквир за неповољан положај нападача.

У 04.00 часа 11. новембра начелник Штаба Невесињске бригаде, Зоран Јањић, из штабних кола на Пријеким грмима је успоставио везу са свим јединицама. Све их је још једном упозорио да је непријатељски напад потпуно извјестан и да је најбоље да се придржавају упутстава која су синоћ добили. Намјера је била да се ситуација схвати крајње озбиљно и да се створи осјећај самопоуздања код бораца. Основна порука је гласила: „Само треба заузети своје мјесто и прихватити борбу!

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.