Дана 11. новембра 1994. године, од стране муслиманских снага, заробљени су и Горан Лазовић, Миливоје Ковачевић, Миодраг Ковачевић и Миодраг Појужина. Они у својим изјавама, датим након изласка на слободу, наводе да су заробљени на лока литетима Јурјевог поља и Гњилог брда, у рејону Врањевића. Лазовић, Ковачевић и Појужина свједочили су након заробљавања 11.11.1994. године о односу муслиманских војника према њима, као и о сазнањима о сурово убијеним заробљеним војницима. Појужина је говорио: „Војници јединице која нас је заробила, мислим да су били из Стоца, су били коректни према нама. Довели су нас у село Свачиће, гдје су нас смjестили у неку гаражу која је била импровизована кухиња. Ту су почели да нас туку. Tукао је ко је стигао. Мени је један њихов војник пришао са упаљеном свијећом којом ми је пржио уво. Поливали су нас врелим чајем, пели на приколицу неког неисправног камиона, гдје су нас такође тукли…

Чини ми се трећи дан од момента заробљавања мене су везаних очију извели из затвора, ставили у возило и одвезли до просторија гдје је био смјештен неки њихов радио. Увели су ме у просторију гдје се емитује програм, претходно су ме обукли и обријали. У овој просторији је било пет или шест лица, постављали су ми питања, а пошто сам се ја збуњивао приликом давања одговора, на папир сам морао написати одговоре које су ми они диктирали. Одавде су ме поново вратили у Кочине, у затвор. У току боравка у затвору један дан су нас водили код команданта корпуса, Рамиза Дрековића. У току вожње, у марици, војници који су нас возили циjелим путем су нас тукли, а поготово Лазовића и мене јер смо Невесињци. Дрековић нас је питао углавном о небитним стварима. Између осталог, питао нас је и ко нас је тукао, на што ми нисмо знали одговоре. Нисмо познавали војнике, а и очи су нам биле завезане. Наредио је да нас превију и да нам дају неке таблете. Наредио је да Лазовићу превију ноге у којима је било стакла јер су нам претходни дан наредили да газимо неко изломљено стакло испред затвора у Кочинама. Колико се сјећам, пети дан од дана заробљавања су нас пребацили у Коњиц, у логор који се налазио у спортској дворани ,,Мусала“. У овом логору смо затекли Воја Пејака и још двојицу чијих имена не могу да се сјетим. Чини ми се да је један био слијеп, а други психички болесник. Размијењен сам 21.03.1995. године у Сарајеву“.

И Горан Лазовић и Миливоје Ковачевић наводе да су од чувара, који су их чували, чули да требају доћи и војници заробљени на Прењу, као и то да им је касније речено да су пребачени за Тарчин. „Једне прилике управник затвора, Есо Гакић, ме је питао да ли знам какав је третман њихових полицајаца када се налазе у нашим затворима, рекавши да није исто п олицајац и обични војник који се налази на линији одбране. Једне прилике, пролазећи кроз ходник у коме су били и њихови затвореници (било их је око 10-12), чуо сам причу ‘они добро изгледају какви су били они што су доведени са Порима у Бијело Поље’

Док су у највеем дјелу ратишта српски борци претражвали терен и чистили у борби територију од остатака непријатељских убачених група, 12. новембра нешто сјеверније, на висовима Прења, како пише Хоџић, Дрежничани из 49. источнохерцеговачке бригаде, који су се први дан акције одбили убацити на српску територију, успјели су да српске борце на врлетима Прења, на котама Плавац, Вучји кук и Обли вис изненаде и доведу под удар сприједа и из унутрашњости територије те да заузму ове висове. Те положаје са српске стране држали су припадници једног одјељења из састава 5. батаљона, затим из чете војне полиције, 1. чете 4. батаљона, извиђачке чете и самосталног вода 2. батаљона. Зоран Јањић наводи да је до пада и угрожавања бораца дошло усљед тога што је у пријеподневним часовима 13. новембра 1994. године група бораца кренула како би успоставила контакт са јединицом која је била на положају у рејону Црног поља, у зони одговорности Гатачке бригаде. Група је упала у муслиманску засједу и тако је разбијена, а у муслиманске руке пала су четворица бораца и то: Слободан Пудар, Миљан Радуловић и Ристо Чоловић из чете војне полиције и Мирко Симић из састава 5. батаљона. Да трагедија породице Радуловић буде још већа и Миљанов отац Бранко преминуо је три мјесеца раније, у августу 1994, од посљедица рањавања.

„Новонастала ситуација, изузетно сложени услови за дотур и евакуацију, као и наилазак зимског времена допринијели су да се донесе одлука да се планински висови на Прењу више не посједају, него да се линија одбране повуче до Обља. Међутим, борбе на потезу Порим – Плиша – Плужна њива – Обаљ, као и у рејону Црно поље, на планини Прењ, вођене су свакодневно све до зиме, када су снијег и ниске температуре онемогућили даља борбена дејства“.

Муслиманска команда овај развој ситуације на помоћном правцу и даље је користила као алиби за неуспјех главних удара акције. Међутим, баш у тим моментима и иностране агенције почеле су да јављају о неуспјеху 4. корпуса тзв. Армије РБиХ.

У дешавањима везаним за нападе у рејону Главатичева и Бијеле, у акцији ,,Језеро“, у септембру те године, на Обљу, заробљен је Војо Пејак, војник 5. батаљона 8. хмбр. Он је 11. септембра 1994. упао у засједу када се издвојио од четворице војника са којима је био на извиђању. „Завезали су ме и одвели око 50 метара гдје је било још око 100 њихових војника. Ту сам чуо да су овачетворица мојих колега побјегла кад су их упитали: ‘Јесте ли ви Зикријини?’

Пошто сам им ја рекао да сам био сам, ударили су ме кундаком, избили ми два зуба и одатле ме одвели на Рошца“. Пејак је затим пребачен на испитивање у Бијело Поље, а онда у хидроцентралу, па у музеј у Јабланици гдје је био до 7. октобра, када је пребачен у ,,Мусалу“. „До 16.11.1994. сам био сам у једној свлачионици“, наставља Пејак и додаје, „а тада су довезли четворицу наших заробљених војника. 12.11. сам чуо од полиције да има око 10 наших заробљених на мостарском ратишту. Око 20.11.1994. један муслимански војник нас је питао да ли смо ми они заробљени на Прењу. ‘За 5-6 дана…’, рекао је један полицајац да ће нам доћи још четири четника, а за неколико дана је рекао да су одведени у Тарчин. Један војни полицајац, мислим да је то било у јануару, питао је да ли су нас како тукли и рекао је да је он видио како су тукли ону четворицу у Бијелом Пољу. Рекао је: ‘Жалосна ти мајка, оно не може нико издржати!

У разбијању неријатењског напада заробљено је 10 муслиманских војника који су касније оребачени у затвор у Фочу и послије тога размјенути.

Један до заробљених српских војника свједочио је како су поменута четворица војника са Плавца убијени на стадиону Јабланици у близини Мујзеја Битке на неретви, тупим оруђима и уз присуство муслиманског руководног кадра.

Само неколико дана прије размјене, у којој су на слободу из муслиманских затвора изашли и борци ВРС, размијењени су и посмртни остаци четворице српских војника убијених у Јабланици, након заробљавања на Плавцу. Обдукциони записници, које је саставио обдуцент, потпуковник др Зоран Станковић, 18.03.1995. године у Невесињу, говоре о карактеру и садизму непријатеља са којим се суочавала Невесињска бригада. Шта су муслимански злочинци радили овој четворици војника, од којих је најмлађи Миљан Радуловић имао непуних 20 година, Слободан Пудар 24, Мирко Симић 35 и Ристо Чоловић 38 година, тешко је схватити разумном човјеку. Како би остао запис, износимо само дијелове из обдукционих записника. Сва тијела су имала више рана и деформитета насталих углавном тупим предметима. За једно тијело је констатовано да у предјелу врата има устрелну рану нанесену ,,ручним ватреним оружјем, чија се даљина испаљења није могла оцијенити“. На другом тијелу се види више рана ,,насталих дејством пројектила из ручногватреног оружја, највјероватније из даљине“. На свим тијелима констатоване су повреде нанесене ,,замахнутим механичким оруђем“. Ране су на тијелима углавном нанесене у предјелу врата и главе, иако постоје и на осталим дијеловима од којих су јасно констатовани и ,,ломови ребара, ране на поткољеници и сл.“ У мишњењу обдуцента се јасно види да је коришћено ,,дејство шиљка и оштрице замахнутог механичког оруђа“ те да су ране ,,нанесене за живота“. Злочинци су убијали и ,,одсијецањем главе“, које је констатовано на једном тијелу, што је извршено ,,највјероватније у два дијела“. Прво ножем, бајонетом и слично, а затим су могли да им послуже сјекира, сaтара и друго.540

„Када смо касније од Муслимана тражили размјену њихових заробљених за ову групу, рекли су нам да нису живи. Имали смо информације да су пребачени у Бијело Поље, а затим у Јабланицу. Присуствовао сам потресној обдукцији у Невесињу“, наводи Зоран Пурковић. ,,Садашњи генерал Станковић, патолог, ми је говорио какви су били начини ликвидације. Једном је великом прецизношћу била одрубљена глава, другом је скочено са висине од 1,5 метара на груди, на плућа, и да је од тога преминуо, трећи је убоден оштрим предметом у срце итд.“541 За ове злочине над Србима почињене у новембру 1994. године, нажалост као и за многе друге, до данас нико није одговарао.

У подацима четворице поменутих бораца углавном се као датум смрти наводи 13. новембар, дан када су они заробљени, мада је евидентно да је злочин почињен неколико дана касније у Јабланици.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.