• Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији

  

Највеће искушење на коме се показала чврстина соколске заједнице био је долазак избеглица из новостворене Бановине Хрватске 1939. Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Најугроженији соколи у Бетини код Шибеника Бранко Билић, Шиме Капов, Петар Јурош и Јере Микин, пред терором Заштите, склонили су се у Београд 21. новембра 1939.

Примио их је Савез Сокола у Београду и помогао им. (1) “Јутарњи лист” од 17 децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били отпуштени из службе у разним местима Бановине Хрватске, или који су пред претњама и нападима морали да се селе. Заједно са тим апелом објавио је чланак под насловом “Клевета”, у коме је напао београдско соколство да “шири клевете о Бановини Хрватској”, “да трује децу и српску јавност” па је позвало власти у Београду, да таквој “клеветничкој акцији стану на пут”.

„Соколски гласник“ је коментарисао : „али се отпуштања врше и даље, у маси, и спремају се нова ! Соколима у Београду није сигурно пријатно, да за своју браћу траже нова намештења, да сакупљају за њих помоћ, да отварају за њих кухиње итд. и били би врло захвални “Јутарњем листу”, када би упутио апел на другу страну да се та прогонства не врше, па кад би сва наша браћа могла мирно да остану тамо где су била.

Иначе писање “Јутарњег листа” представља крајни цинизам, кад најпре пушта и помаже да се наша браћа гоне и отпуштају, а онда тражи од нас, да их пустимо да умру од глади !”. (2) Иван Врањеш је након бегства из Загреба 19.фебруара 1940. дао изјаву органима Савеза Сокола : „13.II 1940. године упали су у мој стан два заштитара да ме ухапсе. Извршили су претрес мог стана. Моја једина грешка за Хрватску заштиту јесте да сам непоколебиви Југославен. Ухапшен сам и стрпан у ћелију бр. 19, гладан и болестан. Хладноћа – 32 , а мени нису дали ни ћебета. У 3 часа у јутро пао сам у несвијест. У 11 часова био сам код љекара, потом опет враћен у самицу. Трећи дан ми је саопћено да нисам крив, а да сам добио три године изгона из Загреба … Истога дана у 6 сати у пратњи једог агента кренуо сам на колодвор са 3,5 дин. у новчанику. Ухапшен сам по жељи грађанског заштитника Ивана Лајвора, који је као штетан за војску избачен из исте у 6. коњичком пуку у Загребу”.

Старешина жупе Загреб др. Отон Гавранчић писао је Савезу Сокола да Врањеш није ништа скривио. Из Југораса је дознао да је од полиције добио бесплатну карту за Београд. Кријући се изашао је из воза и крио се два дана и ноћи. Није могао отпутовати са 3,5 динара. Врањеш је био вежбач у Соколу II. Пошто дотад није добио никакве потпоре, нити је тражио. Препоручио је Савезу Сокола да му помогну. (3)

Управа Соколске жупе Београд усвојила је 15. новембра 1939. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”. Тим правилником основан је при Соколској жупи Београд фонд за помоћ. Средства за помагање била су добровољни прилози свих соколских јединица жупе; добровољни прилози чланова и чланица, нараштајаца и нараштајки,… као и других добротвора; приходи од села, која су се за ту сврху одржавана у јединицама жупе; други прилози, који су намењени помоћи. Из благајне помагала су се она браћа и сестре, која су се молбом обратила за помоћ уз приложене или предочене соколске легитимације; Јединице које су се за помоћ писмено обратиле жупи Београд.

Сем материјалног помагања сви чланови управе Соколске жупе Београд требали су да својим личним угледом и препорукама помогну да угрожена браћа и сестре нађу посао, који је одговарао њиховој спреми. Управа жупе могла је по својој иницијативи да додели помоћ јединицама, које су биле нарочито угрожене. Управа је требала да организује сабирне акције. Требала је да позове управе соколских друштава и чета, да од свих својих припадника траже и најскромније прилоге, уз објашњење чему су прилози намењени. (4) Бивши начелник Соколског друштва Загреб V Владимир Широња био је присиљен да напусти Загреб и родитеље и потражи уточиште у Београду. Кренуо је у неизвесност 8 новембра 1939. Био је свестан да ће код Савеза и жупе наићи на пуно разумевања. Није се преварио. Поред материјалне и моралне подршке ССКЈ и поледине браће, добио је бесплатну храну у кухињи жупе Београд. Посао је добио 5.12.1939.

У часопису жупе Београд објавио је своју захвалност Соколској жупи Београд. Захвалио се сестри Живки Мелентијевић и брату Милојку, као вођама емигрантске кухиње. (5) У часопису „Око Соколово“ из Београда објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште …… те да … бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“.

У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца……….Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“ (6) На острву Пагу сва имовина Соколског друштва Паг вредна преко 80.000 динара путем насиља и безакоња, била је у поседу „Хрватске заштите”, која ју је добрим делом уништила. Сви припадници сокола били су отпуштени из државне солане, а „Хрватска заштита” није дозвољавала да ико буде примљен у солану ко није био њен члан. У Паг је послато 120 квинтала кукуруза за јавне радове, али је изричито истакнуто, да нико ко је био припадник сокола, или се осећао Југословеном, није могао да добије ни запослења ни кукуруза.(7)

Старешина Тонковић из соколске чете Каменмост, из друштва Имотски, упутио је са годишње скупштине чете поздрав Савезу Сокола Крајевине Југославије. У поздраву се истицало : „Живећи и дјелујући на терену силе, безакоња и неправде, која нас тешко тишти; соколи чете Каменмост, окупљени на својој главној годишњој скупштини упућују своје погледе једино к Вама ! Иако малобројни, остајемо непоколебљиви и вјерни врховном старјешини, соколској узданици, кличући : Живио Краљ Петар II ! Живила Југославија ! Живило соколство и слобода! Здраво !” (8)

Народно-одбрамбени одсек Савеза Сокола примио је до марта 1940. за прогоњене соколе од соколских друштава и приватних лица : Од Соколских друштава : Нови Сад 5.000 динара, Цавтат 2.810, Дрвар 1.000, Велике Кикинде 900, Бања Луке 500, Свети Ленарт 400, Каштел Шућурац 290, Босанске Дубице 270, Оштрељ 200, Миокићево 100, Тител 320, Србобран 153, Александрово 120, Добрица 100, Вировитица 80, Кастав 70, Мерица 54, 50; Од Соколске жупе Сушак 245; Од Соколских чета : Нови Карловци 250, Бојанци 80, а Д. Мијалковић генерални директор „Југославије” 500 динара. Свим дародавцима Народно-одбрамбени одсек Савеза Сокола се захвалио преко соколске штампе. (9) Савез Сокола је истакао да је разликовао оне који су страдали због своје службе бившим режимима од оних који су трпели због свог честитог и преданог рада идеји народног јединства. Проверавања које су вршили код сваког случаја послужила су одвајању честитих сокола страдалника од партизанских експонената који су били погођени новим стањем у Бановини Хрватској. (10) После Априлског рата 1941. Савез Сокола био је забрањен, а соколске избеглице стизале су у маси српских и словеначких избеглица. Бивши старешина Соколског друштва Борово Тома Максимовић организовао је у Србији прихват избеглица.

Соколски главни принцип је био братска љубав, јединство и слога. Највеће искушење на коме се пре Априлског рата 1941. показала чврстина соколске организације био је долазак соколских избеглица из Бановине Хрватске. Пред хајком ХСС и Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Помоћ су прикупљали Народно-одбрамбени одсек Савеза Сокола, Соколске жупе, друштва и чете. Хрватска штампа негирала је да постоји прогон сокола у Банови Хрватској. После Априлског рата 1941. Савез Сокола био је забрањен, а соколске избеглице стизале су у маси српских и словеначких избеглица. Бивши старешина Соколског друштва Борово Тома Максимовић организовао је у Србији прихват избеглица.

Саша Недељковић,
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

Гојко Јаковчев, Београд, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, „Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 68, 69;
„Не клевета, већ жалосна истина!”, „Соколски гласник“, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 3;
Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр.69;
„Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”, „Око соколово”, Београд, 1 март 1940, бр. 3, стр. 53;
Специјални рад Жупске кухиње”, „Соколски живот”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4;
„Значајно писмо“, Вести, „Око соколово”, Београд, 1. март 1940, бр.3;
„Нема хлеба за соколе ! “, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 5;
„Поздрави Савезу Сокола К.Ј.”, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 7, стр. 7;
„За помоћ пострадалим соколима !”, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 5;
„Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1939, поднет X редовној годишњој скупштини 26 октобра 1940”, стр. 9;