• Старјешина цркве Светог Саве у Барајеву Видо Милић уз саслужење свештеника Владимира Димића, Огњена Козлине и Игора Обрадовића је, по други пут у организацији Удружења избеглих, прогнаних, расељених и досељених „Ново Огњиште“ 24. марта 2022. године у храму Светог Саве у Барајеву, предводио помен жртвама НАТО агресије на српски народ и погрома са Космета 1999. године.

– Окупили смо се како би се присјетили страдалог српског народа од стране злочинаца и НАТО алијансе. И у данашње време видимо да су скоро извесни сукоби са тим истим освајачима, на некој другој територији, али са истим поводом – жељом за потпуном доминацијом и покушајем покоравања православног света. Верујемо да ће Бог помоћи да се Руси и Украјинци препознају као истинска браћа и да нађу пут који води ка миру. Тај мир је потребан сваком човеку у односу са другим људима и односу сваког појединца са Богом.

Зато данас пожелимо покој душама страдалницима нашег народа, Али исто тако пожелимо да завлада мир, не само тамо данас где га нема, него у целом свету, а првенствено у срцима свих нас – поручио је свештеник Видо Милић.

Предсједник Удружења Јово Добријевић захвалио се на разумијевању свештеницима локалне СПЦО наглашавајући да се и Барајево уписало у оне средине у којима се молитвено сјећамо свих српских жртава, а симболичан повод је 23. годишњица од дана када је започео један од највећих злочина западне цивилације оличен у акцији цинично названој „Милосрдни анђео“.

Добријевић је подсјетио да је изговор за погром нашег народа са Космета била кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натјерали преко ријеке Ибар групу дјечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у ријеци, што није било тачно.

– Тада је смртно страдало најмање 19 особа, а прогнано је око 4.000 Срба. Повријеђено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену. УНМИК полиција је утврдила да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су „преживјели дјечаци послије трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из сусједног села“. Посљедице мартовског насиља никада нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина мјеста од тада остала без Срба – рекао је Добријевић.

Он је напоменуо да је у бомбардовању уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Извршено је је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона испалило је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

– Поново гледамо тај исти лицемјерни свијет који креира историју лажних наратива док на истоку у потоцима тече братска православна крв. Наш народ је тужан због тога, јер је на својој кожи добро осјетио истинитост пјесникове поруке “Рат ће се завршити,вође ће се руковати, мајке ће чекати своје жртвоване синове, дјеца ће тражити своје изгубљене очеве…..” – поручио је Добријевић и подсјетио на симбол српског страдања – дјевојчицу Милицу Ракић.

– Пред иконом која нас гледа са сводова овог храма помолимо се нашој најмлађој заштитници пред Господом за мир који нам je толико потребан.Народна умотворина каже: “Ако свако уради онолико колико је способан неће народ пропасти.“Оно што сигурно можемо јесте да наше жртве, као и наше пријатеље и савезнике никад не заборавимо.

Барајево које је познато као општина која је у посљедњој деценији прошлог вијека примила процентуално највећи број избеглих и прогнаних лица (близу 9.000)  је током 1999. године била „сигурна кућа“и за 2.600 интерно расељених Срба са Космета.

У порти цркве налази се спомен плоча на којој су исписана имена 22 жртве страдале на бранику отаџбине у посљедњој деценији прошлог вијека.

Да ли се Србима страдалничка историја  понавља због немарног односа према култури сјећања?

То питање се неминовно наметнуло након чињенице да је овом помену поред четири присутна свештеника присуствовало свега девет људи.

Трифко Ћоровић