Ђ као ђак, као ђакон, као ђевојка, као ђерђеф као ђаво, као ђутурум, као Ђоковић, као ђерам, као ђинђува, као ђул…
Ђ као оно по чему се разликујемо на васцијелом језичком ђердану свијета.
Међу свим ћириличним азбукама – руском, бјелоруском, украјинском, бугарском, старом румунском – само српска азбука има овај глас и ово слово.
И када би нас неко убацио међу брда књига и записа цијелог свијета и на словна поља свих овоземаљских писама и задао нам само једно, да разврстамо оно што је написано на српском језику – тражећи само Ђ и Ћ лако бисмо се снашли и брзо разлучили ту језичко-словну гомилу.
Вук С. Караџић Ђ је уврстио у реформисану српску азбуку 1818.г., а визуелно рјешење слова преузео је од Лукијана Мушицког. До тада је Ђ представљано као дјервъ (стари глас ђерв).
Наше драго, личносно и судбинско Ђ рођено је тако што је наше слово Т замахнуло закривљеном ручицом тј. руком која ради, која се брани, која учи, која тумачи…оног часа када је Т постало тежак који копа, товар који се придржава, тапија која се тумачи поријеклом својим – тада је рођено Ђ!
И са тим Ђ рођени смо и ми такви какви смо данас – српски језик је данас тежак који копа међу свим другим народима на њивама живих језика, а да се са њима не помијеша и не изгуби у бројности њиној, ми смо товар који се придржава на самару неког ђогата који се тромо али сигурно љуља на прашњавим и опасним друмовима повијести, сигуран да док је те закривљене ручице неће на главу пасти.
Ђ је наша тапија на ову земљу, наш прст испружен док тумачимо од кога би рођен и ко му остави запис и слово.
Ђ је наше право на ово небо, на овај језик љепши од самог живота, са којим једино можемо остати ође ђе смо били и прије миленијума два и ђе ћемо бити, ако Бог да и када ђакони буду најавили Христов долазак други.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
