• Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика.

Са два друга, Веселин је успио да побјегне у шуму, гдје су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање.

Прва велика битка у којој је учестовао била је покушај ослобађања Краљева, у октобру 1941. Најјаче њемачко упориште у Краљеву била је Ратарска школа. На њу је, са бомбом у руци, јуриш предводио Јово Бојовић, командант Корпуса. Покосио га је први њемачки рафал. Још доста Веселинових сабораца је је те вечери изгинуло, па је јединица била принуђена да се повуче.

У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живио тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их.

У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, гдје су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију њемачког официра. Придружио им се једна војник из Врњачке бање, који је добро познавао терен.

У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио:

„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Узео сам стубе које смо донијели са собом, и поставио их уз зид. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке!

Успио сам некако да се попнем у уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао.

Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса.

Србадија /ФБ