Пише: Огњен Кандић

Мало је личности у нашој историји који су се тако дубоко увријежили и укотвили у колективну свијест и душу народа, као што је то случај са Алексом Шантићем. Мало је таквих, попут њега, које на извјестан начин, већина нас доживљава некако блиским, својим, најрођенијим. Чини ми се да разлог за то, колико у његовој ванвременској поезији, истовремено морамо тражити и у његовој личности, карактеру, искрености и уљудности, освједоченом сапатништву са својим народом у доба свеопших криза, ратова и духовних превирања, потпуном разумијевању муке обичних малих људи, тежака и сељака од посла и зноја, са посне земље и убогих поља „гдје мотика звони и гдје красна бије”. Шантић је, без сумње, један од најрепрезентативнијих прототипа човјека, хришћанина, родољуба и патриоте на који би ми овдашњи морали и данданас да се беспоговорно угледамо.

Прошло је, ево, читаво једно стољеће од његовог представљења, а он нам се и даље открива као никад живљи и актуелнији, никад потребнији. Данас, када се по Косову и Метохији, и не само тамо, воде својеврсни ратови против гробова и споменика наших предака, када им ревносно преврћу кости и заравњавају вјечна коначишта, као никада раније одзвањају његови пророчки стихови: И кад нам мушке узмете животе / Гробови наши бориће се с вама.

Враћајући се Шантићу разбијамо сувишне оквире предрасуда и противрјечности. Неком неисказивом магијом он нам и даље доказује да све наше разлике могу да превагну оне, запостављене и скрајнуте, сличности и заједничке слутње зато што се налазе ближе истини, ближе животу, те су стога и теже у значају и вриједности. Стога смо сви ми, као легитимни насљеднци Шантићевог наука, дужни да проносимо његов глас и ослушкујемо његов ехо кроз недаће овог турбулентног доба. Шантић нас неуморно, стихом и примјером, на само њему својствен начин, позива на пут Богочовјека.

У том смислу, није се тешко сложити са Јерговићем који вели да је Шантић у сваком погледу био свјесни Србин и српски патриота из Херцеговине, међутим његова српска оријентација није ништа мијењала у његовом односу према муслиманима, ни у његовом односу према другој браћи, јужним Славенима. Његово српство је било потпуно инклузивно. Укључивало је друкчије и различите, што из данашње перспективе дјелује готово па невјероватно и непостојеће у овим нашим данашњим свијетовима и свијетовима ових наших данашњих расправних родољуба.

Какав је, прије свега човјек, био Алекса Шантић, понајбоље ће нам илустровати неколико, не баш општепознатих, само на први поглед безначајних и баналних, свједочанстава о њему, који нам као мало шта друго потпомажу да изградимо потпуну слику о овом поетском и духовном горостасу. Да не би нарушавао интиму и неке неписане обичајне кодексе, Шантић је својевољно зазидао прозор једне просторије у својој кући који је гледао на авлију сусједа исламске вјероисповијести када су се његове кћерке зацуриле. Заљубљен у једну мостарску љепотицу, када га је Дучић замолио да је се клоне, будући да је и он сам према истој гајио посебна осјећања, Шантић се повукао. Једна од пјесама коју никада није штампао, поклонио ју је Црњанском у рукопису, била је посвећена тетки његове жене, љепотици из Трста, из угледне фамилије, али удатој. Није је штампао да тиме не би некога повриједио или саблазнио. О томе је својевремено говорио сам Црњански. Таквих примјера има напретек.

Записи наших најмаркантнијих хероја пера, уклањају и посљедну копрену са Шантићевог лика и дјела.

Јован Дучић: „Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у нашој књижевности. Он је сва своја сведочења црпио из свог чистог детињег срца.”

Јован Скерлић: „Алекса Шантић нема мртву душу, и оно што пева није ни поезија трулежи ни поезија грча. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији су стихови ломни мостови бачени с једне душе на другу.”

Стеван Раичковић: „Све нам се чини да Шантић није сам потражио азил у лепоти поезије. Пре би се могло рећи да је сама поезија нашла свој азил у лепоти овог човека.”

Скендер Куленовић: „Шантић је био скројен од достојанства.”

Светислав Петровић: „Он је проширио своју породицу на цео свој народ и његова душа се помешала са душом људи, његове браће. Шантић је нашао пут нашим срцима тиме што нам је отворио своје.”

Било како било, Шантић нас је задужио својим дјелом, свима показао прстом на пут гдје се све разлике препознају у сличностима и јединству, суптилно наговарао на љубав и разумијевање, премошћавање противрјечности заједничким интересима, дао примјер, а све то дивним језиком самих богова, разумљивим и вјечним.

Још увијек је могуће, мада излишно, водити полемике о томе ко је најбољи и највећи српски пјесник послије Његоша. Многи ће, сасвим оправдано, и самог Шантића укључити у те расправе, али о томе ко је уз Јову Јовановића Змаја највољенији српски пјесник – полемике нема. То је засигурно – Шантић. А највољенији је управо стога што је изникао из народа, што је оваплоћени глас занатлија и комшија, ове или оне нације и вјере. Ипак, рећи да је Шантић био искључиво народни пјесник и трибун, било би у најмању руку неправедно према њему самом, будући да би се тиме бацила сијенка на неоспорна артистичка достигнућа и домете његове свевременске поезије. Истини за вољу, он није ни Дучић ни Ракић, али достојно и равноправно стоји уз њих као савременик који спаја српску пјесничку традицију са најбољим особинама модерне поезије. Није онако реторичан и плаховит као Јакшић, рјечит и пластично разуђен као Костић, тврд и опор као Вељко Петровић, али је спонтано искрен и поистовјећен са завјетима на које позива свој народ. Он је аутентичан пјесник, који је са нарочитом лакоћом спојио природна осјећања из народне лирске пјесме са рафинираним артизмом пјесника са почетка 20. вијека.

Стога, пјесме Алексе Шантића, који је у толикој мјери, Скерлић би рекао – „пјесник наше расе, нашег доба и наше душе”, и данас, стотину година од његовог упокојења, врше над нама чудесан исцјелитељски утицај. Поетски речено, у њима купамо ми своју клонулу, охладњелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмијеха, те као да смо се напојили животворне воде на студенцу вјечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало и васкрсава оно што је било умрло. Ми се враћамо себи и постајемо бољи, свјетлији, чистији и јачи.

*Аутор је виши асистент на Катедри за филозофију Филозофског факултета у Палама