О ГАНГАМА

(фрагмент из књиге „Херцеговина пјесмом умивена“, Београд 2004.)

Ганга је напјев, један од начина на који се у Херцеговини пјевају изворне народне пјесме, то је врста мелодије код које један од пјевача води, а сви остали снажним гласовима подржавају пјесму. Све изворне пјесме са подручја Херцеговине и шире сврставају се под појам ганге, иако се на други начин пјевају… Тако се под тим појмом више не подразумијева само врста мелодије и начин пјевања, него уопште све херцеговачке изворне пјесме.

Ганга нема никаквих локалних граница и не пјева се само у Херцеговини, већ и у Црној Гори и широм Војводине (Банат, Бачка и Срем), само под другим називом Бећарац и не ограничава се само на мали број тема и не пјева се само ијекавским, већ и екавским и икавским нарјечјем. Све је смијешано, што се и у књизи може наћи, а зашто и не, кад се љепше и боље римују и пјевају, а тако уствари ми и зборимо. Па кажу: „кад се екавац наљути, проговори ијекавски“. Вјероватно сочније му је опсовати.

Тачније, откако су теме постале заједничке, ганга ће можда само повремено споменути мјесто у коме је настала. Или, само тренутак касније она ће постати универзална, биће заједнички коментатор свих брига, згода и незгода којих је препуно на све стране. Ганга пјева и иде по реду и увјерава нас да су нови обичаји, нови начин живљења и све ново што је тако изненада стигло у село, па и у град, довољан повод да све узаври, да кипти, да буде у напону, а ганги управо таква атмосфера и одговара. Она је увијек резултат једне новостворене ситуације, она је увијек најбољи знак једне нове и необичне атмосфере, напона и напора који траже одушка у пјесми. Зато она, можда понекад и вевјешто, али увијек веома искрено покушава да пјева о сеоским младићима…

И тако све редом коментарише и пјева од задруге до трудодана, од бразде до газде, од Мијата до „фиата“, односно и жељу за аутомобилима оних који су скућили кућу, па су ријешили да покажу цијелом свијету како могу још боље живјети… Она је озбиљна када се иде у борбу, она је шерет кад се само кришом спомиње љубав, она је оштра и немилосрдна кад се треба наругати непијатељу-душманину. Отуда, та ганга понекад личи на ратни извјештај у пјесми спјеван а некад се у њој препозна доброћудни и весели Херцеговац, који је дошао до пушке, накривио заврату-шајкацу и кренуо у борбу спреман да побиједи…

Године су пролазиле. Непримјетно, али сигурно, вријеме је чинило своје. Ако се ганга у првим послијератним годинама потрудила како су девојке скинуле униформу и обукле цицане хаљине, сад јој није могло промаћи како се умјесто цица појавио најлон. И појавило се много тога. Није више ни ганга могла пјевати о томе како се оре воловима, јер су трактори одавно узорали прве бразде, а село је лагано, али сигурно улазило у нове навике, прихватало их, бивало све ближе граду, све више трошило струју да би дочекало и вријеме анти-беби пилула и човјековог лета на Мјесец.

Пред нама су хиљаде ганги које су управо педантношцу најсавршенијег хроничара улазиле у сваку пору свакодневнице биљежеци у њој, духовито, ненаметљиво, мање или више вјешто, све оно што је чинило дати тренутак. Разлика између села и града постајала је све мања. Више није потребно данима путовати до вароши, кад је варош ушла у сваку сеоску кућу са првом телевизијском емисијом. Мода није више привилегија града и не морају проћи године да би та варошка мода била прихваћена у селу… А ганга све то види и биљежи. Она никад није закаснила. И можда ћемо једнога дана, ишцитавајући те ганге, задржати онај добродушни подсмијех над временом које је протекло, као — што то чинимо данас кад читамо ганге настале прије сто педесет година и више…

Ганга, заправо и није ништа већ она зфва испод које је у давна времена онај бербер морао, бар земљици црној шапнути како цар Тројан има козје уши, па жива просвирала и цијелом свијету рекла тајну. Тако и село само шапне ганги, истина у повјерењу, а она не може да оћути, па одмах изнесе причу на видјело. Зато се у ганги пјева о свему и свачему.

Не може се ганга разумјети истински, ако немаш на уму да је то шала, да је то једина и права прилика да се момачки и девојачки бијес, пркос, инат, слатка подвала, праштање, кајање, надмудривање, па и снага и љепота искажу. Све ово заједно даје слику једног оштроумног свијета и богатство његовог израза, односно чежњу за нечим што треба да се чека…

Ганга, то ти је као онај вентил на вршаћој машини, знаш онај што се окреће, па кад се у машини напуни паре а она крене, подигне вентил па машина зазвижди. Е, видиш, тај звиждук, то је ганга за младог човјека. Па зар би му онда смио тај вентил узети за зло? Не би смио!…

Ето, то је ганга која срце и душу девојачку и момачку напаја у којој се рађа љубав на први поглед: „Очеш ли ме, оћу те.“ Нема више сјела као што је некад било, гдје су се млади окупљали око огњишта, у некој топлој соби, уз петролејку или фењер, у којој су играли и пјевали, а гуслар затезао струне и тамјаном их освјежавао, да би громким гласом запјевао… Времена су се измијенила, а старих обичаја је све мање. То је неминовно. Међутим, управо због тога што је свих тих обичаја све мање и мање, вриједно је и корисно учинити понекад да се забиљежи и сачува оно што још увијек није нестало…

Пишу: Милојка и Томислав Табаковић

ГАНГЕ КОЈЕ СЕ ПЈЕВАЈУ У ПОПОВУ ПОЉУ

Ој дјевојко моје јање мало,
ја нијесам твоје јање мало
ја сам јање моје миле маме.
Фино ти је у нашеме крају
мјесец сија дјевојке пјевају.
Ја ћу носит нек се жене љуте
уску сукњу и ципеле жуте.
Џаба мала свилени рукави
кад ти немаш памети у глави.
Волио би пољубити гада
него цуру која се помада
Мала моја ко ли ми те љуби
на твом лицу нису моји зуби.
Ја драгану рекла да га нећу
дала отказ ко у предузећу.

Кад ја пођем из мамина двора
из камена суза поћи мора.
Када ме је удавала мајка,
плакало је тридесет момака.
Нећу момка који има ћаћу
прво јутро да га питам штаћу.
У свекрве језик од аршина
у невјесте ради ко машина.
Није свака свекрва једнака
моја ми је ко рођена мајка.
Свекрвице нашла сам ти згоду
да те турим с ћуприје у воду.
Свекрвице не чекај ме дома
ето мене ко небеског грома.
Свекрвице буди ми ко кћери
ја ћу теби ко мојој матери.
Свекрва ми одгојила лане
кад јој дођем да јој назло сване.

Свекрвице хвала ти ко жени
кад си сина одгојила мени.
Свекар лежи, а свекрва режи
устај драги па обоје вежи.

Свекрва ми дебела ко лађа
срам је било и још се порађа
Кад запјевам тихо и полако
чујеш ли ме драганова мајко.
Волим бити шарена омбрела
него бити свачија нева
Немој мала казивати ко је
бјело лице пољубио твоје.
Обријаћу бркове и браду
цуре ми се уједат недају.
Седам дана и седам ноћију
Љубим цуру гаравих очију
Више ми је пољубаца дала
него мајци кад је била мала.
Цуре моје немој те ме клети
не могу вас већ једну узети.
Кажи мала траве ти зелене,
јесил кога вољела ко мене.
Мала моја шејтане и враже
од тебе ми нема ништа драже.
Немој мала да те ђаво носа
по дернецим расчупаних коса

Косо моја боровино густа
коме сам те одгојила пуста.
Косо моја куд си се повила
у које си село намислила
Шишај брицо моју косу дугу
бараба ће подгојити другу.

Да се нисам оженио лани
још би било цура милованих.
Иде Божић иду свети дани
неће мала проћи као лани.
Кад се буду жениле барабе
биће вина и ракије џабе.
Нећу цуре која се модира
она своме ћаћи командира
Нећу женит из Попова цуре
ко ће врагу надавати пуре.
Не жени ме ћаћино имање
него моја шала и пјевање.
Ништа љепше ни милије нема
кад се момак по дјевојку спрема.
Одкад драги у резерву оде
нити једем нити пијем воде.
Видјећемо око мале Госпе
који момци долазе из војске.
Ја кроз село пуцам из ливора
свака цура отворити мора.
Мој пиштољу покојнога деде
ти пробијаш три четири греде.
Мој пиштољу џепа ми не стежи
јер у теби девет браће лежи.
Пуцај пали мој ливоре мали
док те нису однели жандари.
Коса моја косила би сама
кад би мала на косишту стала.
Мој драгане оћемо л ко досад
чуват овце и помало ћосат.
Моје овце мирујте у тору
ето вама овна на мотору.
Кад се моја уста раскораче
сама пита из тепсије скаче.
Волела ме не вољела мала
твоја ме је рука миловала.
Љуби драги не жали ме младу
ни моји ме не жале на раду.
Љуби драги а немој уједат
доће мајка модрице прегледат.
Пољуби ме и загрли, дико,
ја ћу тебе кад не види нико.
Мене моји ђевери пазе
да ме други момци не обилазе.
Ој Требиње моја рано љута
у теби је распоред регрута.
Шта је моја дочекала коса
па је вјетар по Требињу носа.
Ти ћеш мала постати ко баба
док ти војску ослужи бараба.
Узели ме три године дана
јединица моторизована.
Дођи драги из резерве кући
ја остари тебе чекајући.
Друже Тито што је војске твоје
најдраже ми мило јање моје.
Тече вода потоком и јазом
женићу се само са миразом.
Волим драгу воли она мене
узећу је траве ми зелене.
Кад барабе селом запјевају
прозори се сами отварају.
Мој колега демократија је
љуби цуру непитај чија је.

Запјевајмо један да другога
не дај боже један без другога.
Запјевајмо из Равнога момци
нека пукне срце у дјевојци.

Нећу момка нити је за мене
који није природе поштене.
Превари се кад сам била мала
црне очи за зелене дала
Сељанка сам сељанка ме гоји
никакве се грађанке не бојим.
Срце моје болује и јечи
све због драгог и његових ријечи.
Шта је моме срцу веселоме
што не пјева сада ко некада
Да се очи купују за паре
ја би себи купила гараве.
Очи моје ко трнова боба
јадан лоло за њима до гроба.
Бол болујем нико не зна ошта
само писмо које носи пошта.
Ја болујем ником не казујем
умријећу ником казат нећу.

Штуца ми се, спомиње ме неко
чиними се да није далеко.
И синоћ сам сијелила до зоре
с једним гадом нема мога лоле.
Имам лолу није ми по вољи
с њим ћу ходат доклен дође бољи.
Кад кроз село запјевају лоле
дигла би се да болујем боле.
Мјесечино немој казат дану
шта сам ноћас слагала јарану.
Запјевај ми у зору драгане
да ја видим с које идеш стране.
Имам јање од мене је мање
имам веће срце ми га неће.
Колико сам имала момака
шта изабра жалосна ми мајка.
Црна коса и очи зелене
то је мајко рођено за мене.
Очи црне изишле из моде
а зелене све за собом воде.
Мој се драги на ме наљутио
што ми други прозор отворио.
Пуница је дочекала зета
испекла му језик од пилета.
Очи моје електрична струја
чим је видим ујешће је гуја.

Мени моја говорила мама
да не водим љубав с комшијама
а ја њојзи одговори на то
ђе изађем с комшијом се нађем.
Од пјевања нема ништа драже
пјесма тужно срце расположи.
Ја ћу пјеват свакоје минуте
што су боље оне које шуте.
Бела блуза и црвени конци
што ће мени из далека момци.
Мој драгане косе смеђе
морамо се видјет неђе.
Ил у граду ил на селу
или неђе на сијелу.

У гараве очи на врх главе
кад намигне од земље ме дигне.
Види драгог види мога јаде
ниским ми се састати не даде.
Јесте ли се умориле жене
пијућ кафу и кудећи мене.
Гори лампа и у лампи сланка
никад није свекрва ко мајка
Како стоји мојој мајци
мини сукња и опанци.
Кад се удам и нестане мене
о коме ће говорити жене. .
Чувам овце а мајка говеда
она нам се састајати неда.
Чувам овце и сједим у хладу
и мислим се коме да ме даду.
Овце моје чувај те се саме
ја вас дама не чувала сама.
Чувам овце и чарапе шарам
са својим се стадом разговарам
Стадо моје само ћеш остати
моји су ме рјешили удати.
Ево лоле и ево капута
диго кредит, моја рано љута.

ОдТребиња па до Хума
Требињска се зове шума
а од Хума па на доље
Попово се зове поље.
Синоћ двоје на капију стоје
нит се боје нит се богу моле.
Варам момке требињскога среза
али зато не плаћам пореза.
Варам момке то ми је у крви
мој драгане ниси ми ти први.
Мислиш драги да за тобом венем
кад те видим онда те споменем.
Немој драги траве ти зелене
да те мајка куне ради мене.
Око моје прави поглед баца
од Попова па до Винковаца.
Кад запјевам чује се до мора
грло моје ко у грамофона.
Кад запјевам ја и мој колега
дигла би се и која је легла.
Ој дјевојко моја Зоре
дошао би ти да се море.
Ја и драги једне вјере нисмо
ми кујемо братство и јединство.
Лако ти је познати Бобанца
иде касом бранзар му за пасом.
Ој какве су ове Грнке (из Грмљана)
могле би ићи на трке.
Овако су наши стари
скупа пили и пјевали.
Мислиш мајко родила с јунака
родила си буре за вињака.
Ја у војску моја мала цвили
забави је мој колега мили.
Хватајте се дјевојке до мене
док се нису похватале жене.
Мој драгане колико нам врједи
кад се наши сусретну погледи.
На мене су пуцали бацачи
из тепсије пита и колачи.
Реци мала хоћеш или нећеш
да бараба недолази џаба
Требињска ми омиљела шума
нарочито Дедићи код Хума.
Ој љубави бог те клео
ко те први започео.

Свекрва ме видјела на води
рекла сину кући је неводи.
У Мостару крај Старога моста
ту сам пара оставио доста
Растави нас драги далечина
тебе море а мене планина
Гаро моја јел те мајка тукла
што си јој се у зору довукла.
Све су цуре у недељу лијепе
све у здравље Грушке апотеке.
Озелени горо грабовино
моје мале љетна ладовино.
Све ми цуре родице и прије
а моја се ни родила није.
Ја гqрава гараве ми очи
гарав лоло реко ми је доћи.
Дошо лоло под прозор па плаче
дала би га за навиљак драче.
Ој субото моја ведра ноћи
кад си ведра спават ми се не да.
Кућо моја крај Попова поља
кад ће нама доћ времена боља.
Изгорјела творница кармина
тешко цури која није фина
Ја у граду купујем помаду
лола стоји дводинарке броји.
Не мећу се дукати на цвјеће
већ на цуре које нико неће.
Ова моја сукња од најлона
коштала је пола милијона

Кад погледам низ Дубраве равне
Габела се невиди од таме.
Немој мала казивати роду
да барабе пољубе па оду.
Гаравуша ујела бећара
баш у уста гдје стоји цигара
Ја кроз село, село наме виче
што ја љубим мамимо јединче.
Ја сам малу љубио на води
па ми неће пшеница да роди.
Кажи право шикаро зелена
је ли моја мала пољубљена
Иде Божић иду цурске бриге
која ли ће у матичне књиге.
Иде Божић и удаја моја
ето мајко нисам више твоја.
Имам брата неће да се жени
нит се даде удавати мени.
Мала моја, ђаволе гарави
ја због тебе школе заборави.
Ој Попово на два на три реда
издалека ко варош изгледа
Ој Попово поље равно
не гледам те ја одавно
три године има равно.
Ој Попово поље дично
без тебе ми необично.
Ој Попово ми те остављамо
ал те никад не заборављамо.
Ој Попово на окуке
гојиш цуре ко јабуке
гојиш бјеле и румене
биће једна и за мене.
Ој Попово поље мало
дабогда се џумбосало
јер у теби нема момка
завладала све дјевојка.
Ова села испод Бјеласнице
ту не рађа мајка издајице.
Боже кишу поповскоме житу,
боже слану расањском дувану.
Мала моја сви те јади знали
свак те куди нико те не хвали.
Јаранице удаћеш се и ти
сад ће момак, на тачкице бити.

Милан Д. Кунић, Вријеме трајања и коријени опстајања, Београд 1993.

извор: srbiubih.com