• Свесни нисмо колико душа у нашем окружењу боли. Колико људи „кришом“ гледа на сат? Колико аларма с једним поводом данас звони?

Пише: Божо Бобан Вукоје
Колико њих по својим ташнама, и новчаницима „копа и преврће“ оне „витаминчиће за душу“ и, попут моћи перископа, траже „секунд самоће“. Колико њих муку мучи и Бога моле само да буде као што је пре било. Свега би се одрекли само да буде како сада није. Али, проклети тај човек, само у болести размишља о здрављу. Само је у тузи свестан осмеха који му толико недостаје и дао би све за онај један, а да није драмски. Да, проклети је тај човек. Само у свом безнађу размишља и тражи искрене пријатеље. Само у друштву сотоне помно призива анђеле и искрено верује Богу. Моли их и моли им се само за једно, не као можда пре, за све и свашта… Одједном постаје сит свега и свачега, наспрам дојучерашње глади за свим и свачим. Свесни нисмо колико их је или колико нас је. Још несвеснији колико ће их тек бити. А, већ их је толико да је то данас једна сасвим нормална и природна појава коју треба прихватити, поштовати и не чудити јој се. Као што се ни грипи данас нико не чуди, а мртва ће се трка између њих водити, ако се на овај или на онај начин, већ не води… Привикавати се на њу и њих и у неку руку, пружити јој ту исту. Да буде бар пријатељска ако једног дана „она пушка опали“.
Чувајмо себе, чувајмо једни друге, јер на овим просторима мирис барута попут окореле неизвесности, нажалост, не ишчезава. Кад`- тад` ће опалити, а хоће ли погодити нашу душу, то зависи искључиво од нас, схватања и начина играња те игре зване „живот“! Зато, чувајмо се. Није никаква срамота чувати се и сачувати, са таблетом или без ње. Али, наравно, само оне узете по стручном савету, никако самоиницијативно и на своју руку!“

наставак прочиатјте овде