Пажљиво ишчитавање поетског стваралаштва „цетињског тајновидца“, може нам помоћи да успоставимо потребне аналогије, симетрије и паралеле са природом „специјалне војне операције“ Русије у Украјини, као и суштаством глобалних односа у свету.

Наиме, сама богословско-философска спекулација отаца Цркве, у својој основи, говори о борби добра и зла, односно Бога и Сатане, о човековом паду и могућностима његовог избављења. Тако у Новом завету ђаво, који се назива „зао дух или сатана“ јесте онај који је родоначелник или виновник греха и који привремено поседује власт над смрћу (Јев. 2, 14). „Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавола“ (Јн. 3,8). Иако зло нема своје онтолошко постојање, оно (као грех) има своје постојање у извољењу. Јер, Бог је човека саздао слободног и самовласног („Човјек воље остаје свободне“, Л.м. стих VI 91.),  стављајући га га пред избор добра и зла. А за добро ће се изборити онда ако се определи да служи Правди и пребива у Истини.

Његошев спев Луча микрокозма је у целини посвећен теми Сатаниног насртања на Бога и метафоричном сукобљавању зла и добра, правде и неправде. Писао га је у време Часног поста (1845), када се сасвим осамио и предао монашком подвигу и песничком стваралаштву. То је песникова богословско-метафизичка визија крваве „борбе небесне“ између Бога и Сатане, из које следи много других посебних и изведених истина.   

Пошто Сатана не признаје никаква правила борбе: /“Зло је њему једина утјеха“ (I, 293)/, Бог, који је „правдом окруњен“ (III, 211) и који, као своје оружје, користи „гњев праведни“ (230) показује се надмоћнијим од Сатане : /“Ко да с тобом, оче, силу мјери“ (308)/ и побеђује његове легионе демона у борби  „што је небо три дни колебала“. (VI, 107)

Може се закључити да је ова борба, по Његошу, основа укупне човекове борбе, јер Бог, путем правде, која је „руком творца освештана“ (I, 11), увек обезбеђује коначну победу праведника, Другим речима, од правде нема ништа јаче:

„Све су силе мртве и ништаве

за онога који право мисли“

Ш.м, дјејствије II, 345)

Дакако, Божија сила (која је у сагласју са Божијом правдом) јесте најјача:

„Божја сила свашта смрвит може

и добити оно чеса нејма“

(исто, 320)

Јаке су,такође, и природне силе:

„Страшна вода када узбијесни,

кад надвиси највишу брежину,

превали је и пустош учини“

(исто, 532)

Свакако, у односу на њих, људске су „доста силе слабе“.(исто, 320) Али, у људском друштву (као и међу животињама) присутна је једна посебна врста силе, која се манифестује тако да снажнији владају над слабијима  /“Кад је виши нека је и јачи“/ (Г.в, 1209), односно, да се право јачега (искључујући, при том, човечна начела) сматра регуларним природним правом[1]

„Вук на овцу своје право има

ка, тирјанин на слаба човјека“

(исто, 616)

Међутим, где год «умна сила торжествује», (исто 2312) утемељена на Божијој правди, она зна да:

„Коме закон лежи у топузу

трагови му смрде нечовјештвом“

(исто, 1155-1156)

На крају, након оваквих предочених исказа следи Његошев убедљив закључни став, који треба да представља упориште сваке праведне борбе:

„ал тирјанству стати ногом за врат

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветија!“

(исто, 618-620)

проф. др Јово Радош

ЛИТЕРАТУРА

1. Петровић, П. Његош; Целокупна дела, Просвета, Београд, 1974

2. Стари и Нови завјет; (превод Ђ. Даничића и В. С. Караџића)

[1] Софист Каликле је говорио о „праву јачега“ и био заступник „етике силе“