УВОДНА НАПОМЕНА

Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)

Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на  период  Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле. 

Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши,  неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата. 

Илустрација: Мyкола Пyмоненко – Венчање у Кијеву (преузето са http://www.milicevic.rs/

Испросио је Спасоје Антељевић из Изгори кћер Шулете Скока из Југовића. По споразуму обадва дома, кренуло је 25 сватова из Изгори у Југовиће по ђевојку. То су били пробрани људи тога краја. Међу њима је било и старих и младих, и богатих и сиромаха. Сватови се обукли да не може бити љепше. Који од сватова није имао добра јахаћег коња, позајмио га је од другог, а исто тако одијело и токе. Кад су сватови дошли код Скока, затекли су постављену богату трпезу. Ту су печени јањци и јаловуше, разне пите и јела као и вино, ракија и медовина. Велико је весеље, не само у кући Шулетиној, него у цијелом селу. Младеж, женско и мушко, пјева и игра, а старији људи разговарају и наздрављају. Тако је протекла цијела ноћ до сванућа. Ујутро се сватови спремили за полазак и да воде ђевојку, али ђевојке нема.

„Ђе је, пријатељу Скоко, ђевојка да је видимо?“, запитаће стари сват Шулету.

„Ево је нема, пријатељу“, проциједи кроза зубе стидно и болно Шулета.

„Па како то, болан био, сватови дошли по ђевојку, а ђевојке нема?“, срдито загрмје стари сват.

Након овога наста буна међу сватовима. Почеше да падају увредљиве ријечи. У том затегнутом духовном стању између сватова и братства Скока, примаче се стара Скокуша и рече Шулети, али тако гласно да сви сватови чују:

„Мој ђевере Шулета, ноћас су Зиројевићи из Дубљевића повели Тодору, а ми то нијесмо смјели казат ником“.

„Јели ђевојка драговољно отишла, или је силом одведена?“, запита Шулета бабу.

„Ја на то не знам одговорити“, рече одсјечно баба.

Да не би дошло до туче и крви између сватова из Изгори који су вјеровали да им је нанешена велика срамота да пођу у Изгори без ђевојке од Скока, стари сват предложи да три човјека пођу до села Дубљевића и тамо се извијесте или је по сриједи отмица или добра ђевојачка воља. Предлог од свих једногласно је усвојен и пошли су у Дубљевиће отац ђевојчин Шулета, стари сват и ђевер. Кад су изасланици дошли изнад села Дубљевића, рече Шулета дружини:

„Моја дружино, Вуко Зиројевић у чију кућу ми сада идемо, то ти је напрасити и усован човјек. Да не би дошло до нечега немилог, добро би било да ми прво свратимо код коџобаше Тома Станића и с њим заједнички пођемо кући Вуковој“.

Овај савјет Шулетин дружина усвоји. Сви се упуте кући коџобаше Тома. Кад су стигли пред кућу, зовну га да изиђе, али коџобаша одговори:

„Коме требам нек дође код мене. Врата су моје куће вазда отворена поштену путнику и пријатељу“.

Сви уђу унутра код коџобаше. Пошто су се почастили са ракијом и кафом, онда су коџобаши изнијели цијелу ствар. Затим Шулета замоли коџобашу Тома да сви заједно пођу код домаћина Вука. Вуко Зиројевић био је познат као усован и за село и за своју кућу. Носио је по турски, дуг чибук у рукама, ћурак постављен на раменима, црвене постуле на ногама, чакшире са копчама, силах око појаса са прикаченом дуванћесом а на глави неку врсту феса са великом кићанком. Вуко у својој кући прелијепо прими коџобашу и његово друштво, почасти их и потанко саслуша шта се десило и о чему се ради. Затим нареди млађима да дође Јовица.

„Јели истина Јовице“, запита Вуко,“ да си прошле ноћи одвео ђевојку Тодору од Скока и довео својој кући, без мога питања и одобрења?“

„Истина је, мој ђедо“, одговори Јовица.

„Јеси ли ти то учинио силом, или је ђевојчина добра воља да пође са тобом?“ поново постави питање Вуко.

„Ту силе није било, мој ђедо, но је њена добра воља“, одговори Јовица.

Вуко затим нареди да пред њега изиђе ђевојка Тодора. Она уђе и сагне се да присутне пољуби у руке, али је сви одбише. Вуко запита ђевојку:

„Како си ти, ђевојко, дошла у мој дом не питајући никог? Је ли то била сила, или твоја добра воља?“ Ђевојка постиђена, оборена погледа, проциједи да се једва чу од ње одговор:

„Силе није никакве било, но једино моја добра воља“.

Стари сват, ђевер и Шулета поново се врате у Југовиће и све саопште сватовима шта су чули у Дубљевићима.

Сад настаде питање, како да се ова тугаљива ствар ријеши, и да сватови не иду празни, црна образа, но свијетла образа са ђевојком. Тада се јавља Шулета и предлаже сватовима:

„Моји мили пријатељи, моја кћер Тодора није послушала свога оца и нека јој зато Бог суди. Али ја, моја браћо, имам код оваца на колиби на планини Брњцу, другу кћер Цвијету од 13 година, ја вам је драге воље дајем, ако је ви примате“.

„Примамо, јер треба част сачувати, но нек је доведу одмах“, заграјаше сватови у један глас.

Домаћи су отишли и довели Цвијету, обукли је невјестички, појахала је седланика и заједно са сватовима одмаглила пут Изгори.

Да би се сачувала част и понос и достојанство породица Скока и Антељевића, и да би се избјегла врло тешка посљедица, ево на који се начин оженио Спасоје Антељевић.

Љета 1876. године, ушла је у рат службена Црна Гора против Турске. Књаз Никола дошао је на Црни Кук у Бањанима да формира херцеговачке устанике као и црногорску војску. Том приликом постројили су се Невесињци у војнички ред и књаз Никола са својом свитом наишао је испред њих и предао алај-барјак све устаничке Херцеговине, стаситу момку Јовици Зиројевићу из села Дубљевића Невесињске површи. Јовица је часно, јуначки и поштено алај-барјак носио у све бојеве и битке као на Бишини, Гатачком Крстацу, Дуги, Вучјем Долу, Острошким Гредама и другим биткама и бојевима.

Овај алај-барјактар све устаничке Херцеговине, то је онај Јовица, који је у своје вријеме, по ноћи, одвео ђевојку Тодору од Скока, по коју су били дошли сватови Антељевићи из Изгори.

Данило Тунгуз Перовић
Невесињски разговори

НЕ ПРОПУСТИТЕ – БИЉЕШКА О АУТОРУ 
Ко је био Данило Тунгуз Перовић?