Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)
Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на период Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле.
Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши, неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата.
Биоград код Невесиња (фотографија преузета са ФБ странице Lastavica – Biograd, Nevesinje)
Харамбаша Драго, син је Обрена Ковачевића, који се због сиромаштва преселио из Грахова у невесињски кадилук. Бегови Љубовића дали су Обрену читлук у селу Биограду, у мјесту Понору. Ту се Драго родио и одрастао. Драгове рођаке Стјепана и Луку погубе Турци и то изазове револт код Драга да он почне пријетити осветом. Чувши за то, турске власти у касаби пошаљу заптије да Драга доведу. На превару домаме Драга, добро га свежу конопима и поведу пут невесињске касабе с намјером, или да га тамо смакну, или пошаљу на тамновање у мостарску кулу. Уз пут уморне суварије сврате у засеок Букиње да се одморе у кући злогласног Хасана Ћупине. И док су се они у кући одмарали, кафенисали и разговарали, тврдо су привезали Драга за стари дуб пред Хасановом кућом. Али неким пуким случајем, Драго се одвеже и побјегне у шуму.
Послије неког времена лутања, Драго се пребаци у Црну Гору и отпочне четовати. У прво вријеме, док још није добро изучио вјештину хајдучку, био је у четама харамбаша: Шћепана Радојева, Ђока Бањанина и Илије Звицера, а доцније постао је и сам харамбаша под именом Драго Обренов. За дуги низ година широм Херцеговине и једног дијела Босне, Драго Обренов чете је проводио некад сам, а некад у друштву херцеговачких харамбаша: Петка и Стојана Ковачевића и Пера Тунгуза.
Харамбаша Драго Обренов био је прави ратник свога времена. То је био човјек средњег раста, широк у раменима, крупне главе, развијеног грудног коша, очију великих и крвавих, бркова смеђих и густих, гласа крупна, да се могао чути у највећем боју, кад би исукао ханџар и подвикнуо јуриш на непријатељске главе. Пушка Драга Обренова била је убојита, да није могла бити убојитија, а за ожиљке од његова ханџара никакав мелем није помогао.
У ово доба сва је Херцеговина била покривена мрежом утврђења. Између утврђења биле су кршле, куле и карауле. По утврђењима био је аскер, а по кулама и караулама били су пандури од домаћих људи. Старјешине пандура биле су јузбаше. Над цијелом мрежом утврђења био је старјешина Дедага, син Смаилагин. Сједиште његово било је у Липнику. Но како су се Ченгићи из Липника нагло богатили пријављујући лажне војне спискове и примајући на њих паре, валија босански пошаље Ћулек бега с војском да утврђења контролише.
Ђулек бег је Арнаут и био је на гласу јер се истакао у рату и у гушењу неких побуна. Његов долазак са пет стотина Арнаута у Гацко, био је против воље Дедагине. Али Дедага, као лукав и препреден човјек, примио је Ђулек бега као свога пријатеља. Исто тако његову војску и његов харем од четири жене које је са собом водио. Дедага је Ђулек бега задржао дуже у Гацку, а одмах је послао повјерљива човјека с писмом у Марковину, староме своме пријатељу, харамбаши попу Луки Јововићу. У писму је објаснио попу кад ће с војском Ђулек бег наићи кроз Дугу, колико војске води и да га дочека и погуби. Дедага је нагласио попу Луки да му два богата шићара не фале, један од њега, а други од Ђулека.
У доба Књаза Данила, харамбаша поп Лука Јововић, био је његова десна рука за револуционарну пропаганду у Херцеговини. Он је био тај који је водио чете, одржавао посредничке везе између Цетиња и свих истакнутих херцеговачких народних првака и уливао ратоборни и слободоумни дух код пограничних племена да се дижу на оружје против Турака. Књаз Данило био је свјестан положаја економског, политичког, географског и националне мисије своје земље. Јасно му је било да се Црна Гора не може развијати, па чак ни живјети, без територијалног проширења на рачун Херцеговине. Опасана аустријско-арнаутско-турским обручем, једини је још излаз имала у том правцу. У ту му је сврху харамбаша поп Лука Јововић највише послужио, јер је био жива спона старе Црне Горе и Херцеговине.
Добивши поп Лука писмо и поруку од Дедаге, одмах је окупио Марковљане, Велестовце и један дио Цуца и јавио харамбаши Драгу Обренову да се креће са хајдуцима и ускоцима пут Дуге, гдје се имају састати.
Године 1852. јесен је била лијепа и Ђулек бег са војском и својим харемом кренуо је из Гацка за Крстац и преко Дуге за Никшић. При поласку, Ђулек бег и Дедага изљубили су се као пријатељи и његове хануме добиле су велике дарове. Пролазећи војска кроз кланац Дугу ударала је у бубњеве, таламбасе и гочеве. Поједини табори пјевали су и урликали да је то одлијегало у околне планине: Црноврх, Сомину и Његош. Пред цијелом војском ишао је дервиш и на сав глас пјевао молитве из Корана. Исто тако плотуни су паљени и шенлуци чињени. Све је то тако ишло док војска није наишла на бусију у шуми, добро сакривену, попа Луке и Драга Обренова. Као по најбољој команди, испаљен је само један плотун из пушака, па се учинио јуриш са голим ножевима на изненађену и збуњену Ђулек бегову војску. Престрављена, у нереду бјежала је једна напријед у правцу Никшића, а друга натраг у правцу Крстаца. Харем Ђулек бега напуштен је и остао је сам на путу, а Ђулек бег на вранцу побјегао је у страну, гоњен од Мике Вукова – Цуце, перјаника књажева са голим ханџарем у руци. Коњ вранац запро је у тврђи и није могао даље да бјежи, али Ђулек бег, стари мејданџија, опалио је острагушу и погодио Мику Вукова у перјанички грб на челу од капе. Куршум је грб-плочу разбио, али је глава остала читава и неповријеђена. Разјарен Мика притрчао је Ђулеку и главу му одрубио.
Кад се крвави бој свршио: харем заробљен, Ђулек бег погинуо, а Црногорци се и хајдуци насјекли глава и домогли оружја и одијела, настало је питање, шта да се ради са заробљеним харемом Ђулек бега. Четири младе, лијепе и здраве хануме обучене у свили и кадифи, а покривене накитима од сребра, злата и дијаманата, представљале су врло јак привлачни мамац. Било је неколико предлога, али глас попа Луке био је пресудан да се хануме, недирнуте и неопљачкане, поврате натраг и предаду Суљаги Звиздићу на Крстацу, а овај да их даље спроведе. Како се за њих могло даље чути, кад су хануме стигле у Мостар, разграбили су их између себе богате аге и бегови, за своје хареме. Мика Вуков посијечену главу Ђулекову стрпао је у торбу припртњачу, коња вранца и оружје и све понио је и предао Књазу на Цетиње. Глава Ђулекова натакнута је на стржев колац и сасушила се на Табији. Неко вријеме на коњу вранцу јахало се по Цетињском пољу, затим га је Књаз поклонио капетану Ћеловићу у Рисну, но кад је вранац остарио, продан је Талијанима и дочекао је да у Бриндизи вуче теретна кола.
Велика су чуда природе. Ништа у њој није вјечито, но је све промјењиво. Исто тако и судбина људска, као роса је на трави. Ђулек бег, од кога је дрхтао један дио турског царства, дочекао је да му се глава сасуши на коцу, харем разграби, а коњ вранац да вуче теретна кола у Бриндизи.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
