• Велики шмекер и врхунски уметник, један од стубова француске популарне културе свог времена, Серж Генсбур… једном приликом се у свом стваралачком заносу ипак мало “пре-занео“.

Пише: др Немања Девић

Кад је мислио да је недодирљив, неухватљив и ненадмашан… додирнуо се Марсељезе… химне која је за Французе светиња. Са својим сарадницима препевао је и прерадио у реге фазону. И ту у суштини борбену и рекло би се сурову револуционарну песму (Реф: “На оружје грађани! Формирајте своје батаљоне! Корачајмо! Корачајмо! Нека нечиста крв натопи наше бразде!“) претворио у њен мирољубиви опозит.

Слушао сам ту песму уз ведре звукове и пратеће вокале Јамајчанки и била ми је више него љупка. Не и тадашњој већински традиционалној Француској, која је безмало опет канила да дигне гиљотину због Генсбура који се дрзнуо да преправља један од основних симбола са којима се идентификују. Добио је већи број претњи смрћу, а ветерани су му обећали да никад нигде неће смети јавно да је изведе у њиховој отаџбини. Десило се то 1979, скоро 200 година откако је певана на улицама током револуционарних превирања. И када је следеће године одржавао концерт у Стразбуру, неколико група легионара намерило се да оствари своју претњу; пошто га је пре изласка на бину полиција једва сачувала од линчовања, стари провокатор и уметник који није познавао границе у свом стваралаштву и лудилу… у трену је дошао себи. Тада је дошло до култне сцене, где се Генсбур намах уозбиљио, стиснуо песницу и подигавши је, помало задихан и дрхтавим гласом, почео је да пева оригиналну Марсељезу. “А капела“. За њим су, у ставу мирно, песму певали и легионари и сви окупљени у публици…

И нема, мој бато. Зна се шта је Отаџбина. Зна се шта је химна, шта је застава, шта је грб. И зна се шта је светиња. То се не десакрализује. То се не прља, не гази, не везује коњима за репове. И са тим се не зајебава. Бар међу цивилизованим светом. И онима који иоле држе до себе.

Е сад… не знам што све ово пишем овако детаљно вечерас. Ваљда зато што је ових дана свака шуша почела да диже глас (суштински: и ногу) на нашу “Боже правде“. И чињеницу да је, јелте, некога увредила када се у овим остацима остатака наше Отаџбине певала или свечано изводила на почетку школске године?! Поред тога што у боцу погађа главни идеал Срба – правду, наша химна није ни агресивна ни борбена и има неколико брилијантних мотива: “Сложи српску браћу драгу/на свак дичан славан рад,/слога биће пораз врагу/а најјачи српству град.“ И још нешто: она је уз све своје евентуалне недостатке као отаџбинска химна освештана грлима војника 1912-1918, 1941-1945. и 1991-1995.

Свих оних којима је мило српство, више него олињало југословенство, било на срцу кроз све битке које су водили. И не само њима, већ до данас и свим грађанима Србије којима су слобода и правда високо на хијерархији вредности. Ко не верује нека само упореди текст српске химне са химнама неких од наших суседа. На пример Албанцима: “Оружје у нашим рукама ћемо задржати, Бранећи сваки ћошак наше отаџбине, Наша права нећемо предати; Овде наши непријатељи немају места!!“ Или са румунском химном, где се већ у првој строфи каже: “Пробудите се, Румуни, из смртног сна, у који су вас уљуљали варварски тирани. Сад, или никад, ваш усуд се обнавља, којем ће се клањати и ваши непријатељи.“ Или са бугарском, која је, веровали или не, написана као победничка песма баш током рата са Србијом 1885. И тако даље.

Али, што рекао покојни Лане Гутовић (како ово чудно и нестварно звучи), свакако ће бити оних који ће се овим текстом и оваквим размишљањима увредити. Цитирам га: ‘де били и ‘де не били… нека вас срећа прати.