• У овој пјесми др Јово Радош, наш уважени доктор филозофије и човјек дубоког мислилачког немира, стиховима представља мозаик ликова, навика и атмосфере који заједно граде живу слику Гајдобре. Свако „памтим“ је као нит која повезује лично и колективно, приватну емоцију и заједничко памћење. Радош овдје не говори филозофским појмовима, већ пјесничким сликама, враћајући читаоца у топлину свакодневице која је прошла, али остаје у памћењу као живи дио идентитета.

Памтим да је рука за шаком,
код мога ђеда
била широка као таванска греда

Памтим и чувено бријање Борка Бјелице
када су длаке пуцале
као од бицикла жице

Памтим како је у Милорада Комада
непрекидно димила шкија,
јер резервну стави за уво, а нову полако завија

Памтим и кад је Бошковић Тодор, за опкладу
попио пуну плетару вина
док га је гласно бодрила горштачка дружина

Памтим да Лука Милошевић, никад није хтео
да подеси сат, по новом рачунању времена
и то његово не, било је чвршће од кремена

Памтим и како је Комнен Чалија
црвен у лицу, и набреклих жила на врату
певао шеретски у кафани „Вележ“
трошећи на пиће сву своју плату

Памтим и да ни један вратар у селу
није имао довољно куражи
да стане пред Жарковић Славка
и улазну карту му затражи

Памтим и како је сина Чаругу
гласно дозивала Нада Ђурица
док је надалеко одзвањала Столачка улица

Памтим и кад је Боро Чабрило
голман „Херцеговца“
летео за лоптом у висини пречке
док је стадион кључао, уз чегртаљке и звечке

Памтим и како је Штирка Косовић
опонашао  господске манире
чак и када  му испод сакоа
подерани рукави вире

Памтим и како је народ веровао
да ће лекари излечити Тита
који је низао своје болничке дане
ал Ђоко Зуровац пред свима рече
неће издржат ни  до прве слане

Памтим и да је Васо Крчмар
радовима из уметничког дизајна
стекао светску славу,
али га је, пре тога, на рингишпилу,
столица звекнула у главу

Памтим и густу маглу, у Гајдобри
из шездесет и шесте
кад птице нису летеле, него су ишле пешке

Памтим