• Јуче је био 31. август, дан који у српској јавности никада није препознат као национални празник. Тог дана, пре 80 година, војно-четнички одреди из Подриња и Јадра, под командом потпуковника Веселина Мисите, ослободили су први град у Србији (Лозницу) од немачког окупатора.

Заробили су оружје, муницију и други војни материјал – и скоро 100 Немаца. Али је у овој борби погинуо и потпуковник Мисита са осам својих војника. За август 1941, када је Хитлерова машинерија чврсто држала читаву Европу у својој чељусти, невероватан подвиг и невероватна победа. Ипак, чињеница да се Мисита нашао на “погрешној страни“, страни која је изгубила своју битку у грађанском рату, допринела је да овај догађај у комунистичкој Србији буде деценијама заташкаван, а да и данас у српској јавности не добије заслужено место. Уместо њега, као “Дан устанка народа Србије“, празнован је 7. јул, датум када је партизански комесар Жикица Јовановић Шпанац усмртио два српска жандарма у Белој Цркви код Крупња.

Потпуковник Веселин Мисита – Аутор: Непознат – http://www.znaci.net/fotogalerija/fotogalerija10.html, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=32207888

Партизанске светковине поводом “дана устанка“ биле су идеолошке конструкције у свим југословенским републикама.

Општа побуна српског народа против геноцидне НДХ забележена је први пут 6. јуна на подручју Гацка у Херцеговини, па је до Видовдана на том подручју ослобођен низ села и неколико варошица, проваљена граница са Црном Гором, а усташе почеле да трпе осетне губитке у људству. Чињеница да су устанике овде предводили народни вођи који су током 1942. пришли ривалској организацији ЈВуО, а да је њихова оружана акција започела пре 22. јуна и напада Немачке на СССР (а онда и комунистичког отпора), учинила је да њихов храбри чин у послератној историзацији дуго не постане део званичне хронологије устанка. Херцеговачки устаници остали су анонимни, а као Дан устанка у Босни и Херцеговини славио се мањи сукоб код Дрвара 27. јула, који је био и погодније место за увезивање у партизанске ратне традиције. И у Хрватској се пуцало и пре 27. јула, када су устаници напали усташку жандармеријску станицу у Србу у Лици, али је тај дан после рата означен као Дан устанка народа Хрватске. Побуна у Црној Гори, позната као

Тринаестојулски устанак, обухватила је преко 30.000 људи и за десет дана као тековину имала је слободну територију која је обухватила већину насеља у унутрашњости, укључујући и шест среских места. Ипак, сви ови догађаји су у накнадном тумачењу стављени иза кључног момента – устанка у Србији. У потоњој конструкцији догађаја почетак устанка требало је везати за Србију, пре свега јер су Политбиро и генерални секретар КПЈ тада боравили у њој, али и из разлога што је прва пушка (усмерена према жандарму, симболу старе власти) требало да запуца у средини која је била југословенски Пијемонт, а чија се оданост циљевима КПЈ доводила у питање. Јула 1941. она је требало да предњачи у тежњи ка револуцији и борби под вођством КПЈ, како против окупатора, тако и против српске буржоазије.

Иако се и данас неретко црно-бело гледа на улогу жандарма у окупираној Србији и њихову саучесничку улогу у појединим злочинима у Србији од (друге половине) јула 1941, у интерпретацији овог догађаја треба бити конкретан и јасан: чињеница је да у Завлаци и околини није почињен ниједан злочин, нити репресивна акција локалних жандарма над месним становништвом. Зашто су онда морали да буду убијени? Који мотив је водио комунисте, осим идеолошке мржње, да убију рањеника, а извори говоре да је један од убијених био рањен, па дотучен хицима? По свему судећи, напад је био лични преки чин комунистичког комесара Жикице Јовановића Шпанца, иначе склоног самоиницијативним и агресивним поступцима, који је тек доцније оквалификован као свестан и заједнички избор партизана. „Треба се добро припремити за одлучан бој. Треба бити будан и уочавати пету колону. Када дође до рата, радници морају захтевати оружје да се боре. Са издајницима се треба немилосрдно обрачунавати“, говорио је својим политичким истомишљеницима Жикица Шпанац, у време док рат још није почео у Југославији. И наредно убиство жандарма и “петоколонаша“, до којег је дошло у Пецкој 19. јула, предводио је управо Јовановић. До тада таквих смакнућа није било у ма ком другом делу Србије.

На фотографији: аутопортрет Жикице Јовановића Шпанца из гимназијских дана. Занимљива је асоцијација коју је доцртао поред свог лика.

У изворима КПЈ из тог времена није се говорило о „првом устаничком пуцњу“ или месту „где је Србија рекла слобода“. То је била послератна интерпретација. Други су га, поготово када се ради о присталицама генерала Недића, још у ратном периоду окарактерисали као почетак грађанског рата у Србији. Посебно је злослутно одјекнуло убиство почињено током верског празника (Ивањдан), недалеко од храма Светог Ђорђа у Белој Цркви и на дан који у западној Србији има значајну култну важност.

Да тај догађај „не заслужује да буде означен као маркантни камен-међаш устанка тако великих размера какав је био устанак српског народа“ први је, на трагу размишљања Милована Ђиласа, указао Бранко Петрановић, који је дошао до закључка да је овај датум после рата био конструисан као Дан устанка у Србији јер је био временски близак седници Политбироа КПЈ од 4. јула, када је донета одлука о отпочињању борбе, а акцију је извео комуниста и шпански борац. Петрановић још наводи да се пуцањем Србина у Србина ипак „трајно симболизовала борба између различито опредељених снага у српском народу, уместо да се славила акција против окупаторске.“ Зато је сматрао да за дан устанка треба одабрати маркантније догађаје који не изазивају поделе у српском бићу, као што је било ослобођење Лознице 31. августа.

Ови закључци, изнесени још 1992, од историчара који је био све само не четнички ревизиониста, до данас остају глас вапијућег у пустињи, иако су их у последњих тридесет година поновили многи научници који су стручно преиспитивали период 1941-1945. Ипак, последњих година приметан је тренд поновног величања братоубиства из Беле Цркве, да би ове године на прилично високом нивоу био обележен и 4. јули, потпуно ирелевантан празник за ослободилачку борбу српског народа. Поставља се питање где се у 7. јулу може наћи антифашизам и како се пак тако успешно истискује из 31. августа? Да ли је вредност заробљавање завојевачког гарнизона, или пуцањ у главу идеолошког непријатеља истог рода, имена и презимена? Осамдесет година касније, српском друштву које трага за својим симболима за идентификацију и самоодређење, пресецање овог Гордијевог чвора више је него значајно.