• У организацији Удружења прогнаних, избјеглих, расељених и досељених Ново огњиште у Центру за културу Барајево др Немања Девић одржао је час националне историје на коме су представљене његове ауторске и коауторске књиге За партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941–1944, ОЗНА: документи о политичкој репресији у Србији 1944–1946, Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941–1945, Босанска голгота – Слом снага ЈВуО у Босни 1945. године.

Историчар др Немања Девић и водитељ програма Трифко Ћоровић

Путовање кроз бурни 20. вијек Девић је започео бесједом о књизи Српска прича која представља мемоарске записе мајора Александра Милошевића, официра Војске Краљевине Југославије, рођеног 1910. године у шумадијском селу Саранову.

– Као један од најбољих 10 рангираних питомаца Милошевић је завршио Војну академију у Београду да би 1939. године добио војну службу у Призрену. Те године је започео Други свјетски рат, а Италија је успјела војно и политички да продре у Албанију и непосредна ратна опасност дошла је на југословенске границе. Управо ту са јединицама Косовске дивизије капетан Милошевић, касније мајор, дочекаће и окупацију, Априлски рат. Јединице ЈВуО, толико оклеветане у социјалистичкој историографији, гониће непријатеља дубоко у Албанију до Дрима све док нису сазнали да је војни врх потписао капитулацију. Свако од њих се враћа у своје мјесто и како Милошевић у мемоарима пише, код њих се родила свијест да војска која је побједила на Церу, Колубари, Солунском фронту у Првом свјетском рату не може претрпјети трајни пораз.

Мајоров живот симболизује српску судбину у 20. вијеку

Зато су покренули покрет отпора против Нијемаца, а потом се придружили пуковнику, касније ђенералу Драгољубу Михаиловићу рекао је Девић указујући на корице књиге на којој је заједничка фотографија Александра Милошевића и Драгољуба Михаиловића из 1944. године.

– Милошевић је напредовао до команданта групе корпуса ЈВуО. Био је једини тако високо рангирани командант из редова покрета ђенерала Михаиловића ког чак ни комунистичке власти нису осумњичиле нити осудиле за ратне злочине, нити му приписале било какав чин колаборације било да је он измишљен или стваран. Међутим, он није остао у земљи, прошао је кроз чувену босанску голготу и писао дневник.

Девић је навео да је мајор Милошевић након слома ЈВуО и пораза на Зеленгори успио да се склони у Херцеговину, а потом пребаци у Шумадију гдје се крио све до јуна 1946.

– Дуже од 200 дана избјегавао је све потјере, нико га није проказао. Преко 40 његових јатака осуђени су на дугогодишње робије, неки чак и на 20 година затвора зато што су му помагали у скривању, међутим нико га није одао. У јуну 1946. године успио је да се пребаци у Грчку, потом у Италију, па у Њемачку из које 1949. године долази у Канаду. Ту мајор Милошевић постаје физички радник на најтежим пословима, најприје на фармама, а потом у фабрици аутомобила. Међутим, он је схватио да иако је рат завршен, да духовни рат и борба за српске националне интересе у суштини никада не престају. И тада је одложио оружје, али је почео да о борби свог покрета и својих сабораца свједочи пером.

Девић је истакао да је Милошевић посебно писао од шездесетих година након раскола цркве у Канади гдје се био настанио.

– Ново поглавље отворено је деведесетих година када су започели ратови за разбијање Југославије, и Милошевић је тада нашао покушао на да рашири истину о борби српског народа. Кад је већ био у деветој деценији живота једном класном другу написао је у писму „чини ми се да бих опет могао узбрдо и низбрдо као некад у рату”, сматрајући да се та борба ни тада не завршава.

Девић је рекао да је Милошевић у свој родни крај први пут након Другог свјетског рата крочио 2002. године у 92. години живота.

– Дошао је из Канаде и пао на кољена како би пољубио родну груду. Када је преминуо у стотој години живота био је по својој посљедњој жељи сахрањен у родном селу истог оног дана када је у Београду сахрањиван блаженопочивши патријарх Павле.

Закључујући причу о судбини мајора Милошевића Девић је цитирао запис који описује Михаиловића и његово окружење.

„Терен сав покривен снијегом на коме је требало преноћити након напорног и тешког марша, наћи бар мало одмора. У искуству се није оклевало. Плануле су одмах ватре и крај њих лежаји од исјеченог јеловог и боровог грања наслагане у повећој дебљини на снијег… Крај једне такве ватре био је и Чича, и ја сам ту био… Његов лик је плијенио племенитом праведношћу. Иста та снага његовог духовног бића умирила би гомилу у његовом најцрњем моменту пред суђење који су комунисти скупили да му повицима траже смрт. У дугом и тешком маршу кроз ненасељена мјеста утрошили смо све залихе хране и у овом моменту није било хране за вечеру. Неко је од присутних имао један непечен кромпир у џепу. Извадио га је, испекао у времену међусобног разговора и понудио Чичи… Сутрадан ујутру, у моменту кад смо већ сви били спремни за покрет, запазио сам да је кромпир остао крај ватришта.”

Девић је истакао да се овакве слике нису могле пронаћи у социјалистичкој историографији, потврђујући да и данас књиге оваквог садржаја нису пожељне у српским књижарама. Објаснио је да је књига настала тако што му је син мајора Милошевића током боравка у Канади 2013. године уступио личну архиву и записе.

– Основна порука књиге није записана, али се између редова види како српски народ опстаје у тегобним временима.

Скуп је благословио протојереј ставрофор Видо Милић, а у програму су учествовали ученици музичке школе „Даворин Јенко“ из Барајева предвођени професорком Дијаном Милкић

СВИ СУ СЕ БОРИЛИ ПРОТИВ ШВАБА

Говорећи о књизи За партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941–1944. Девић је објаснио да је она проистекла из његове докторске дисертације.

– Настала је кроз истраживање у 15 архива и музеја у земљи и иностранству, и ишчитавањем око 1.000 књига и зборника. Српски народ је имао два антињемачка покрета отпора у Другом свјетском рату који је у колективној свијести српског народа доживљаван као незавршени Први свјетски рат. Партизански покрет је настао око језгра Комунистичке партије Југославије која је прије 1941. имала негдје око 1.500 активних чланова. Међутим, партизани су успјели да створе респектабилну војну снагу до краја 1941. када су окупили око 15.000 људи. Удесетостручен број је настао као посљедица комунистичке преоријентације на народно-ослободилачку традицију и љевичарску карту, а српски народ у својој дубини хришћанских убjеђења јесте прожет идејом борбе за социјалну правду. Идеја изнијета 27. марта 1941. године и стављање револуционарних и антисрпских идеја у други план комунистима је донијело омасовљавање на терену.

Немања Девић потписивао своје књиге по завршетку програма

Девић је истакао да је ситуација у Херцеговини, Босни, Крајини била сасвим другачија јер је усташки геноцид на тим просторима изазвао велики отпор народа који је пришао најближем организованом покрету отпора, а то су били партизани.

– Данас је национално помирење јеретичка идеја и за лијеву и за десну Србију. Неки од темеља тог помирења био би и анализа партизанског покрета и његових жртава које су поднијете у рату 1944. године. Наиме, нова истраживања показују да је тада на Сремском, Дринском фронту, у борбама за ослобођење Хрватске, Славоније, Босне и Херцеговине погинуло преко 80% партизана из Србије. Један од примјера може се видјети у Гроцкој гдје у капели стоје спомен-плоче погинулих бораца. На њима нема звијезде петокраке, већ ту стоје крстови. Међутим, на спомен-плочама које су им комунисти касније подигли стоје петокраке.

БОСАНСКА ГОЛГОТА РАВНА АЛБАНСКОЈ

Девић је истакао да је књига Босанска голгота – Слом снага ЈВуО у Босни 1945. године. коју је написао са др Бојаном Димитријевићем настала на оскудној архивској грађи, а као разлог је навео мали број преживјелих.

– Радило се о огромним жртвама, негдје око 15.000-20.000 људи који су изгубили живот у неколико мјесеци. Јединице ЈВуО су учиниле два велика крака. Један је пошао из Србије у октобру 1944. повлачећи се пред јединицама Црвене армије и партизана. Ту је било око 20.000 људи који су пјешачећи од Краљева преко Рашке области, дијелом и залазећи у данашњу Црну Гору преко Пљеваља, успјели да стигну у сјевероисточну Босну и оданде током зиме прегазе Романију, Коњух планину и пред сам крај 1944. године дође у зону Тузле. Оданде су планирали да освоје овај важан стратешки град. Сматрали су да ће Црвена армија протутњати што ће им омогућити повратак у Србију. На такво размишљање су их наводили савезници и присутна америчка војна мисија у штабу ђенерала Михаиловића – рекао је Девић и додао да се ништа од тога није десило.

Познати београдски новинар Милан Јовановић Мајор са Немањом Девићем

– Дио Црвене армије је остао на територији Југославије, а западни савезници су се све активније укључивали у подршку и помоћ партизанском покрету. Равногорци су се повлачили све даље на запад успут се борећи и са комунистичким и са усташким снагама. У марту 1945. године преживјели су и тешку епидемију пјегавог тифуса која је додатно проредила њихове снаге. Нашавши се у обручу и међусобно посвађани доживјели су погибију.

Девић је навео да су се јединице Црногораца и Херцеговаца под командом Захарија Остојића као најстаријег по чину, али под фактичком командом мајора, касније потпуковника Павла Ђуришића кренуле у неку врсту договора са црногорским зеленашким снагама које су посредовале са усташким властима да се преко НДХ пробију у Словенију и тамо придруже општем антикомунистичком фронту за који се вјеровало да ће бити успјешан.

– Међутим, они су доживјели велики пораз на Лијевче пољу у априлу 1945, потом су били заробљени. Њихове вође су одведене у Јасеновац. Посљедње велико страдање у јасеновачком логору био је заправо покољ официра на челу са Павлом Ђуришићем, Луком Балетићем, Захаријем Остојићем, извјесно и Драгишом Васићем предратним прваком Српског културног клуба, који су у априлу 1945. године у Старој Градишки на звјерски начин побијени. Остатак војске покушао је кружним путем да се врати у Србију, али то су били надчовјечански напори.

О КЛАСЈЕ МОЈЕ: Ученик Максим Ћоровић на годишњицу Шантићеве смрти рецитовао стихове славног српског пјесника

– На Зеленгори током 12. и 13. маја 1945. били су принуђени на борбу у којој су коначно поражени. Потом је услиједио лов на преостале припаднике и команданте и остатке тих јединица. Они су потом исцрпљени и са свијешћу да су поражени предавали комунистичким снагама. Међутим, за њих није био организован никакав суд, већ су све до пред крај маја 1945. године без икаквог суда и евиденције бивали масовно стрељани. Највеће њихово стратиште данас се налази на територији Миљевине, тачније на територији села Доњи Будањ и ту је подигнута црква посвећена Светом Илији која је предвиђена да буде крипта за кости тих мученика. Они су бачени у јаму Понор која је некада била рударско окно, а осамдесетих година ту је нанијето неколико стотина шлепера јаловине и потпуно је промијењена конфигурација, тако да је улаз у ту јаму фактички онемогућен. По свему судећи ту се налази минимум 1.000 посмртних остатака убијених који су посљедица највећег масовног злочина након завршетка Другог свјетског рата у Европи – закључио је Девић.

Овај скуп благословио је протојереј ставрофор Видо Милић, а у програму су, предвођени професорком Дијаном Милкић, учествовали ученици барајевског одјељења Музичке школе Даворин Јенко и ученик  Максим Ћоровић који је на годишњицу рођења великог српског пјесника Алексе Шантића казивао његове стихове.

Извор: Српско коло – број 76