• Ријеч је о наводној ”изложби докумената” о тузланској трагедији, којим се, после четврт вијека поново понављају исте антисрпске лажи из ратних времена – за које је, у међувремену, научном анализом, недвосмислено утврђено да нису истините и да скривају страшну истину о ономе шта се заиста догодило тог 25. маја 2005. године, тачно у 20:55

Данас (9. октобра у 7 увече) ће у просторијама озлоглашеног београдског ”Центра за културну деконтаминацију” (Бирчанинова 21) бити отворена једна пропагандна антисрпска изложба, а у наставку истог оног бестидног ритуала мржње према српском народу ове ”невладине организације” показаног, пре само две недеље, представом Златка Паковића под називом ”Сребреница. Кад ми убијени устанемо” (у којој се лажно оптужују Срби за оно за шта нису криви, са све гажењем српске заставе и молитвом глумаца на сцени за погинуле бошњачке ”шехиде”).

Ријеч је о наводној ”изложби докумената” о тузланској трагедији, којим се, после четврт вијека поново понављају исте антисрпске лажи из ратних времена – за које је, у међувремену, научном анализом, недвосмислено утврђено да нису истините и да скривају страшну истину о ономе шта се заиста догодило тог 25. маја 2005. године, тачно у 20:55

Али, да кренемо испочетка…

Многи међу нама нису ни чули за пропагандну операцију бошњачких снага против српске стране, познату под називом ”Тузланска Капија” (од 25. маја 1995), у којој је, не по први пут, злочин починила нама непријатељска армија НАД СВОЈИМ СОПСТВЕНИМ ЦИВИЛИМА, да би за то оптужили Србе.

Попут Маркала (5. фебруара 1994. и 28. августа 1995) или злочина у улици Васе Мискина (27. маја 1992) пре тога, Алијини војници су организовали праве правцате покоље над невиним становништвом у деловима града под својом влашћу да би за то затим оптужили војску Републике Српске (уз јаку и агресивну подршку великих телевизијских станица из читавог западног света).

То је и најстрашнији, најјезивији део читавог рата деведесетих: овај паклени план свесног жртвовања свог народа да би се за то оптужили срска војска.

Том приликом је убијено 71 особа, а њих 240 је рањено. Све жртве су били цивили.

Гранатирање дела града познатог као ”Тузланска капија” је узроковало и лажну оптужбу против чувеног српског генерала Новака Ђукића, иако је судски вештак, балистичар Влада Костић јасно указао да за то нема никаквих основа.

Ипак, суд из БиХ је поклонио поверење ”свом човеку”, већ злогласном судком вештаку Берку Зечевићу из Сарајева (који је био, гле чуда, и лично присутан тузланском масакру, као и, пре тога, оном на Маркалама и сведочио у корист ”недвосмислене чињенице о кривици војске Републике Српске”).

Да би, због тога, Берков колега одмах потом оптужио Зечевића за намерно лажно сведочење против Срба, јер је ”за злочин одговоран неко други”. Уз поновљену анализу да граната није могла да дође са даљине од преко 27 километара (како је тврдио Берко Зечевић) са српске стране, са Озрена, а из старих топова М46 руске производње (”уз велики степен истрошености цеви”).

У питању су, у овом случају, биле експлозивне направе постављене на лица места. Јер су само овако, експлозије могле да доведу до онаквих повреда које су утврђене на телима страдалих цивила…

Није неважно поменути и то да је поменути Берко Зечевић, иначе професор Машинског факултета из Сарајева, у јулу 1992. године постао ништа мање до – руководилац бошњачког ”Центра намјенске производње” (за ручну израду минско-експлозивних направа) при Главном штабу Оружаних јединица армије БиХ.

Толико о његовој ”објективности”.

Користити најсумњивију личност за овај злочин као судског вештака и ”објективног стручњака” је стварно апсурдно. Посебно када знамо да је Берко Зечевић касније признао, приликом сведочења у Хагу, да је лагао док је писао свој извештај о првом масакру у Маркалама (1994-те), јер му је, како је рекао, ”било прећено смрћу”, ако се само усуди да напише како је ”граната могла да дође и са муслиманских положаја”.

Било како било, генерал Ђукић је ухапшен 2007. године, а онда и – на суду у Сарајеву – осуђен, 2009-те, на 25 година затвора и послат на служење ове апсолутно неправедне казне. Све лажи са овог пристрасног, политички мотивисаног суђења су откривене када су судски вештаци и стручњаци за експлозив из Чешке, Француске и Израела извели детаљни реконструкцију читавог догађаја и убедљиво показали да је генерал Ђукић недвосмислено невин по овом случају.

Нажалост, истина се често пренебрегавала током оцене ратова деведесетих, па је генерал Ђукић (иначе последњи начелник Генералштаба Војске Републике Српске, све до Дејтонског споразума) отишао на служење казне.

Да би, после пет година затвора, Уставни суд БиХ укинуо пресуду и одлучио да се српски генерал пусти на слободу.

Али Тужилаштво БиХ је тражило поновни притвор (као и у свим претходним, сличним случајевима), потврђујући још једном своју пристрасност.

Суд БиХ је, ма то, само смањио казну са 25 на 20 година и тражио поновно враћање нашег генерала у затвор и на даље слушење казне.

Међутим, генерал Ђукић је већ био на лечењу у Београду и тако ипак није враћен на одавно утврђено, неправедно робијање ”на правди Бога”. А суд је глатко одбио нове научне доказе (на хиљадама страна, са свим врстама балистичких анализа у корист истине и Новака Ђукића) послате из Београда.

Тужилаштво БиХ је, такође, одбило кривичну пријаву против вештака, професора Берка Зечевића (некада Хрвата, па, затим, Југословена, и, на крају, Бошњака)…

Али, и данас, после свега овога, овдашњи ”Центар за културну деконтаминацију” најавио је отварање изложбе са намештеног суђења Србима и генералу Новаку Ђукићу, у организацији Фондације ”Истина, правда, помирење” из Тузле, на чијем челу је чувени антисрпски пропагандиста Синан Алић. Са све изјавом организатора да је ова изложба, како кажу: ”Још једна потврда одговорности Новака Ђукића за злочин почињен на Капији 25. маја 1995. године”.

С тим да ова памфлетска изложба наставља своје постојање у Србији, планирајући да се организује и слична паклена сесија у Новом Саду и другде по нашој измученој и западним (политичким) уценама распетој земљи.

P. S.

Морамо да реагујемо на све ово, ми Срби који не допуштамо овако срамно самопорицање праве истине. Не некакве само ”српске”, већ оне пуне и објективне, једино постојеће ИСТИНЕ.

Без обзира на све друге наше међусобне разлике и неслагања, у оваквом случају морамо бити јединствени. Зато јер су убијања својих цивила да би се оптужио непријатељ нешто најгоре што може да постоји у ратним дејствима. То је и најодвратнији облик тероризма, који иза себе оставља невине жртве. Попут маленог Сандра Калесића, двогодишњака убијеног мучки постављеним експлозивом у Тузли.

Он би данас, мученик, имао 27 година.

Р.S.

Ова срамна изложба биће отворена данас, 9. октобра у 19 часова, под невиђено ироничним насловом ”И када боли, истина је лек”.

Невероватно, али, нажалост, истинито.

Преузето са: in4s.net