НАРОДНИ ХЕРОЈ МИЛАН ЗЕЧАР: Командант из првог реда српских јуришника
-
Тешко је било предвидети пре само двадесетак година да ће се животни, овоземаљски и небески пут народног хероја Милана Зечара заокружити, а верујемо и коначно затворити, 110 година након његовог рођења поново на родној Шћеници, у некадашњој Жупи Љубомир, касније Општини, а данас МЗ која се простире између Леотара и Видуше на око 800 м, кажу идеалне надморске висине.
Али зато, било је лако предвидљиво да ће Милан Зечар бити велики човек, да ће иза себе оставити грандиозно дјело и дубок траг на свом животном и стваралачком путу, јер је у сваком животном добу одрастања и сазревања одскакао од других својом талентом, способношћу да ствара и гради, да окупља и анимира људе. Као одличан ученик помагао је слабијим ђацима, организовао различите акције и у оном оскудном времену дечаштва проведеног на родној Шћеници. У младости је већ градио, зидао, тесао, правио и пројектовао. У многим кућама и данас гуде гусле његовом руком направљене. Био је рукат, све му је бастало, говорили су стари, мудри људи.
Служећи војску у Скопљу, упознао се са богатством, чарима и лепотама Свете земље Косова и Метохије. По повратку кући, одлучио је да живот настави баш тамо у околини Урошевца, у селу Раткоцер, са родитељима и старијим братом. Врло брзо је стекао симпатије и поверење мештана и многих већ досељених земљака из Херцеговине, јер је пленио искреним и савесним односом према људима и задацима које је, најчешће, сам себи постављао. Увек од иницијативе и акције, зидао је школе и цркве, организовао је Задружни савез на чијем је челу био, окружен понајвише Србима пореклом из Херцеговине. Основао је и пилане како би сељацима омогућио набавку јевфтиније грађе.
Поштовање и ауторитет који је стекао међу људима произишао је из његове филозофије да служи личним примером и скромношћу, увек на располагању окружењу. Све то време био је у контакту са херцеговачким завичајем. Остало је предање да када су млади људи из Херцеговине кретали ка Косову и Метохији за послом и бољим животом, од старијих укућана би добијали савете и инструкције да тамо потраже Милана Зечара, па ако стигну до њега највећи део својих проблема би решили.
Када је Други светски рат захватио Краљевину Југославију и када је настао слом југословенске државе и војске, Милан је знао шта му је чинити, набављао је оружје, окупљао младе, часне и храбре људе, организујући их у мање војне формације спремне да се у сваком могућем времену супротставе немачким , италијанским и бугарским окупаторима, као и шиптарским балистима. Међутим и окупатори и непријатељи су знали да одмах након окупације морају уклонити виђене и угледне људе, који би могли својим ауторитетом и патриотским ставом позвати и подићи народ на устанак и отпор. Милан је међу првима био на удару окупатора, па је за њим расписана потерница. Када су дошли да га хапсе, обзиром да га нису нашли, ухапсили су његову супругу и млађег сина у колевци. Наравно да се није предао ни пред уценом, већ је свом снагом и умећем наставио да организује устанике и борце. Популарност, поверење и неизмерно поштовање међу својим народом и борцима је стекао великом храброшћу, војничким способностима и виспреношћу, племенитошћу и посебном бригом према њима, коју је исказао већ у првим борбама против окупатора. У борбама и маршевима је увек ишао први, на челу колоне.
Није послушао свог старијег брата Тодора који га је при крају рата, када се његов исход већ назирао, молио да се причува, да не јуриша увек први, одговоривши му да не може истурати испред себе младиће од којих је већина у борбу кренула управо због њега, те да не би могао њиховим родитељима погледати у очи када би они страдали, корачајући испред њега. Када се група Срба 1941. године нашла у Косовској Митровици у обручу окружена много јачим непријатељским формацијама, Милан се са неколико сабораца убацио у град и обруч и извео своје пријатеље без жртава. Тако је и почетком 1943. године у селу Грболе са 20 бораца био опкољен од стране шиптарске полиције и италијанских карабињера. Знао је да у директној борби против многобројнијег непријатеља нису имали шансе да преживе, па је зато прибегао трику. Сачекавши мрклу ноћ, ставили су на главе шиптарске беле капе, умешали се у масу вулнетара и народа и без испаљеног метка се пробили према Голеш планини. Друга група од 12 бораца пробила се до села Гацког код Липљана, где је била примећена и опкољена од стране вулнетара и у неравноправној борби је сва изгинула.
Много је великих и победоносних битака иза Миланових војних формација којима је командовао, од Солуна, преко Македоније, Косова и Метохије, до југоисточних делова централне Србије. Зато није чудо да је Милан Зечар, народни трибун и човек коме се веровало, постављан за првог комаданта сваке новоформиране војне јединице, првог Косовског одреда, првог Косовског батаљона, прве Косовске бригаде, првог комаданта Оперативне зоне за Косово и Метохију. Многи војни стратези су за Милана Зечара рекли да је он најталентованији комамдант и војсковођа кога су упознали.
Командовање 24. Српском дивизијом није стигао да преузме након депеше која му је стигла од стране Врховног штаба НОП због трагичне погибије из заседе од стране бугарских фашиста, након чега су његови борци у жестоком јуришу разбили и потукли бројнијег непријатеља. Вест о трагичној погибији славног комаданта његови саборци су примили са великом тугом. Неко време су прикривали ту чињеницу да се непријатељи не би охрабрили и наслађивали, а народ Космета разочарао и изгубио веру у борбу за коначни циљ, за слободу. Свог мртвог комаданта су носили на рукама неколико километара од места погибије, сахранили га тајно без обележја да га непријатељи не би пронашли и са њим се мртвим обрачунали. Истог дана, над његовим гробом су затражили да се Милан Зечар прогласи народним херојем. Одмах након завршетка рата, свечано је, уз највеће почасти сахрањен по други пут на гробљу у Урошевцу. Народ и држава су му се одужили подизањем споменика на централном градском тргу у Урошевцу. По њему је у том граду и општини добила име једна од већих улица, затим и Фабрика уља, Војна касарна, Аеро клуб, Основна школа, Месна заједница. Његово име носе улице многих градова и насељених места, од престоног Београда, преко Скопља, до Врања и банатског села Бока, где је неколико породица досељених после рата у Боку са Космета, тражило да једна улица у том месту носи управо име Милана Зечара.
На жалост, након злочиначког бомбардовања наше земље 1999. године од стране НАТО алијансе и привремене окупације Косова и Метохије, нови окупатори и потомци поражених снага Другог светског рата су порушили и поништили све што је било везано за име хероја и легендарног команданта Милана Зечара. Срећом, његова Херцеговина и Требиње, Љубомир и родна Шћеница су широм раширили крила и примили у своја њедра њиховог славом овенчаног земљака. Коначно ће сунце са Леотара, Видуше и Црквине обасјавати бисту Миланову у требињском парку хероја, а његове кости, за навјек почивати у миру и спокоју на породичном гробљу Зечара на Шћеници, дубоко верујући да ће потомци Миланових сабораца и протераних Срба који и данас устају када његово име помену, изнова подићи и саградити Милану споменик где је и био, а себи опет изградити куће, школе, цркве… на својим, привремено окупираним вековним огњиштима !
Септембар, 2016. Милан М. Зечар
Pozdrav za porodicu Zecar od familije Cuk iz Ratkocera
Staro Gracko kod Lipljana.
Staro Gracko kod Lipljana.