• Хрватски сепаратисти организовали су нападе на чланове Савеза Сокола тридесетих година 20 века у тадашњој Савској и Приморској бановини.

У Осијеку је одржан састанак соколских радника на селу у просторијама жупе Осијек. Према извештајима соколских радника на селу истакнуто је да рад у већини јединица на селу скоро застао, а узрок су биле нездраве прилике на терену. О тим нездравим приликама било је писано у листу „Соколски гласник“ : „У неким местима соколски радници изложени су и тешким претњама, а соколски домови су нападани и оштећивани. У другим пак јединицама осујећен је рад премештајем соколских раденика.” (1)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.”  (2)  Команда места Дубровник известила је министра војске и морнарице како је ноћу између 13. и 14 јануара 1937. запаљена соколана у селу Поповићи у општини Цавтат. Паљевину је извршило 5 чланова ХСС-а. (3) Напада је било све више. У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. (4) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (5) У недељнику „Дубровник” у чланку „Политичке штете у Орашцу” наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посјечено Ђуровић Марку, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука. Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је била предана у рука суда. (6) Услед притисака хрватских сепаратиста  многе сеоске чете  престале су са радом.  У листу „Соколски гласник“ објављено је о смрти Николе Љубановића, члана соколске чете Крај : „Одгојен је у часним соколским идеалима истине и поштења, … кад је требао да сведочи о једном догађају, којему је случајно присуствовао, није хтео од тих начела одступити и зато је данас мртав. Пред самим судом у Биограду…, убоден је издајничким ножем, тако да и поред највећег заузимања старешине др. Баришића, није могао да се спасе. Био је пун полета и својим радом је уздржавао целу чету у Крају. Његовом смрћу ми губимо једног од најбољих сарадника, “. (7)

Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. После оснивања Бановине Хрватске дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. О свему што се дешавало соколска друштва су обавештавала  лист Савеза Сокола „Соколски гласник” који је излазио у Београду.  На ванредној Главној Скупштини Савеза Сокола 1 октобра 1939. у вежбачкој дворани Савеза Сокола на Теразијама, делегати из жупа Сушак-Ријека, Загреб, Сплит, Шибеник, Бјеловар и Карловац изнели су потешкоће са којима су се соколи у тим крајевима борили, као и све прогоне. На скупштини је било присутно 120 делегата из свих крајева земље. Јосип Ришлави, подстарешина жупе Загреб, говорио је о убиству Драгутина Крамера, затим је изнео случајеве напада на Шиму Ловрића, Миладина Ненадовића, Ф. Смоје, Букавицу, Јова Петровића, Ј. Храбљеновића, на сестре Будровић и Пшеничка, на 4 сокола из Љубљане, који су дошли на жупске утакмице. Чланови Сељачке заштите одузимали су значке на улици свим соколима. На захтев Грађанске заштите и у њеном присуству, извршен је претрес у соколском друштву Загреб IV, после кога је Микуличић на улици премлаћен. Слата су претећа писма појединим соколима, у којима им је речено, да морају напустити Хрватску, или ће бити убијени. Марко Саблић, старешина жупе Карловац истакао је да ће Соколство у тим крајевима неустрашиво наставити свој рад. Први заменик старешине Белајчић је изнео да Соколство проживљује тешке дане, али било је још и далеко тежих дана, када га је туђин прогонио тамницама и вешалима, па је Соколство ипак победило. Скупштина је завршена са паролом „Рад се наставља”. (8) Хрватска штампа одговорила је на резолуцију са соколске скупштине. Загребачки “Обзор” од 3 октобра 1939. посветио је чланак скупштини Савеза СКЈ. Истакао је да се у резолуцији “не износи ни један конкретан случај”. Констатовао да “на тај начин све те тужбе остају без основа…”. Лист „Соколски гласник“ констатовао је да “као да Соколе сматра људима, које сваки франковачки разбијач може слободно да млати, па да тиме врши — “родољубиву хрватску дужност” (9) Уследио је напад и паљење соколског дома у Бетини код Шибеника. Напад на Соколски дом у Бетини трајао је од 19 до 23 часа, а нико се није појавио да заштити соколе и њихову имовину.  Напади су учестали од кад су листови “Хрватски гласник” из Сплита и “Хрватски дневник” из Загреба отворили кампању против соколских домова. (10)

“Хрватски дневник” јавио  је из Шибеника да је “у поткровљу соколског дома у Бетини неко подметнуо динамит и да је зграда оштећена”. Загребачки “Обзор” од 21 октобра 1939. донео је вест, да у Бетини уопште није било никакве експлозије, нити да је дом оштећен. (11) Насупрот хрватским листовима који су игнорисали паљење дома у Бетини, франковачки “Хрватски народ” орган др. М. Будака објавио је хвалоспев над демолирањем дома у Бетини.  Истакао је да : “У Бетини, оближњем селу Шибеника, дошло је до необичне провале народних осјећаја. … тамошњи соколски дом остао је без и трунка покретне имовине. Неке су новине јавиле о некаковом динамиту, који је био постављен под кров. …. Али је истина, да су сложни сељаци преко ноћи посве оголили то легло сваког зла. … а било је и — ”емиграната”. Папирнате објекте сваке руке појела је ватра. … “. „Соколски гласник“ пренео је како су назвали зулукаферски хвалоспев “Хрватског народа”. Истакли су да док су “Хрв. Дневник”, “Хрв. Стража”, “Хрв. Гласник” па и ”Ново Доба”, јављали да је био постављен од непознатих људи динамит, или да није било напада на дом, или да су напад инсценирали сами соколи, дотле је Будаков лист похвалио сељаке због “освајања Бастиље”. „Соколски гласник“ констатовао је : „Али кад је требало рушити праве Бастиље, оне аустријске, онда су их рушили Соколи, док су им франковци покорно служили”. За писање “Хрватског народа” констатовао је „Таква глорификација злочинства не може се читати ни у централној Африци!”. (12) ХСС је користио своју власт да прогони соколе, и то премештањима, отпуштањима, … . Друштво у Госпићу изгубило је три своја члана 1939. и то : Просветарку Милицу Калинић, која је била премештена у Тител; Начелника Богдана Рајчевића, управника поште, који је био премештзен у Карловац. Његов одлазак био је велики ударац за друштво, јер је водио целокупан технички рад друштва. Почео је соколовати пре Првог светског рата. И среског пристава Драгољуба Николића, који је био стављен на расположење министру унутрашњих послова. У чланку „Из соколског друштва Госпић” у  листу „Соколски гласник” истицало се да је интерес за соколе био у порасту, баш услед тешког стања у коме се налазило Соколство у тим крајевима. (13) У Метковићу су били подерани сви соколски плакати за прославу Првог децембра. У очи Дана уједињења врата соколане била су упрљана и оштећена, а пред вратима је био запаљен сандук, са запаљивим материјалом, али је на време спречена штета. Хајка се водила против старешине друштва др. Матеја Кошћине, књижевника и једног од вођа националне омладине пре Првог светског рата. Зато што је био соко, премештен је Морнарић у Томиславград. Отпуштен је члан соколског друштва Мустур, који је био званичник код пореске управе. (14)

У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, … свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”. (15)

На чланке соколске штампе реаговао је часопис “Дубрава”. У свом одговору на њихов чланак редакција  „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”. Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!” Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”.  (16)  Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Имотског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета  Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић је уз пратњу сокола из Имотског, кренуо натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада  Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни бедна гарда Сељачке заштите. (17)

Соколска штампа пратила је и притисак власти ХСС на школе у Бановини Хрватској. У листу „Соколски гласник” пренето је из „Југословенске Поште” : „У нашим основним школама проводи се систематска акција за уписивање ђака у тзв. стијегове „Хрватског јунака”. У мушкој Грађанској школи издан је изгледа, неки нарочити ферман, који гласи : „сви ученици католици марају бити чланови Хрв. Јунака”. Пресија је очигледна. Управи Грађанске школе пријављен је – наравно без успјеха – случај, у којему је један ученик премлаћен зато што није хтио да постане Хрватски јунак, на силу.”  (18) Бановина  Хрватска распустила је Соколску жупу Шибеник. Низ соколских жупа и јединица упутио је Савезу Сокола резолуцију и писма, због распуштања жупе Шибеник и конфискације имања свих њених јединица. Тражили су да Савез Сокола предузме мере, да се неправда исправи. (19) Савет патриотских и витешких организација упутио је Савезу Сокола писмо у коме је истакнуто :  „У седници Савета, од 12 о. м., случај распуштања СОКОЛСКЕ ЖУПЕ ШИБЕНИК, скренуо је на себе пажњу присутних и био предмет живе дискусије. Једнодушном одлуком Савет се придружује протестима које сте, поводом овог случаја, учинили код меродавних фактора и жали, што је уопште било могуће да се оваква одлука донесе ..”. (20)

У „Соколском Гласнику” пренето је у чланку под називом  „Друштво хрватских професора против соколства” одлука друштва од 28 липња 1940,  да  „Ниједан професор Хрват, члан ДХСП, не може бити члан Југосокола”.  Коментар „Соколског Гласника” био је : „Ово је јединствен пример у нашој јавности, да једно удружење, које чак није ни партијско ни политичко, … изводи такву НЕДОПУШТЕНУ И СКАНДАЛОЗНУ ПРЕСИЈУ НА САВЈЕСТ И НА СЛОБОДУ СВОЈИХ ЧЛАНОВА, да им ЗАБРАЊУЈЕ да буду чланови једног законски признатог удружења, не образложивши ту забрану никаквим преступом … са стране тог удружења. … А то треба тумачити као да су сви Хрвати, без разлике, присиљени да се одрекну самосталног мишљења и да се повинују тоталитарним забранама своје, франковачко-клерикалне управе. … Не води ли то у отворену мржњу свих против свакога, и у стварање атмосфере за неку врст друштвеног рата?”(21) У Загребу је 15 септембра 1940. одржано дамско лакоатлетско такмичење, за првенство државе. На такмичењу постигле су одличне успехе такмичарке из Марибора. У суботу увече група мариборских соколица возила се у трамвају, где су биле инсултиране : „Ово није Југословенски Загреб”, „Овдје не смију бити Југосоколи”. Група је на првој станици сишла са трамваја, али се ту нашло неколико чланова „Хрватске Грађанске заштите”, који су физички напали соколице, тражећи да скину соколске значке. Кад соколице то нису хтеле извршити, ударали су их, те су коначно извукли револвере. Пред таквим доказима културе соколице из Марибора биле су присиљене да скину значке и да их предају члановима Заштите. (22) Дубровачка  „Народна Свијест” писала је са одушевљењем о великом премештању наставника југословена у Бановини  Хрватској, али се није задовољавала са прогонима већ је тражила да се ти наставници макну уопште са школа у Бановини  Хрватској, те да се  „са њима обрачуна”. Коментар „Соколског Гласника” био је : „Као што се дакле види, загребачки властодршци ни оваквим прогонима не успевају да надлицитирају франко-фуртимаше. Они их и овом приликом нападају, тврдећи да су премало учинили, и траже увек све горе и горе поступке.” (23)

Напади су се наставили и 1941. У „Соколском Гласнику” пренето је 1941. : „Пишу нам из Јајца : Недавно је изведен напад на наш соколски дом, па је новоподигнута ограда око дома на више места проваљена. Ствар је пријављена полицији и кривци су пронађени. Зову се Ивица Франић, Анто Франко и Драго Ладан. Утврђено је да су пре тога певали у некој кафани изазивачке песме уперене против Југословена, а затим су починили поменуто дело. Кривци су ипак кажњени.” (24)

Хрватски сепаратисти организовали су нападе на чланове сокола у Савској и Приморској бановини.  Соколска штампа је о тим претњама и нападима писала прво сумарно, а затим после ширења напада детаљније. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколском организацијом. Уследила су отпуштања, премештања чланова соколских друштава и напади на соколске домове. Бурне реакције у штампи изазвали су паљење соколског дома у Бетини и напад на Чеду Милића, старешину Соколске  жупе Мостар, у Имотском. Српска и хрватска штампа писале су о нападима. Соколска штампа потценила је хрватске сепаратисте поредећи их са шуцкорима Аустрије. Заштита је наставила своје нападе током Априлског рата 1941. Напади Заштите на соколе у Бановини Хрватској били су увод у страдање  припадника соколског покрета у усташким логорима и  јамама  у  НДХ.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. „Састанак соколских раденика на селу”, „Соколски гласник“, Београд, 22 јануар 1937, бр. 1, стр. 7;

2. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, стр. 127;

3. Гојко Јаковчев, “Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 53;

4. „Палеж куће у Орашцу”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 3 септембра 1938, стр.4;

5. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;

6. „Политичке штете у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 27. јануара 1939, бр. 4, стр. 4;

7. „Трагична смрт узорног сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 5;

8. Бран. Слијепчевић, „Ванредна Главна Скупштина ССКЈ.”, „Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 194, 195; „Соколство у раду и борби”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 3;

9. „Обзор о соколској резолуцији и нападима на Соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 6;

10. „Нападаји на Соколе се множе!”, „Соколски гласник“, Београд, 20 октобар 1939, бр. 42, стр. 3; „Читајући новине …”,„Соколски гласник“, Београд, 27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;

11. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;

12. „Глорификација злочинства”, „Соколски гласник“, Београд, 17 новембар 1939, бр. 46, стр. 1;

13. „Из соколског друштва Госпић”, „Соколски гласник”, Београд,  3 новембар 1939, бр. 44, стр. 5;

14. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник”, Београд, 29 децембар 1939, бр. 52, стр. 2;

15. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?” „Соколски гласник”, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;

16. „Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”, „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;

17. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;

18. „Соколство у борби”, „РАД „ХРВ. ЈУНАКА”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 6;

19. „Соколство за браћу у Шибенику”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 1;

20. „Порука Савета патриотских, ратничких и витешких организација”, „Соколски гласник“, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 2;

21. „Друштво хрватских професора против соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 5;

22. „Нападај на Мариборске соколице у Загребу”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 3;

23. „Читајући новине …”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 7;

24. „Оштећење Сок. дома у Јајцу”, „Соколски гласник“,  Београд, 31 јануар 1941, бр. 5, стр. 2;