„И дух божји дизаше се над водом. И рече Бог:Нека буде Свјетло, и би свјетло“.Вода, Х2О, два атома водоника и један атом кисеоника, те три њена агрегатна стања.  Какав непобитан и практичан физички доказ о Троједином Богу! Све је настало из Свјетлости и на крају свега у Свјетлост се враћа.

О,  Требишњице питоми изворе преиздашне Божије благодети, огрнут сребрнасто-зеленим ореолом као вјенчаницом! Ти, рајско богатство у изобиљу питомине, живота и снаге, која као несташна дјевојчица скакућеш и клизиш по тврдом , суровом и опором  херцеговачком камењару! Извором живота задајаш горштаке овог суровог краса који својим жуљевитим рукама, са муком и болом, отимају  скромне дарове за своје преживљавање.

Све је око тебе у знаку изобилног камена,  плитке , шкрте и суве земље и воде коју ( када не треба) ти доносиш упревеликим количинама , а када је најпотребнија ти  скриваш у безбројне подземне ризнице, одакле непрестано довикујеш људима:“ Укротите ме, обуздајте ме и служићу вам са радошћу као робиња. Својом бистром водом спираћу зној са ваших уморних мишица, расхлађиваћу ваше тврде жиле, набрекле и уморне од тешког рада, по великој љетњој врућини. Напајаћу водом ваша златножута житна поља, зелене вртове и воћњаке.  Покретаћу кола и лопатице ваших млинова и перилица како би се наситили кукурузног хљеба,те  пшеничним и јечменим брашном нахранили вама корисну стоку и мојом снагом опрали ваше знојем натопљене хаљине. У мојим питомим врбицама зидаћете ваше богомоље, гдје ћете благодарити Богу за све благодети. Темељићете ваше куће, у којима ћете рађати и одгајати своју дјецу и учити их поштењу , чојству и јунаштву.  Ограђиваћете ваша дворишта и оборе за вашу корисну марву,  а ја ћу вас кријепти својим жубором, да бисте били сигурни да вас нећу оставити.  Ваше сузе гријеха,  кајања,  туге и радости однијећу Живоме Богу, чијом сам ријечју и сама потекла овим каменитим врлетима.  Заградите ме међама и ја ћу ваше ноћи,својим свјетлом, претворити у дане.  Моја вјештачка, зелено-плава језера биће пуна разне хране за ваше окрепљење.  Помажите и љубите једни друге, како ја помажем и љубим вас.  Ако се одметнете и осилите и моју благодат будете претварали у чињењу зла, једни другима, претворићу се у рушилачку звијер, оборићу ваше међе и као у дане потопа, однијећу у бездан и вас и ваша добра.

Ово није сурова пријетња, него само блага опомена. Тако мало од вас тражим, а дајем вам сву своју  Божанску снагу и моћ, да и ви сами постанете Узвишена Свјетлост, а не тамни бездан. Пуно вас грли, љуби и воли ваша понизна и питома робиња, а не дај Боже, зла и охола, господарица ТРЕБИШЊИЦА”.

Хелена Брајић,  9. разред
ОШ „ Јован Јовановић Змај“ Требиње
ПО Ластва,
прво мјесто на конкурсу поводом Јубилеја 50 година ХЕТ-а
Наставник: Дарка Деретић

***

Од прве капи благе прољетне кише која залије цвијеће горе на Чемерну…преко пећина,јама, камених канала, кроз земљу,до свог извора подно Билеће…кроз посну и часну земљу Херцегову,кроз своје поноре гдје се губиш и нестајеш,а онда се поново рађаш као сиње море,писала си вијековима своју најљепшу причу.
То је прича рађања, прича живота, прича обнове, прича нестајања и поновног настајања.
И тако у круг.
Оно што је Свети Сава својим бесједама посветио,што је од безвјерног и безбожног учинио вјерним и вјерујућим,ти си својом водом благосиљала и даривала.Оно што је Свети Василије,Острошки,Тврдошки и Завалски светитељ благосиљао ти храниш и појиш.Оно што су устаници и хероји вијековима бранили,одбранили и створили,ти обликујеш најљепшим бојама и тешком,понекад и испосничком животу, дајеш смисао живљења. Требишњице,бесмртна љепотице,ти која си више од ријеке,ти која си више од живота,ти која си благослов била,јеси и бићеш,како о теби написати нешто што те описује.
Ево,стојим и посматрам те.Посматрам како мирно и достојанствено протичеш мојим градом.Стојим и дивим ти се.
А некада давно, није било тако.
Била си другачија.
Некада давно у кориту твоме, бијаше „мисир херцеговачки“, од Бога дар, Завође…. Ту гдје је расло прво воће, гдје је некада средњовјековни кнез својим кћеркама цркве градио, народ мирио и помагао, ту су сада њедра твоја. Неимари те преградише и укротише.
Питам се шта би било да се то није догодило? Како би наш град и наша Херцеговина изгледали.
Били би другачији, а и ти си таква, другачија.
Данас сам ти захвална ,бесмртна љепотице. Захвална сам ти јер c љубављу храниш своја чеда,од оних најмлађих до оних најстаријих. Од оних што праве прве кораке, до оних што са штапом ходају. Без тебе не могу. И не само да не могу,него је и живот без тебе пролазан и без испуњења. Понекад се питам,како ти је? Јеси ли се уморила, даваоче живота,што сваки дан појиш и храниш све више и више бића.Како да ти захвалимо? Шта је то што наше немоћне руке могу урадити за тебе.Једино што ти од нас тражиш је да те цијенимо,да те одржавамо у животу,као што ти одржаваш нас.Да ти узвратимо бар мало љубави,која се не може мјерити са оном коју ти даваш нама.
Наш живот јесте пролазан.Баш као неповратни жубор ријеке испод Билеће,код Чепелице,даље до Гранчарева…низводно,кањоном до Требиња и даље…Свјесни смо да ће нас, једном, животни путеви одвести на неке друге изворе,ријеке и језера…Ти ће извори,ријеке и језера, можда бити и љепши од тебе,већи, можда чак и у нашим очима бескрајни, али неће имати оно модро плаветнило које нам дајеш сваког прољетног јутра, ону мирноћу врелог љетњег дана,снагу и разузданост јесењег предвечерја, достојанство и господственост зимског праскозорја.Живот нас носи даље,али нигдје на мјеста гдје тако страсно,,шуме јабланови“ као у твоме срцу.
И тада ће кренути сузе, замирисати успомене, и сјећања.
Јер кад сам с тобом, моје срце јаче закуца, јер нашим венама, заједно са крвљу протичеш и ти.
Ти што појиш и храниш – бесмртна љепотице.

Миа Мијановић, 8. разред
ОШ „ Свети Василије Острошки“ Требиње,
друго мјесто на конкурсу поводом Јубилеја 50 година ХЕТ-а
Наставник: Мирјана Митриновић

***

Кад бих знала да пишем пјесме ја бих ти, ријеко љепотице, испјевала најљепшу на свијету. Али, не знам…
Сједим на твојој обали.Поглед ми се топи у твојој плавој боји. Умиваш ми прсте којима те мазим. Причаћу ти причу. Можда је ти већ знаш. Али, нема везе. Да ми је знати све приче које ти кријеш у својим дубинама.
Ову ми је причала моја прабака. Она има осамдесет пет година и пуно те воли. Кад те помене увијек јој у оку заблиста суза. Не знам да ли је то од туге, или од среће. Каже да такве љепотице као ти није било. Каже : „Од брда до брда си се ваљала.“ Не разумијем како се то ријека ваља. Али, нека буде кад она тако каже. Сјећам се још једне чудне реченице моје прабаке. „Требишњица је као објесна ждребица скакала.“ Чудно! Каже да си их и појила и хранила. Најчудније је да није љута што си јој кућу потопила, па сада та кућа негдје у твојим дубинама спава. Чудна прича!
Чујем како пјеваш. Ја ти причам, а ти пјеваш. Да ниси ријека мислила бих да се смијеш. Видим како милујеш коријење и стабла јабланова на другој обали. Можда је и пјесник Јован Дучић гледао како то радиш. Писао је како јабланови шуме и огледају се у твојој води као дјевојке у огледалу.
Теби, бесмртна љепотице, причам, а ти ћутиш.
Кажу да си раније била бистрија, толико бистра да се видјела свака риба на твом дну, сваки облутак испод кога се скривао рак.
Данас ниси тако бистра. Али кад се сунце загњури у твоју воду ти заблисташ у безброј боја. Зраци се одбију до Леотара. Љети ми се чини да се негдје у даљини грлите ти и ово наше плаво херцеговачко небо.
Чудна си ти. Тајновита и загонетна. Из камена си се родила. У камен си свој пут урезала, коритом се утемељила и нашу Херцеговину закитила.
Кад си се то родила? Од када си ? Одувијек си, и одувијек ћеш бити.
Бесмртна си и поносна. Кротили су те многи, а ти си била и остала слободна и увијек само своја. Некад си покретала млинице, а данас турбине. Али увијек си појила и хранила онако како само ти знаш.
Чиниш то и данас. Теби, бесмртна љепотице , што појиш и храниш једна дјевојчица у свом срцу подиже споменик јер ти се диви, иако си јој вјечна загонетка.
Теби, бесмртна љепотице, што појиш и храниш од зрака сунца бесмртни споменик градим.
Теби, бесмртна љепотице, што појиш и храниш од станца камена хаљину шијем.
Зажубори , бесмртна љепотице! Насмиј се! Поскочи! У душу ми се смјести и ту остани!
Теби , бесмртна љепотице, хвала што си ми показала шта је вјечност.

Хелена Ивеља, 6. разред
ОШ „ Јован Јовановић Змај“ Требиње,
друго мјесто на конкурсу поводом Јубилеја 50 година ХЕТ-а
Наставник: Божана Бокоњић

***

Требишњица, испод Билеће – то је мала безазлена дјевојчица, пролазећи кроз Требиње она је већ поносна дама, а у Попово поље улази као мирна старица. Пролазећи кроз живописне крајеве, надмећући се са љепотом крајолика, она носи причу давних времена. Приповиједа својим Требињцима о настанку и изградњи Арслангића моста и Мехмед-паши Соколовићу. Присјећајући се настанка данашњег Старог града, Кастела, поносно казује о догађајима из прошлости и богатој историји овога краја. И тече бајка засута херцеговачким мирисима, док је са обале посматрају Дучићеви јабланови.

Уморна од приче, у смирају које нуди Попово поље, препушта се бескрајној љепоти и тишини. При крају свога тока мијења име и хрли у загрљај Јадранском мору.

Као што мајчинска љубав не зна за границе, и за добробит своје дјеце спремна је на било коју жртву, тако и Требишњица вијековима поји, храни и брижно штити своју дјецу. Кршна и стамена као Херцеговина, моћно  и снажно тече и краде поглед свих људи који задивљени полако корачају покрај ње. Обриси Старог града се огледају у њеној бистрој води и заједно са њеним мостовима чине најљепшу разгледницу Требиња.

У прољеће се бехар, испреплетан у ћошковима ријеке, шепури, док се сунчеви зраци преламају бљештећи попут драгуља расутих по води. У јесен Требишњица је прекривена лишћем топлих боја, а зими постаје непредвидива хировита љепотица коју је тешко обуздати. У љето она је ухваћена у мрежу љетне жеге и спарине.

Платонску љубав поносите даме и небеског плаветнила прекида ноћ када се у њеним водама огледа сребрни мјесечев пут. Ноћу, док све спава, она с нестрпљењесм чека нови дан у којем ће се сви опет дивити њеној раскошној љепоти.

Њој што поји и храни бесмртијем, кроз вијекове с њежношћу загледаној у своје Требиње, као захвална дјеца своју поносну мајку величамо и дивимо јој се док на крилима њених дарова пловимо у будућност.

Миљана Марић,  VII разред
ЈУ ОШ „Вук Караџић“,
ПО Петрово Поље,
треће мјесто поводом јубилеја 50 година ХЕТ-а
Наставник: Милана Бабић