• Иако је 29. мај 2018. године требало да буде историјски датум јер је коначно након двадесетак година Уставни суд Федерације БиХ својом одлуком вратио конститутитвност Србима у Западнохерцеговачком кантону, та је одлука очигледно остала „мртво“ слово на папиру. У стварности положај Срба у овом кантону није се у многоме промијенио и далеко је од задовољавајућег нивоа првенствено због тога што ове одредбе не наилазе на адекватну практичну примену у реалном животу.

Српска заједница на простору пет општина које чине Западнохерцеговачки кантон (Широки Бријег, Посушје, Груде, Љубушки и Читлук) толико је бројчано мала да политички представници немају ни правних ни политичких механизама да на терену битно утичу на побољшање статуса Срба на овом подручју.

Наиме, у укупном становништву – израженом у процентима, српски народ чини удио од 0,1% на нивоу кантона односно 101 Србин живи на подручју ових пет општина. Не постоји чак ниједно село са српским већинским становништвом а једина јача концентрација Срба је у општини Широки Бријег и оближњем селу Добрич гдје има око 33 Срба. Не тако давна историја свједочи да су у доба СФРЈ Срби чак чинили и четвртину становништва овог села!

Било како било, премало народа да би се њихов апел за бољим положајем јаче и гласније чуо у јавности овог већински хрватског кантона.

Но, када говоримо о политичкој борби за заштиту српског народа у ФБиХ а тиме истовремено и борби за изградњу правне државе у Босни и Херцеговини – ваља напоменути да је још марта мјесеца 2018. године Замјеник предсједавајућег Представничког дома Прламентарне скупштине БиХ Младен Босић поднио Уставном суду БиХ, захтјев за оцјену уставности одредаба пет кантоналних устава у Федерацији БиХ јер не признају конститутивност српског народа као ни срспки језик и ћирилично писмо.

Међу њима нашао се свакако и Устав Западнохерцеговачког кантона у којем је ипак за разлику од устава других кантона, уведена конститутивност српског народа додуше без српског језика и ћирилице као равноправног језика и писма.

Заиста, 2011. године амандманом 47. на Устав Жупаније Западнохерцеговачке (Западнохерцеговачког кантона) замијењен је члан 2 овог Устава и коначно након петнаест година уведена је конститутивност српског народа. Промијењени члан данас гласи: „Хрвати, Бошњаци и Срби, као конститутивни народи у Федерацији заједно са националним мањинама, и грађани Жупаније остварују своја суверена права сукладно Уставу Федерације Босне и Херцеговине и овом Уставу.“

Ипак, уставни амандмани који ће регулисати питање српског језика и ћириличног писма по свему судећи сачекаће на своје доношење још неко вријеме.

Са друге стране, у осталим сферема друштвеног живота, Срба у институцијама Западнохерцеговачког кантона је веома мало и чињеница је да они нису добро представљени. Сва витална питања која су важна за опстанак и одрживи останак Срба на овом подручју нису рјешена почевши од запошљавања, преко културе, образовања и употребе националне групе предмета па све до учешћа Срба у кантоналној полицији.

Примјера ради, у Специјалном извјештају о националној и полној структури запослених у полицијско-безбједносним агенцијама у БиХ, које је израдила институција Омбудсмана за људска права у БиХ – у МУП-у Западнохерцеговачког кантона нема запослених Срба!

Такође, у једном од прошлогодишњих саопштења Одбора за заштиту Срба у Федерацији БиХ констатује се како се у Федерацји БиХ осим блокаде повратка Срба спроводи и софистицирани начин блокаде српских кадрова да заузму руководеће позиције у кантоналним тужилаштвима и судовима па се тако и Западнохерцеговачки кантон наводи као кантон у коме је мјесто главног тужиоца резервисано искључиво за Хрвате.

У својој изјави за „Дојче веле“ тадашњи посланик у Клубу српског народа у Дому народа Парламента Федерације БиХ, Слободан Томић оцијенио је како за Србе овог кантона ипак има наде да се национално и политички афирмишу и профилишу. Он, као један од четрдесетак Срба у граду Широком Бријегу (који је и главни административни центар овог кантона), констатује како лично није осјетио дискриминацију као и да Срби редовно добијају помоћ кантоналне владе у изградњи инфраструктуре.

Све у свему, можда врхунац јефтиног политиканства представља и гротексна ситуација када је на 57. сједници Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, одржане 20.02.2018. године, иницијатива СДП-овог заступника, Дениса Бећировића за обезбјеђивање уставне равноправности Срба у четири кантона у ФБиХ није подржана од стране оних од којих се то највише очекивало. Против иницијативе били су ХДЗ и СНСД.

На крају крајева (или на почетку почетака), дијалог и базични друштвени консензус три народа у БиХ мора се десити прије или касније. Вијек модерног парламентаризма у Босни и Херцеговини тек је започео и чини се да са неопходним реформама правног система које тек (на)долазе и започетим интеграцијама у европске токове (не само кроз чланство у ЕУ) и ови ће проблеми бити рјешени као дио једног ширег пакета остваривања укупних основних права и слобода свих народа и грађана који живе у Босни и Херцеговини.

Иван Митић,
студент Правног факултета у Београду
Извор: emfitevza.blogspot.com