Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сећања хиљада оних које су вихор последњег рата и хрватски злочини расејали широм света. Неки од њих и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати.
„Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља.
јереј Предраг Црепуља, парох ливањски
Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице:
„Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин.
У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби.
Парастос побијеним Србима на једном од стратишта Ливањског поља
„На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“.
Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба
„Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити.
Никола Петровић, председник Удружења ,,Огњена Марија Ливањска“
Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан.
„То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора.
Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе.
Бранко Лаганин, мештанин села Велики Губер
„Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ – испричао је Бранко.
Мошти ливањских мученика похрањене у крипти
Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима.
Свештеници пореклом из Ливањског краја служили су Литургију
Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају.
