• Милана Бабић, сарадница портала Слободна Херцеговина, направила је интервју са Момиром Булатовићем који је објављен у Есктра магазину, 5. јануара 2012. године. Бритке мисли Момира Булатовића изговорене тада, актуелне су и данас.

Момир Булатовић, некадашњи предсједник Црне Горе, касније потпреседник Савезне владе СРЈ , човјек је који је неправедно остао окарактерисан само као Милошевићев човјек, или, прецизније, као човјек  у Милошевићевој сјенци. Као свједок једног апокалитичног времена, Булатовић посједује ону мудрост коју добијају малобројни, они који осјете сав распон човјека на својој кожи, а при том остану своји и поштени. Издан од стране својих некадашњих страначких колега и пријатеља, притиснут приватним невољама, он је спас потражио у наталоженом људском искуству, у изучавању историје и читању књига. Дио својих политичких искустава преточио је у књиге Правила ћутања и Неизговорена одбрана. Послије повлачења из политике посветио се професорском раду на Европском универзитету у Београду. Сада, на прагу духовне зрелости, своје знање, политичко, духовно и економско, објединио је у књизи Економија и демократија – држати главу изнад. Булатовић је радо виђен гост свих симпозијума везаних за економију и политику, и већ пословично познат по томе да и најкомпликованија економска питања представља у питкој форми. Своју тренутну политичку мисију види у томе да унесе здраву дозу оптимизма у ери рецесије и политичке изгубљености владајућих структура у Србији и Црној Гори.

Бити на челу државе, бити први?

Када сте први природно је да број два хоће да вас истисне, султан умјесто султана. Али људи не знају цијену, бити први то је други назив за самоћу. Када погледате све моје садашње колеге, негдје у дубини њихових очију видјећете тај усуд – усамљеност.

Јако млади сте постали предсједник, јесте ли имали свог узора?

Узор ми је била моја баба од које сам научио апсолутно сву историју. Када постанете предсједник већ сте се прославили, али постоји друга страна приче: страх да се не обрукате. И сада иде чувена реченица моје бабе, која је била бескрајно поносна на мене: „Е, моје дијете, да је шта ваљало то мјесто би другог припало!“ Бити први у оном ужасном времену значило је да морате да носите један огроман терет: санкције, изолација, неимаштина, рат….

Зашто нам се историја поновила?

Свима се понавља историја, шта се може у историји ново измислити. Није нама дало ни вријеме ни Бог да судимо људима, већ да се понашамо у складу са датим околностима. У српском националном корпусу имамо све више пророка који нешто просуђују, па кажу: Е ту смо погријешили! Али трајање једног народа, на једном простору, доказ је његове вриједности. Без обзира на све невоље ми смо опстали. Да смо били такви какви нас други доживљавају, и како се између себе описујемо, нестали би до сада. А и данас смо ту па макар и у најгорој реметилачкој варијанти.

Како са садашње позиције гледате на Ваш говор на Вучијем долу уочи рата?

Себе сам запамтио као тигра који хода у затвореном кавезу. Вријеме је било лудо и видјело се куда ће кренути, а хтио сам да остане нека моја ријеч која ће се памтити и рекао сам: Свето је и пресвето бранити Црну Гору, али је сулудо бранити је од српства.

Да ли сте још увијек поносни на црногорско име а српско презиме?

Да, како сам и тада рекао, јако сам поносан што се зовем Момир, а припадам српском народу.

Како гледате на садашњу ситуацију у Црној Гори?

Моја Црна Гора ми сада некако личи на колатералну штету. Негдје су истрчали. Ево рецимо, који је био мотив да Црна Гора призна Косово. На питање шта су вам понудили да признате Косово одговорили су ми: Били смо присиљени. Како су успјели да вас присиле, па ви сте на челу једне државе која има свијетлу историјску традицију! – кажем им ја. Црна Гора је морала задња да уважи такву реалност, ако се радило о реалности. Она је то морала да уради чак и послије Србије. Да вас неко присили да откинете своју душу, своје срце. Црна Гора настаје на бази косовског мита, она остаје, кроз историју, носилац косовског завјета.

Шта су добили?

Политичку гарнитуру која је потпуно несвјесна реалних околности, која је на првом кораку изгубила народну душу, душу своје државе. Увијек, у вођству једне државе, треба да имате циљ  и да знате да радите за добробит народа и државе. Данас је Црна Гора постала тако мала и безначајна, чак више ни не користи, што је некада говорио Ђинђић, као камену у ципели Слободана Милошевића. И, та дубока несрећа, безанадежност ових људи се осјећа, свуда је видите. Ми смо прије увијек сматрали да треба бити добар, успјешан и паметан Црногорац да би послије могао да одеш у Београд, односно Србију. Једноставно мали нам је простор овдје.

Је ли Србија била шанса за Црногорце да имају шире поље дјеловања?

Да, Београд и Србија неће много изгубити, али ће Црногорци изгубити јако много ако капије Србије остану затворене за њих.

Колико је томе допринијело проглашавање црногорског језика?

Та смијешна ствар довела је дотле да њихову диплому нико не признаје, и да не могу да мрдну из Црне Горе. Толики духовни простор се затвара младим интелектуалцима.

Видите ли неке здраве снаге у Црној Гори?

Ту улазимо у зону реалне политике. Овдје имате то чувено двојство Црногораца, ја га најбоље осјећам и познајем, јер су ми се годинама и годинама, до бесвијести, да вам просто буде гадно, улизивали. А, онда, одједном, оног тренутка, када осјете да сте слаби, и да је неко други дошао, не само да вас згазе, него вас пљуну и понизе, наравно, понизивши прво себе. Тако да је тешко претпоставити да ли могу доћи здраве снаге. Видите, народ је доведен до таквог дна сиромаштва и биједе да са њим можете да упраљавате како хоћете. Тамо, гдје на сваким изборима народ уцјењују за несигурно радно мјесто, принцип демократије не може да важи.

Мила Ђукановића сада прозивају да ће да заврши као Санадер?

Али ја ту стајем у линију одбране Мила Ђукановића. Милији ми је Мило, са криминалном прошлошћу коју има, а да га ми смијењујемо или постављамо, него да то ради Ангела Меркер и њени чиновници овдје.

Они су га и створили таквог?

Апсолутно. Ја памтим невјероватно, и тачно знам тренутак: како, кад и гдје. Не можемо причати о демократском друштву ако вам амбасадори страних земаља уређују сваки могући потез. Ја сам за то да се они фино макну одавде.

Амбасадори кроје државну судбину и у ЦГ, и у БиХ, и у Србији, колики простор за маневар имамо да то избјегнемо?

Увијек имамо простор за маневар. Колику је могућност Никола Пашић имао за маневар, а направио га је. Ево, ја први, коме је Мило Ђукановић био највећи политички непријатељ свих ових година, осјетио сам па чуо и видио да неко са стране покушава да га смијени, кобајаги, у циљу народног добитка. Покушао сам да окупим људе да га бранимо, не Ђукановића већ право Црногораца да сами бирају своје владаре. И, знате шта се десило. Они исти које је Мило створио, и који су пуни пара кажу: Па ти знаш да ми немамо никакве везе са Милом!

Вас су готово сви  политички, а многи су били и кућни пријатељи, издали, како сте то поднијели?

Тешко. Имам доста књига у кућној библиотеци, и читао сам много, не да нешто запамтим колико да извидам те унутрашње ране. Па сам онда себи рекао: Па то се свима дешава, питање издаје је константа историје. И апостоли су издали Христа.

Али су се и покајали?

Да, али је Исус разапет.

Да ли су Вам долазили покајници?

Да, и то више него што би било реално претпоставити. Најтрагичније је што су долазили кајући се у предсмртним тренуцима и тражили опроштај. Жао ми је било људи, околности су биле такве, оне су им натовариле терет који нису могли да носе.

Били су уцјењени својим уплитањем у криминал, ипак, имали су могућност да законски одговарају па да не пређу у други табор?

Издаја, као феномен, постоји када гледате са стране. Издаја не постоји у дубини човјекове душе; људи нађу оправдање. Долази ми човјек и каже ми: Све што сам у животу стекао, стекао сам захваљујући теби, али да би то сачувао морао сам да будем са Милом. Он то, дакле, не осјећа као издају. То је саставни дио нашег духовног живота – поставити себе у центар и наћи све и једно оправдање, за сваки свој поступак.

Ипак, ви сте успјели да не издате своју дјецу, нисте постали корумпирани и познати сте по томе да не издајете своје колеге, како сте то успјели и колики је био изазов постати корумпиран?

Огроман. Постао сам предсједник Црне Горе са 32 године. Рачунао сам да могу бити на власти 10 година, а шта послије? И послије ваља живјети. И почнете себе да сагледавате. Много су опасни људи који дођу на власт са педесет-шездесет година. У периоду када се иде према некој старачкој саможивости. Гледао сам те људе који пред собом виде хоризонт од 20 година, а имају 60 година.  А врло је непристојно када имате 60 година да гледате 20 година унапријед. Али ја сам заиста убијеђен да све што нам се дешава јесте нека цијена демократског напретка, који је видљив и осјетљив али га ми не видимо.

Гдје, ипак, можемо уочити промјене?

Само на питању односа према женама направили смо метеорски успон. Сада вам не требају закони ЕУ да би жена имала своје мјесто, већ сам живот избацује жене као потпуно равноправне, чак привилеговане.

Имамо ЕУ и Евро-Азијску унију, како се извући у овом судару, наћи одговарајуће рјешење?

Прво, ми себе морамо да измакнемо из центра пажње. Да научимо да смо мали и да глобална питања не зависе од нас. Загледани у себе ми не видимо да су невоље потпуно преплавиле ЕУ. С друге стране, имамо једну настајућу силу, па се све враћа у једну нормалну равнотежу. На снази је однос Москве и Берлина, реалним системом вриједности – гасоводом – око тог центра ће се све даље развијати. Историја стабилности Европе састоји се у томе да уједињена Европа не може бити против Русије. Наполеон и Хитлер су хтјели да покоре Европу па Русију, али Русију не може нико да покори. А Русија јесте саставни дио Европе.

У чему је онда наш проблем?

Сљепило. Имате једну Њемачку која вам парча територију, бахато се понаша као да је власник читавог овог простора и са косовским Албанцима има дивне односе, а ми их и даље третирамо као своје пријатеље.

А кроз цијелу историју нам никада нису били пријатељи?

И, шта ћемо са тим! Мене је рецимо јако интересовала судбина Московске банке у Србији, јер озбиљан утицај једне привреде не може да се деси уколико она нема своју банку. А у Србији су толико много компликовали, и још док је Динкић био утицајан, да су огадили живот људима који су хтјели да направе Московску банку. И они су дигли руке. Недавно је руски капитал купио Волксбанку. Закључак? Економски живот руши све могуће баријере. Ако је руски капитал купио двије рафинерије у РС, он је посао већински власник гасовода који иде кроз Хрватску. И, ако реално сагледате ситуацију, увидјећете да ће руски капитал доћи питајући или непитајући. И просто је немогуће да на нашим просторима немате елементарну анализу интереса и да не видите свој економски интерес.

Можемо ли направити заокрет у политици према Косову?

Највећи резултат Савезне Владе, на чијем челу сам био, јесте Резолуција 1244. Под притиском бомби, страдања, чињеница да смо извукли Резолуцију, која је правни основ за останак Косова унутар Србије, велика је. Чињеница је и да никада не би могло Косово да се одвоји да је остала СРЈ опстала. Међутим, оцјепљењем Црне Горе у Бриселу су добили аргумент више: Ако нисте могли да нађете заједничко рјешење са једнородном и једнокрвном браћом, Црногорцима, како онда да ријешите проблем са Албанцима. То је њихов стални адут. Косово је изгурано из Србије на мала врата. Они су кроз уцјене одвојили Црну Гору, издејстовали да она призна Косово и раздробили овај простор.

А  даљим попуштањем, у Србији, то је настављено?

Прва грешка десила се још док сам био потпредсједник Владе у оставци. Господин Коштуница, тадашњи предсједник СРЈ, отишао је у Француску. На наговор предсједника Ширака поднио је захтјев за пријем Југославије у УН. Ја сам му написао да је урадио нешто што не припада његовим уставним надлежностима, и да је направио немјерљиву штету, јер је СРЈ била чланица УН, али су јој била суспендована права. Тај захтјев је оцјењен као најбољи могући, а Коштуница је 2001. године проглашен државником свијета. А ми смо изгубили статус и права у УН. Нама се чланство тек рачуна од тог тренутка, и онда, оно што је моја Влада била потписала против НАТО-а, и обештећење од 100 милијарди долара поднесено у Хагу, пало је у воду, управо зато што, у тренутку бомбардовања, Југославија није била чланица УН. И, послије тога, ви имате низ активности, које вас, под видом пријатељства, гурају према томе да изгубите своје државне интересе.

Косово, сада?

Дешава се Пашићевски обрт. Можете Србију да гурате до одређене линије и онда се јави оно НЕ. Треба замрзнути конфликт – Европа се највише тога боји.

Дејтонски мировни споразум?

То је најдовршенији мировни споразум у савременој историји. Он не може бити промјењен ни на који начин, сем како је донесен.

Која је највећа Милошевићева политичка грешка?

Одбијање плана лорда Карингтона. Та га је одлука касније и у Хаг одвела. Имаш први мировни план и ти га одбијаш, а након четири године добијеш исто уз велике губитке у међувремену. Ја сам био за план, али то ништа није значило.

Рат споља и изнутра?

Ми долазимо на Пале 1993. године. Људи са фронта долазе у скупштину и гледају вас као непријатеља. Да неко њему, са ратишта, из Београда, или Подгорице каже да треба да напусти територију гдје се он бори, и гдје му је брат остао. Ту ви имате сукоб два свијета. И ми и они се боримо за мир и своје. Сјећам се када сам се изљубио са Младићем, а он ми каже иди у собу убиће те неко од мојих момака.

Одлуке?

Каже ми Радован Караџић: Ја сам бољи политичар од Милошевића. Ја му кажем: Можеш ти бити бољи политичар и од Била Клинтона али немаш његову моћ одлучивања. Можда сам и ја мудриј али нисам број један. Треба бити политички реалан.

Да ли су могуће промјене?

Да. Прво треба ријешити проблем корумпираности при врху. Ви знате да се у Србији крало милијарду у набавкама. Онога тренутка када се појаве људи са мало личног достојанства, проблеми ће се муњевито ријешити. У економском смислу погледајте гдје смо дошли. Нећемо да примијенимо основу демократског друштва – синтетички порез.

Шта је елементарно?

Да на челу државе и општина имате људе који неће да краду. Имате рецимо Драгана Марковића Палму који је, када је дошао да буде предсједник општине Јагодина, био релативно богат човјек. И рекао је једну елементарну ствар: Нећу са овог мјеста да крадем. Затим: Нећу да се возим службеним аутомобилом јер имам своје. И ево, пошто мој возач већ прима плату нека коме треба од грађана ово ауто послужи. Дакле, рјешење постоји.

Колико, сада, имамо простора за напредак за разлику од оног времена када сте ви почињали политичку каријеру?

Имамо неупоредиво више простора, тим прије што нашим противницима не иде добро, а нашим традиционалним пријатељима иде све боље и боље. Сада тачно знате, ако имало размишљате, куда да идете.

Милана Бабић / ЕКСТРА МАГАЗИН