• За Луку Вукаловића се не може рећи да је један од војвода Херцеговачког устанка, кад је био први, који га је и подигао, кренувши људе из Суторине и са Зубаца, и после више бојева манастир Дуж је учинио устаничким седиштем.

Лука Вукаловић, син Лакин, унук Вукала, из зубачких Богојевића, одмах је оглашен војводом од целог усталог народа.
Кад се народ питао за слободу и за вођу до слободе, Лука му је и занатом био најближи. Пушкарски занат, кога је у Требињу учио, и који је потом радио у Херцег Новом, упутио га је српској слободи. Од њега су после све пушке биле херцеговачке.

У устанку су, уз Луку, Херцеговци стали “на браник својих предака, својих породица, своје слободе, и за право да живе као слободни људи”.

Вукаловићев устанак у Херцеговини, после првих добијених бојева, стекао је велики глас у Европи.

Европа тадашњих великих сила одмах је почела да се меша у догађаје.

Историја Вукаловићевог устанка показује колико су конзулати великих сила били тада посејани по Балкану: Скадар, Дубровник, Мостар, Шибеник… као да су нека посебна култура.
Конзули су се мешали, али не на страни Срба, сем руског конзула.

Ту се, по историјској иронији судбине, сав опредељен за Турску, најжешће мешао извесни Черчил, енглески конзул у Мостару, тражећи да се огњиште устанка угаси.
Аустријски конзул Мамула тражио је од Вукаловића да аустријска царска војска преузме оно што су устаници ослободили. Кад за то није добио сагласност Вукаливића и других вођа устанка, Аустрија је забранила продају оружја и муниције Србима.

За скоро дванаест година Вукаливћевог устаничког четовања било је више бојева него у целом Другом српском устанку. Војвода Лука је у скоро свим учествовао, најчешће стајући испред свих и, колико је познато, само једном био рањен.

Међу његовим најславнијим бојевима, била је одбрамбена битка на Зупцима. Фебруара 1855, са хиљаду устаника, дочекао је војску маршала Омер Паше Латаса, коју је водило десет паша и ко зна колико бимбаша. Европска штампа је, извештавајући о овој бици, бројала у хиљадама мртве и рањене Турске.

За војводу Луку Вукаловића се може рећи да је био један од водећих јунака велике победе у Боју на Грахову, после кога се, посредовање великих сила, Црна Гора разграничила са Турском царевином уз значајне исправке границе у Херцеговини. Тако је Херцеговина подељена на црногорску и турску.

Даља судбина Вукаловићевог Херцеговачког устанка одређивана је страним притисцима и на војводу Луку и на Црну Гору, на коју су се устаници наслањали, не скривајући жељу за сједињењем.
Заличио је Европи војвода Лука Вукаловић на генерала Гарибалдија, али је њој, сем Италијанима, био превише и један.

Старањем свога секретара Мића Љубибратића, школованог у Дубровнику, и сам војвода Лука одржавао је везу обостраног поштовања са чувеним италијанским револуционаром. Тако је и дочекао помоћ гарибалдинаца. Због ове везе Аустријанци су Љубибратића интернирали 1876. када се нашао на њиховој територији.

Кад су му са Цетиња, после територијалних задовољења, поручили да запрете устанак, војвода Лука није могао да остави народ, док су њега многи остављали. Остајао је, остављен и сам од блиских, уз народ, у очајним одбранама од Омер паше, који је хтео њега, “да му скине сабљу”.

У последњем очајању присетио се кнеза Милоша и његовог договарања са Марашли Али пашом. Тако је, спасавајући устанком и бојевима исцрпљени народ, потписао у Дубровнику, са везиром Хуршид пашом, уговор о часном помирењу. Што је пошло кнезу Милошу, није њему. И најближи, потплаћени од Омер паше, хтели су да га понизе. И то баш у Зупцима. Достојанствено је, интернирајући самог себе, са оба сина пошао у Русију.

Полазећи у Русију, одбио је да прими медаљу од кнеза Николе. У Русији га је чекала медаља од руског цара. Али је за њу требало да плати неколико рубаља. Пристојно се захвалио, рекавши да то “не вриједи једну рубљу”.

Лука Вукаловић је био последњи српски јунак рођен за песме и легенде. О њему се причало и певало. Како је улазио у бојеве, тако је улазио у епске песме. Песма га је хтела. Не само епска. У Карловцима су му, још за живота, компоновали химну.
Херцеговачки устанак Лука је повео под својом заставом, српском тробојком црвеном, плавом и белом, са жеженим крстом преко сва три дела. Под оваквим заставама, током трајања устанка, венчавали су се Срби од Суторине до Будима.

Стасит и плећат, у раскошном оделу народних првака, са сабљом и џеферданом, био је за све оличење Херцеговца на фотографијама, на цртежима, па и на карикатурама. Од сабље се није жив одвајао. Носио ју је и у печату којим је печатио историјска писма и пријатељима и непријатељима.

Што баш Гајдобра подиже овај споменик великом и трагичном војводи Луки Вукаловићу?

Зато што је овде доста људи којима је Херцеговина њихов стари завичај. Завичај човек носи у крви и карактеру. И препочиње га свуда где је.

Ви сте овде препочели завичај са онима са којима већ јесте. Ви сте у духовном смислу учинили Гајдобру Војводством Светог Саве, за коју се може рећи да је Гај -Добра. Зато ће овај Лука Вукаловић овде бити међу својима. Дакле, ви сте данас захвални потомци, чинећи себе часним прецима. Што рече песник: “Сви ми дугујемо себе некој деци/Будимо потомци да би били преци.”