[stl_cyr]Б[/stl_cyr]ила је то најпре Хумска земља у којој је Свети Сава 1219. године основао прву православну епископију са седиштем у Стону. Двестатридесет година после, један великаш успео је да, као њен господар, остави дубок траг, снажнији и трајнији него ико пре и после њега, без обзира колико је био славнији или моћнији претходник или потомак. Био је то Стефан Вукчић из породице Косача, који је 1448. године постао Херцег од Светог Саве, дајући земљи јединствено име – Херцеговина.Назив Херцеговина се први пут помиње 1454. године и означава област којом је управљао Стефа Вукчић – Косача. Народна традиција ће снагом стиха, и у прози, о њему исписати легенде, а његово име ће обележити историјски помени на просторима који су били даље него што је показивала граница његове земље, којa се простирала – Од бококоторског залива до Праче и од Цетине до Мораче и Лима. Главно место му беше питоми Благај на врелу Буне у мостарском Бишћу.[2].
Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на мјесту некадашњег православног манастира Богородице Стонске у коме је Свети Сава основао епархију Хумску
Историја Херцеговине обиљежена је скоро истом судбином као и друге српске области. Мењала је владаре, цепана или пак прекрајана и припајана из власти српских, под власт босанских или хрватских владара, кнезова и банова, затим локалних династа или великаша, док тај процес пун драматичних обрта, са свим манифестацијама јужнословенске психологије, није зауставила и пресекла Турска инвазија, када је Херцеговина 1482. године освојена и поробљена.
Турска владавина над Херцеговином трајaлa je готово четири века остављајући за собом дубоке и трајне ожиљке на њеној физиономији, демографији, етнографији, градитељству и култури. Освојена и поробљена, Херцеговина дели судбину са Босном, са којим је формално спојена 1763. године. У последњим деценијама турске владавине, закратко је одвојена од ње, за време аутократске владавине Али-паше Ризванбеговића, који ће у стилу средњовековних династа, на крају и сам поделити њену судбину.
Турска владавина изазвала је организоване ослободилачке покрете хришћанског становништва – од херцеговачког митрополита Висариона и Острошког Светог Василија, па до Луке Вукаловића и Невесињске пушке 1875. године, која ће изазвати српско-турско-руски рат и отворити познато Источно питање и европску кризу. Неправедним одлукама Берлинског конгреса 1878. године, верификована је на тридесет година аустроугарска окупација Босне и Херцеговине и значајан део територије Херцеговине (Опутне Рудине са Никшићем, Пива и Дурмитор) припао је Краљевини Црној Гори. Незадовољство народа манифестује се ослободилачким покретима који су били национално мотивисани. Устанци херцеговачког харамбаше Стојана Ковачевића, затим борба за верску и школску аутономију и акције национално опредељене омладине, потом Анексиона криза, доприносе Првом светском рату и одласку Аустроугарске.
У новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, одредбама Видовданског устава, Херцеговина се идентификује са Мостарском облашћу. Укидањем Видовданског устава, 6. јануара 1929. године успостављена нова територијална подела и Херцеговина се цепа и припаја Приморској и Зетској бановини. Одлукама АВНОЈ-а, од 29. новембра 1943. године, Босна и Херцеговина постала је једна од шест равноправних република друге Југославије.
Нова територијална подела Босне и Херцеговине, настала је после грађанског рата (1992-1995), Дејтонским мировним споразумом, који је потписан у америчкој војној бази у Дејтону 21. новембра 1995. године, Херцеговина је подељена између два ентитета. Републици Српској припала је висока Херцеговина, Рудине и део Хумина, односно општине: Требиње, Билећа, Невесиње, Гацко, Љубиње, Берковићи и Источни Мостар. Остали део Херцеговине, припао је Федерацији Босне и Херцеговине. Јуна 1992. године трагичан сукоб је резултовало етничким чишћењем и егзодусом Срба из долине Неретве. Миграцијама које су настале у ратном времену, Херцеговина је етнички хомогенизована.
&
Представу о Херцеговцима и Херцеговини забележила су значајна имена из српске науке и културе. Тако су се уписали међу оне који су за нас вредни вечног сећања и поштовања. Из пера познатих научника и писаца износимо занимљива запажања о карактерним цртама Херцеговаца и њиховој земљи Херцеговини.
JOВАН ЦВИЈИЋ
Истраживајући крашке пределе Херцеговине српски географ светског гласа Јован Цвијић упознао је феномене крша и антропогеографске карактеристике тих простора. У научно-истраживачком раду о народној психологији имао је похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме је припадао његов отац. Цвијићева метафора о кршевитом пределу Херцеговине који одаје утисак сивог окамењеног и узбурканог мора најбоља је слика о кречњачким пределима љутог и богињавог крша. О духовном лику и карактеру Херцеговаца писао је најбољи познавалац динарских типова Јован Цвијић[3]:
Вјерујем да су од свију људи у нашој земљи Херцеговци по природи најучтивији и најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним, умјереним. Србин из те земље није по својој природи само учтив него и топао и срдачан, љубак и добростив. Складност и хармонија тог карактера чине да је он опрезан и пажљив, истовремено и поносан.
Јован Цвијић, аутор: Марко Стојановић (1844-1923) Фото: Wikimedia Commons
Многи Херцеговци су у прошлости својим ангажовањем и дипломатским каријерама увелико потврдили ове речи. Цвијић је пореклом из Дробњака и никада није крио своје херцеговачко порекло. Често је путовао по Херцеговини и упознао природу и душу Херцеговаца. Тада је упознао Јевта Дедијера који је, као дванестогодишње вижљасто момче, одушевио Цвијића интересовањем и знатижељом за науком. Цвијић му је помогао да се школује не знајући да ће кроз осамнаест година тог истог младића, који је својим истражиавчким достигнућима заслужио његово поверење, изабрати за првог доцента географије и првог сараднка на Филозофском факултету у Београду, који ће тако постати први професор Београдског универзитета из Босне и Херцеговине.
ИВО АНДРИЋ
Нобеловца Иву Андрића су у причи Проба заокупиле неке карактерне особине Херцеговаца:
Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна, има по правилу добар сој људи. То је земља са много камења а мало свега осталог, али то мало што роди хранљиво је и племенито, и са водом и ваздухом даје здраве и разумне људе. Они су више склони рачуну него осећању, али њихова је рачуница тако добра и сигурна да су редовно и кориснији и пријатнији и целини и појединцу него многи осећајни људи замагљена разума и наопаке рачунице.[4]
Књижевник Миодраг Булатовић је забележио речи пословично уздржаног Иве Андрића о Јевту Дедијеру, које је изговорио када су заједно са Вогела код Бохиња у селу Стара Фужина посматрали кућу Владимира Дедијера. Андрић је тада рекао Булатовићу: „Јевто Дедијер је био један од најпоштенијих људи које сам у животу срео”.[5] Овако нешто казао је уздржани Иво Андрић, јер га је очигледно добро познавао.
ЈОВАН ДУЧИЋ
О карактеру Херцеговаца, у равнотежи између његових позитивних и негативних особина, писао је Јован Дучић кроз лик јунака његове изванредне студије о грофу Сави Владиславићу – Рагузинском, сматрајући га за – оличење Србина, духовног колико и душевног, гипког колико поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, и са његовим, скоро јелинским, осећајем мере. Србин Херцеговац, значи медитеранац више него Балканац, човек маште колико реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац.[6]
Препознативим гостопримством и држањем, Херцеговци нам казују како изгледај важне човекове врлина које се у Херцеговини називају уљудност и учтивост. О уљудности и учтивости Јован Дучић је писао на тему Мисли о човеку.
Верујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији, и најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожними умереним. Ту је, како се уопште мисли, најбоље постигнутаравнотежа између човекових врлина и мана. Ја мислим да је управо у тој земљи поникла наша реч ‘уљудност’, која би значила највећи степен обавезне учтивости, највиши облик отменог израза, крајњи домашај благородности и доброте. Србин из те земље није ни по својој природи само учтив него и топао и срдачан, љубак и добростив.[7]
Можда је на том херцеговачком камену мудрости однегована надалеко позната херцеговачка уљудност, о којој је Јован Дучић у заносној причи Јутра са Леутара, исписао апотеозу, која враћа веру у најплеменитију људску врлину.
Мало је учтивих и уљудних. Учтивост је дар божји који се тешко постиже. За ову човекову врлину Дучић каже: Учтивост је један понос који долази из човекољубља, из културе, из намере за добрим. Она спада међу људске обавезе и дужно сти, какве се убрајају међу свете.[8]
MИЛОШ ЦРЊАНСКИ
Импресиониран појавом Херцеговаца на првој „Утакмици гуслара“ која је одржана на Митровдан 1924. године на Алипашину Пољу код Сарајева, Милош Црњански је у Извештају за београдски илустровани часопис Време написао о Херцеговцима и Херцеговини.[9]
Херцеговци су изгледа, оставили најдубљи утисак.
Већина гуслара дошла је у народној ношњи. Све један лепши од другога. Праве мушке лепоте били су Херцеговци и Црногорци.Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа. Та мушка лепота, чиста и питка, била је право чудо од скупа. Дубока и још неистрошена лепота мора да је на дну наше расе, која ће се објавити зачуђеном свету ускоро. Телесна лепота, којој у Европи нема равне, чека у планинама Херцеговине да се спусти у свет!
У свом Извештају Црњански наводи да су на првом Сабору била 24, а на другом 64 гуслара из сарајевске, мостарске зетске и дубровачке области. Да пише о гусларима, за Црњанског је то изгледало барокно, али да тамо на планинама живи милион оних које ми не познајемо и који са нама готово да и немају везе, било је изазовно. Покровитељ гусларском надметању био је генерал г. Крсто Смиљанић[10], командант армије који је као спасилац помирио духове међу гусларима са неколико речи казујући им да нема са гуслама побеђених, већ их је утешио и позвао пријатељски на вино.
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО И ВАСКО ПОПА
Фото: Трифко Ћоровић
Песник Рајко Петров Ного, из свог поетског угла, Херцеговину слика на својствен начин:
Одувек сам ову горњу, шумску или високу Херцеговину доживљавао као цркву. Шума је црква, планина је црква, и над њом кубе неба. А све доле и до Хумнине, она доња источна и јужна Херцеговина, то је све порта ове цркве. Шта је год ту у јаме бачено, у џомбе строваљено или по божјим и људским законима у гробље закопано, у порти своје цркве почива.[11]
Занимљиво је знати како је песник Васко Попа[12] доживљавао Херцеговину, а како је то описао Рајко Петров Ного.
Једном је Васко Попа рекао да је Херцеговина Тоскана нашег језика.[13]
Знатижељни Ного приупитао је угледног професора Новицу Петковића – шта му то значи. А он му је одговорио:
Тосканско наречје је у Италији узето за основу књижевног језика, баш као и херцеговачка штокавица у Вуковом претемељењу.
Румун из Вршца по оцу, Васко Попа је у разговору више слушао мелодију Рајковог ијекавског говора, од садржине разговора, уживајући у његовим правилним акцентима и дужинама. Ето зашто је Херцеговина врело српског језика и зашто је Василе њу сматрао Тосканом нашег језика.
Када то каже неко ко долази – како вели Рајко Петров Ного – са обода, са границе српског језика, одакле је дошао и Црњански, жудњом позлаћује наш јужни говор, онда ће се он, поред раскошне песничке имагинације, и по овоме препознавати. Посрећило се, ето, и њему и нама, да један ,пречанин’ и ,извањац’, пјесник са обода, стигне у сами центар српске поезије и језика.[14]Тим поводом Рајко Петров Ного је записао – Херцеговина јесте Тоскана нашег језика, а у том језику, као ‚белутак’, Васко Попа и његова поезија јесу ‚међу световима свет’ .[15] Након што се Васко упокојио Рајко је у знак поштовања засадио дрво које прави хладовину и краси поглед испред Рајковог балкона.
ГОЈКО ЂОГО
Песник и есејиста Гојко Ђого дочарава нам сликовито херцеговачки племићки сој и зашто је образ Херцеговцу изнад свега. У занимљивој и поучној причи Рвање Богдана Зимоњића[16] Гојко Ђого[17] износи мишљење о Херцеговини и Херцеговцима:
Херцеговина има неку магијску чар што опчињава не само своје рођене, као завичај, него и странце који јој се на било који начин приближе. Томе мало доприноси географија и поднебље, а знатно више људи Херцеговци, њихове кaрактерне и моралне одлике. Бити Херцегова – то је као племићка титула. То осећање је дубоко укорењено и деца га примају у наслеђе. Тамо, одвајкад, односе међу људима више уређују моралн норме него закони. Што год закон налагао сваки Еро добро зна кад саи колико може нахерити, а кад то он несме ни по коју цену. Херцеговцу је образ најскупље имање.
Гојко Ђого (фото: Трифко Ћоровић)
У башти Светог Саве, све је тврдо, тврд камен, тврда земља, тврда вода, али је духовни стожер најтврђи. То свакако не значи да су и људи тврди, преки и једноумни. Племство обавезује. У том тврдом гнезду обитава голубија душа. Управо тај контрапунк на најлепши начин издваја Херцеговце као племићку породицу у српском племству.[18]
МОМО КАПОР
Писац и академски сликар Момо Капор, по рођењу Сарајлија, пореклом из Мириловића код Билеће, својим изванредним цртежима људи и пејзажа овога краја, ликовно је обогатио бројна дела о Херцеговини, а посебно репринт издање Дедијерове антропогеографске студије Херцеговина, коју је 2001. објавила Књижевна заједница Јован Дучић у Требињу. Тим поводом, Капор у предговору под насловом Више од књиге написао дивну оду овој студији и својој Херцеговини:
Као што у градовима западног света у сваком хотелу на ноћном ормарићу обавезно лежи Библија, Хериеговина, Јевта Дедијера требало би да стоји крај узглавља сваког Херцеговца. Она је наиме много више од књиге – то је наш покретни завичај, наше порекло, то су наши корени. Читајући презимена херцеговачких породица пописаних у овом делу, као да читамо својеврсну молитву завичају.Та књига је водич кроз опасне и заводљиве лавиринте света; и ако се понекад изгубимо у њему, пронаћи ћемо се у Херцеговини, а ако се догоди да каквом несрећом променимо презиме у неком од вековних вртлога, пронаћи ћемо се и спасити на страницама ове књиге. Која је за нас исто тако значајна као и Гота алманах за европско племство.
РАДОСЛАВ БРАТИЋ
Позивајући се на неког силника писац Радослав Братић[19] у роману „Трг соли“ наводи: – на земљиној кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; зими снијегом и ледом окована. И љети и зими – неслана.
Радослав Братић / Билећа.рс
Кад наиђу несигурна времена, писао је Братић, у народу почињу да се шире гласине и испредају свакојаке приче. У роману Зима у Херцеговини, он пише на ту тему констатујући да: Немогуће постаје могуће, стварно изгледа нестварно.[20]
ЈЕВТО ДЕДИЈЕР
По наговору Јована Цвијића, након десетогодишњег истраживања, Јевто Дедијер је 1909. године објавио капиталну студију Херцеговина. Момо Капор је студију Херцеговина назвао Више од књиге, а Рајко Петров Ного ми је казао – Он нам је кућу сачувао.
Пишући о карактерним особинама Херцеговаца, врсни познавалац антропогеографских и етнографских карактеристика Херцеговине и Херцеговаца Јевто Дедијер[21] улази у анализу њихове широке душе:
„Херцеговац као и остали Срби динарског система, има доста упечатљиву душу, способан је да прими и схвати туђе и да према примљеном удешава живот”.[22]
Супремација интелекта над осјећајима и фантазијом, и извјесна хармонија међу разним особинама душе чини ове људе трезвеним, одмјереним, тактичним, врло често и праведним. У понашању и разговору су умјерени, отмени, готово поносити”.[23]
Када пише о суровим кречњачким пространствима Херцеговине, Дедијер то чини живо, колоритно и узбудљиво:
Ко путује зими по овој земљи мора се у чуду питати како је могуће живјети у њој. На великим даљинама не види сеништа него сури кречњачки слојеви, који се као неки исполирани зидови, у дугим низовима пружају на хиљаде метара. Суро стијење посутомањими већимотпацима, с безброј јама, звекара, природних каменитих мостова (‘мора’), мањих и већих кланаца (‘струга’), с безброј мањих и већих улегнућа, засутим мањим или већим комадима стијена дају импресију страховите камене пустиње у којој се не осјећа живот и чију језовиту слику појачава звиждање буре, која мјестимично преврће људе, стоку и кола и која до костију продире и до сржи смрзава.[24]
А онда у сликовитом ритму успоређујући Херцеговину са месечевим пејзажом:
Чини се да нема страховитије и необичније земље, која по својој пластици наличи на површину мјесеца, на коме се сваки живот угасио, пошто је своју властиту топлину изгубио.[25]
ЕПИСКОП НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
Многи сматрају да је најлепши запис о карактеру Херцеговаца исписао Николај Велимировић[26], епископ охридско-битољски, који је после свршеног опела над одром Васиља Грђића 1934. године записао:
У Херцеговини пак, земљи херцега Растка Немањића, велики карактери су кроз векове били правило, а не изузетак.
Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима! Ни мање земље ни већег броја правих људи![27]
СУТОРИНА
Балкан је одувек био клизав и сурово поприште бројних ратова који су доносили страдања, разарања и на крају цртања нових граница. Херцеговинаима сјајну историју, али не и географију. Како би било да је обрнуто? Засигурно Херцеговина би била мање страдалнија, већа и бројнија земља. Данас је остао само део од некадашње Херцеговине. А почело је са неправедним одлукама Берлинског конгреса када су после Невесињске пушке и трогодишње револуције отргнути значајни делови Херцеговине: Опутне Рудине са Дробњацима, Оногошт (Никшић), Пива и Дурмитор и припојени Црној Гори. Остала је утешна прича о Старој Херцеговини. И ту није крај.
Неформалним договором тадашњих вођа Ђуре Пуцара (БиХ) и Блажа Јовановић (Црнс Гора), област Суторине je 1947. године додељена Народној републици Црној Гори, замењеном за ловишта на Сутјесци. Све је то прећуткивано док није дошло до разбијања Југославије и разграничења међу републикама. Тада Суторина постаје тема разграничења између Црне Горе и Босне и Херцеговине. Предлог уговора о државној граници између Босне и Херцеговине и Црне Горе утврдило је Вијеће министара Босне и Херцеговине новембра 2014. године. Нове власти су на 20. седници Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине 2015. године дали сагласност за ратификацију Уговора о државној граници између Босне и Херцеговине и Црне Горе. Суторина је предата Црној Гори. Власти су се одрекли авнојског принципа и без иједног доказа предали су приморски део Херцеговине, од 5,45 km обалског појаса и 85,9 km² површине. Неформални разговори који су вођени уз сагласност тадашњег врха СФР Југославије били су класичан авантуризам на штету приморског дела Источне Херцеговине.
Алекса Шантић Шта би на то казао славни песник највеће патријахалне елегије Алекса Шантић, национални бард чији стихови у песми Вече на шкољу „плешу по мјери осјећања, тј. у ритму валова који ударају о стијење“[28]. Загледан у Неретву, нису га, у песмама Бока – /„Наша мила Боко невјесто Јадрана“/ и Рибари, напуштали валови, приморкиња вила и пучина сиња. Осећање према свом народу је исказивао у песмама, без обзира што је због њих био у сукобу са властима.
Опседнути значајем да одлучују о важним питањима, неодговорни политичари су ваљда мислили, да је у питању безвредни камењар који је налик на оглођане кости, и дали су прилику тадашњим црногорском властима да упишу важан дипломатски поен. На том камену је никла, и ту се развила, наша лоза. Испод тог камена скривено је пепело наших предака и ту се крије наша мудрост, наш мит и свест о нашем опстојању. Тих 5,45 km обале је наша обала и наша вода, ту је наш историјски и духовни ментални склоп, ту нас Сунце засипа златним зрацима са мора, ту су наше емоције, то је наш прозор у свет. „Тужни херцеговачки Јеремија“, како је Јустин Поповић звао Алексу, певао је пре стопетнаест година Наш стари доме. То и сада важи.
У Игалу стоји гранични камен на коме пише Херцеговина. Нико нам неће опростити ако заборавимо вођу српског устанка у Херцеговини (1852-1862) Луку Вукаловића кога је књаз Данило прогласио за војводу Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине, где је после победоносне битке на Граховцу образовао аутономну управу. Херцеговци не смеју то заборавити како нас не би стигла суза срама.
Када наступи хипокризија oнда на сцену ступају неодговорни политичари којима ништа није свето. Велики писац, сјајни сатирик, Теслин поштовалац и пријатељ Семјуел Клеменс – Марк Твен, неоспорни пацифист који је волео своју земљу, али је био сумњичав према властима којима је умео, када то треба, одбрусити у лице: Обично странци код нас врше злочине. Ми немамо домаће криминалне класе сем Конгреса. Америка има Конгрес, а Босна и Херцеговина Парламентарну скупштину.
Војвода Лука Вукаловић (1823-1873) у књизи о четништву Матије Бана (1818-1903), мегданџија (цртеж Момо Капор) и Херцеговац у свечаној ношњи 1905. г. (фото Јевто Дедијер).
ЈОВАН ДУЧИЋ: ХЕРЦЕГОВИНА
Наши ће им ветри пепео разнети,
Спраћемо са стене погане им стопе:
Заболи смо копље на великој мети,
Сад је пут наш налик на сунчане снопе.
Пашће паучина на мечеве грубе,
А скромно ће рало опет да засветли;
И као што јуриш сад огласе трубе,
Уранке ће мирне да јављају петли.
И поћи ће к слави одмах од почетка
Нов пород све трагом наших легиона,
Блажен, у колевци он чу како претка
Прати у легенду глас победних звона.
Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.
(Циклус: Моја отаџбина)
Аутор: Милован Р. Пецељ Извор: Слободна Херцеговина
Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности аутора и портала СХ
Напомене:
[1] Проф. др Универзитет у Београду Географски факултет у пензији, академик АНУРС
[2] Владимир Ћоровић, Историја Срба, И.П. Панонија – Рума доо, 2015, стр. 246.
[3]Јован Цвијић (1865-1927) – председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, оснивач Српског географског друштва… Утемељивач је српске географије. Британски геолог и писац Арчибалд Гики написао је да Цвијићев рад представља „заставничко дело“ науке. Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[4] Иво Андрић, Жећ, Проба, Сабрана дела, књ. 6, Просвета, БИГЗ, СКЗ, НОЛИТ, Београд, 1991, стр. 165. Иво Андрић (1892 – 1975) био је српски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље.” Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[9] Милош Црњански, Херцеговина је срце наше земље, Ћоровићеви сусрети, Допринос Срба из Херцеговине српској историографији и култури, СПКД Просвјета, Билећа-Гацко, 2007. стр. 9. (Писма из Сарајева, Изештај о такмичењу гуслара на Алипашином мосту, код Сарајева, Време, новембра 1925.). Милош Црњански (1893-1977) – један од најзначајнијих стваралаца српске литературе 20. века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком. Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.
[10] Крста Смиљанић (1868 — 1944) – био је армијски генерал, бан Зетске бановине (1929-31) и сенатор, сарадник војводе Путника, командовао је Дринском дивизијом у рату.
[11] Преузето из филмског записа који је посвећен животу и раду Рајка Петрова Нога, Завод за уџбенике и наставна средства.
[12]Василе „Васко“ Попа (1922 — 1991) – румунског порекла, био је један од најпознатијих песника на српском језику, академик и убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.
[13] Рајко Петров Ного, Запиши и напиђи то Рајко, Београдска књига, Београд, 2011. стр. 219. Рајко Петров Ного (1945-) српски песник, есејиста и књижевни критичар. (Рајко Петров Ного – српски песник, есејиста и књижевни критичар. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске).
[14] [14] Рајко Петров Ного, Сузе и Соколари, Београдска књига, Београд, 2002. стр. 143.
[16] Гојко Ђого, Пут успут, „Рвање Богдана Зимоњића“, СКЗ, Слово љубве, Београд 2017. стр. 168-170.
[17] Гојко Ђого (1940) – песник слободног стиха, књижевник и есејиста. Члан је српског ПЕН-а. Био је председник Удршжења Срба из БиХ. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске.
[18] Yоutube, Херцеговина у пјесми и игри, 25. oктобра 2012.
[21] Јевто Дедијер (1879-1918) – Први доцент географије, први професор Београдског универзитета из БиХ и први сарадник Јована Цвијића. Са српском војском прешао је Албанију. Једна од три жртве Првог светског рата са Београдског универзитета.
[28]Алекса Шантић, наш стари доме и друге пјесме, Приредио Рајко Петров Ного, Филозофски факултет Српско Сарајево, Београдска књига Београд, 2004. стр. 11.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Херцеговци су изгледа, оставили најдубљи утисак. 
