Oве године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.

Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.

Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у  шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман  „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.

Боро Граховац је раније већ објавио серијал текстова на порталу Слободна Херцеговина под називом „Приче из каменог гнијезда“ које се могу пронаћи на овом линку. 

***

СВАДБА

Добро је стајао са Башагићима, као и са мостарским муфтијом Мустафом Карабеговићем и са мутесарифом Хусеин-пашом. Све ове везе и познанства, у сталежу у коме се пријатељи купују и продају и у коме су све љубави пролазне а интереси вјечни, куповао је овнујским стегнима, медом, цицваром и звечећим дукатима. Добро је знао расположење и Срба и Турака, њихову снагу и моћ, и о свему је тачно и уредно обавјештавао књаза на Цетињу. Књаз је цијенио његове услуге, а нарочито ону када је носио његово лично писмо и дарове сарајевском валији Мехмед Ханиф-паши у коме је тражио да с њим преговара о пуштању Стојана Ковачевића из мостарске тамнице.

Прелазећи преко Вељача, примичући се кући Цвијетића, сјети се да ће га тамо дочекати сви они који су га смијенили и који су га пањкали код Турака у меџлису приликом случајне и несрећне погибије Јакова Стевановића пред његовом кућом.

Аутор илустрације: Горан Горски /ФБ ГОРАН ГОРСКИ

Пред кућом га дочекаше домаћини Цвијетићи, уз које су стајали: нови, млади коџобаша Илија Стевановић и брат му Кико, лукавачки парох поп Ристо Гаћиновић, из билећког среза Рилачани Вујадин Лубурић и син му Мрдак, из Зовог Дола кнез Мијајло Гутић, трговац Симун Зечевић, бивши хајдук Јован Гутић, Милош Кешељ са Студенаца и још многи свадбари и сватови које у првом моменту све није мога ни сагледати.

– Добро ми дошо, честити коџобашо! Дочека га домаћин, пружајући му плоску пуну ракије.

Сви окупљени се згледаше на ријечи „честити коџобашо“, погледаше у Илију Стевановића и као да хтједоше исправити домаћина који се занио и заборавио да Никола више није коџобаша. Никола прими добродошлицу и наздрави:

– Здраво да си, брате домаћине! Здраво да сте, остала дружино! Нек је срећна свадба и весеље! У дому се вазда веселио! Весело ти шљеме и огњиште! Весело ти поље и планина! Вазда пјево и вазда женио, удавао, ђецу крштавао! Пријатеље међ људима стицо! Све од намних кућа и племана! А ми браћо, ђе се састајали, вазда братску љубав дијелили, за здравља се јуначка питали, у свијетле образе љубили. Никада се браћо не мрзили. Вазда сложни и весели били. Сви у слози, а Боже помози!

Отпи неколика гутљаја, врати плоску домаћину и крену редом да се са свима пита и по три пута љуби у образе. Опраштао је свима све оно што су ружно за њега рекли у протеклих неколико година. Млади коџобаша Илија који је тада имао тек двадесет седам година, а Никола бијаше превалио шездесет пету, помало се прибојавао овога сусрета. То је први пут да се сусрећу двојица коџобаша од како су њега, на наговор његовог брата Кика и других невесињских првака, устоличили на мјесто лукавачког кнеза. Он је имао некакво знање које је стекао у манастиру Житомислић, знао је да пише и да чита, али то није било довољно да  се опстане и судбина народа носи на својој души, у вучијим гаљупинама које појмају да се затворе сваког тренутка. Бијели вучији очњаци пут њега сијевају и пријете да му гркљан прекину. Недостајало му је искуство старог коџобаше које се годинама, кроз бурни живот, стиче. Старог коџобашу виђао је по Касаби како пије кахву, лако и једноставно, мирног погледа и опуштеног лица разговара са најкрволочнијим и најопаснијим Турцима. Личио му је на превијаног, дугогодишњег коцкара који се читав живот коцка и коме је свеједно да ли ће добити или изгубити. Њему се не губи, он би да добије, али не зна коју карту има противник.

Његов брат Кико, висок, мршав, у лицу црномањаст, плаховите нарави и оштрог погледа, имао је тридесет три године. Домаћин и глава намне куће у Стевановића торинама, био је чувен и знан. Знао је добро да чета и слаже лисникове, да раља у клачини, да савија тељиге и гледа у плеће. Жудио је за кнезовским звањем. Сматрао је да то право припада његовом племену, због чињенице да су се они први доселили у Лукавац. Када је дошло вријеме да се кнезује, дужност лукавачког кнеза препустио је млађем брату који је био члан меџлиса и који је ишао у свијет, до Житомислића и Мостара, а он би владао Лукавцем док би Илија био у меџлису.

Млади коџобаша, укочен и одважан, поздрави са са старим коџобашом Николом, вјешто се измичући корак назад да сви виде како стари коџобаша прилази њему. Оштрим трзајем руке повуче га земљи да у очима присутних изгледа да му се старац клања док се с њим љуби. На ово потезање, каквих се у животу много, и горих и опаснијих, нагледао, старина не обрати пажњу већ нареди дјеци да отоварају коња. Прво скидоше печеног овна на што присутни повикаше.

– О! Хо! Машала!

– Лако му је клати овнове кад му се овце иљаде, додаде Кико, са намјером да и он нешто каже или да се нашали.

– Иљаде. Фала Богу! Ма, иљаде се и твоје Кико и Богу фала још ће више. Вазда ти се иљадиле, дабогда, незаинересовано одговори Никола.

И стварно, тих година пред Устанак, у обојице су се овце хиљадиле, а друга крупнеж стотинала. Не само у њих, већ и у читавом Невесињу народ је био богат стоком. Многобројни питоми пашњаци и многобројни млади чобани омогућили су да се узгоје велика крда. Николине овце догоњене су с прољећа из Брда у Поље на јањило. Ако би пао снијег, што се често дешавало, пред њима су пртили волови, а овце су за њима ишле пртином у колони, упирући овца у овцу. Када би прве биле у Кнежацима, задње би биле у Лицима, када би прве стигле у Чесму, задње би биле у Кнежацима. Ишле би у непрекидном низу, дугом преко хиљаду метара.

Растоварише приносе, дјеца се вратише кући, а они сједоше за трпезу и почеше тешке и озбиљне разговоре.

Млади коџобаша Илија сједе у чело софре, гдје му и налажу звање и дужност, док бивши и остарјели коџобаша сједе са стране, на мјесто гдје сједају обични свадбари, међу старије жене, помало се подругујући и шалећи.

– Ође ћу ја. Ође ми је најтоплије. Можда још у којој од овије баба има ватре, да ме угрије у овој јутарњој хладноћи и јесењој свјежини.

И овај пут није се дао одвојити од жена. Запјевао би покоју шаљиву пјесму у чему су га жене, а и они из чела софре, који су другу бригу бринули, нескладно подржавали. Као бајаги ради пјесме и њене боље складности, главари су му полако прилазили и сједали на мјесто жена које су се помјерале према новом коџобаши и мјесту гдје би требало бити чело софре. За кратко вријеме софра се окрену, жене опколише младог коџобашу, док сви људи приђоше старом и чело би тамо гдје Никола сједе. На више узастопних молби младожење Зека и на оштар захтјев попа Гаћиновића и Илија пређе и сједе уз Николу поред кога му направише мјесто. Као централна личност, у кога сви гледају и од кога сви нешто очекују, стари коџобаша започе озбиљан разговор.

– Чујем да спремате устанак? Као гром из ведра неба погоди их директним и отвореним питањем.

На његову отвореност сви заћуташе и нико му не одговори.

– Зашто то од мене кријете? Настави Никола пропитивање, иако је о припремама много више појединости знао од њих самих.

Настаде незгодна и на тренутак мучна тишина коју Кико искористи и нареди женама да напусте собу и да се премјесте на огњиште уз које могу торокати и пјевати докле им је воља. Без поговора све жене изађоше и дјецу отјераше уз Гомиле да се играју клиса и токаче. У затвореној соби остадоше само озбиљни и одабрани људи да рјешавају судбоносно питање српског народа у Херцеговини. У свој тој гужви и неизвјесности први се снађе зоводоски кнез Михајло Гутић који лагано и вјешто одговори старом оџаклији који се у свом животу наслушао много неискрених одговора.

– Честити коџобашо, није у питању никакво неповјерење и никакво скривање. Нијесмо те о устанку обавијестили јер нијесмо хтјели у ову ствар увлачити већи број људи, док видимо шта ће рећи књаз Господар и какав ће став заузети Црна Гора.

– Док гране прољеће и гора озелени па ћемо видјети ко је вјера, а ко је невјера! Набусито и оштро узвикну Кико, са очитом намјером да да до знања Николи да он сумња у његову оданост.

– Виђеће се, Кико. Свачије се дјело види на урезницима. Одговори му Никола, свјестан да је овај пријекор њему упућен. Јесте ли ви свјесни у шта народ увлачите, људи? Знате ли ви да је Црна Гора мала и немоћна и да она не може ништа урадити без помоћи велике и моћне Русије?

– Свјесни смо, Никола. Свјесни. Та нијесмо луди. Љутито се умијеша стари хајдук Јован Гутић. Невесиње има двадесет ‘иљада становника и може опремити два јака баталиона. То је довољно да се уздрма слаба и немоћна турска царевина чији нам зулумћари грдне јаде задају. Када пукне наша пушка пући ће их ‘иљаде по свој Ерцеговини, па нека се онда књаз и Русија мисле шта ће са нама.

-Хууу! Нека се књаз и Русија мисле шта ће са нама? Књаз о нама мисли, али ништа сам не може. Је ли тако, Симуне?! Никола га оштро погледа у очи, као да га из пушке гађа.

Симун Зечевић, дугогодишњи искусни трговац који је много пута „стављао све на коцку“ и залагао читав иметак, купујући и продајући много вриједну и небројану стоку, никада није оборио поглед, нити му је око трепнуло, ни усна задрхтала, ни пред најокорјелијем хохштаплерима и преварантима, овог пута обори поглед, да му искусни дипломата не види трептај из кога се лако може прочитати да је био на Цетињу и с књазом о устанку разговарао.

– Тако је. Немајући куд, кратко одговоти Симун.

– Ти си против устанка. Зато ти нас „за Голеш завлачиш“, натмурен и љут умијеша се млади коџобаша Илија.

– Тако је! Теби није до устанка! Гласно га подржа брат Кико, размахну дугим рукама по софри, као да сабљом маше и при том обори сан и неколико чаша са синије. Зазвеча велика бакрена посуда из које се просу печено месо, а чаше се поломише.

– Шићар! Радосно повика младожења Зеко, који стално двори и служи госте. Сва штета у томе била!

– Дај Боже да се на тој штети и заврши и да више штете не буде, додаде замишљени поп Ристо Гаћиновић.

Док су сакупљали расуто месо и поломљено стакло, чули су како из друге собе, са огњишта и испред куће допире пјесма и радосно свадбарско весеље. Домаћин, младожењин отац, који зна о чему се у затвореној соби вијећа, плашећи се да неко изван собе нешто не чује и не ода тајну за коју би могли Турци сазнати, свадбарима и сватовима надодао је вина и ракије и вјешто, кријући велику бригу, радосно узвикнуо: „Пјесма“! На Долу је играло велико и весело коло, док је пјесма одлијегала Доњим пољем, одбијајући се о камените стране између Пресла и Лукавачког кланца.

– Дај Боже на ‘аир, говориле су жене, бојажљиво се погледујући и чудећи се толиком весељу и толикој врисци, које ни на једној свадби није било толико.

– Заимао си! Овце ти се ‘иљаде, а коњи и говеда стотине. У кући имаш преко тридесеторо чељади, што родбине, а што најамника, све држиш од Слата до Дабра! Жао ти је блага! А не гледаш како сиротиња пишти и плаче, настави Кико оштре пријекоре, не обазирући се на упорне покушаје старог Вујадина Лубурића и других присутних да га смире.

Миран, као да то некоме другом говори, Никола, оним смиреним и, у тешком животу добро извјежбаним тоном, одговори зајапуреном Кику и свим присутним за које зна да сумњају у њега и његову оданост.

– Ја сам у ово доба против устанка, баш ради те исте сиротиње која пишти и плаче. Бојим се, ако у ова недоба дигнемо устанак, да ће још више пропиштати и проплакати. Нагледао сам се ја њеног страдања. Да није ништа него колико је само страдала за вријеме Брњачке године, то би јој било доста за један вијек. Па колико за вријеме Омер-пашине године? Па за вријеме Лукиног устанка? Па за вријеме гладних година? Па за вријеме свих зала која су преко ње прошла? А било их је много у овоме вијеку.

– Тако кажи. Да си против устанка. Да сви знамо на чему смо. Умијеша се Милош Кешељ у овај лукавачки спор.

– Нијесам ја против устанка! Мој Кешељу! Ја сам за устанак! Измами му оштар тон став човјека који не може да схвати, нити да разумије односе међу великим силама које започињу ратове када оне хоће и завршавају их када им је воља.

– Видјећемо на прољеће! Ко је за устанак, а ко против њега! Пресијече му ријеч коџобаша Илија, бранећи став свога брата и осталих истомишљеника.

– Ако тако мислиш Стевановићу, онда ја мислим да не треба да чекамо прољеће већ треба одмах дићи устанак. Па ко био против њега губало га мајчино млијеко и љеб који је изио!

– Амин! Дај Боже. Додадоше остали.

– Али, ја нећу да народ страда. Ја хоћу да се народ склони у Бањане, док се ми с Турцима покољемо. Нека види та силна и културна Европа, од које нам, богзна, неће бити неке велике користи, каква је сила, неправда и зулум у бесудној земљи наћерала нејач да бјежи у збјегове. Разговарао сам с војводом Максимом и он је вољан да прими ајван и нашу нејач ако књаз Господар одобри нашу борбу, откри Никола дио својих тајних разговора. – Ја предлажем, настави мирнијим и тишим тоном, да данас изаберемо другу депутацију и да је пошаљемо на Цетиње, да обавијести Господара о нашем договору и да тражи одобрење за дизање устанка. Ја без књажеве ријечи нећу ништа учинити.

– Нећемо ни ми! Сви узвикнуше и у том узвику из својих душа испустише нагомилани ијед и чемер који им се био накупио и који је пријетио да се претвори у међусобну свађу и братску омразу.

– За устанак није довољно имати само људство, за два јака баталиона потребне су пушке и џебана, одакле то мислите набавити? Поново постави Никола озбиљно питање.

-Тражићемо од књаза, зачуђен његовим питањем, одговори му Михајло Гутић.

– Има ли књаз? И хоће ли нам дат? Јеси ли се икада запитао зоводоски кнеже?

– Па не знам. Ваљда има. Несигурно му одговори Михајло.

– Можда књаз и има, а можда и не да, лукаво и загонетно, вјешт навикама и обичајима владара, одговори му Никола.

– Једна пушка вриједи велики плуг волова, у дипломатско загонетање умијеша се Симун Зечевић, Невесиње може искупити и предати књазу шест хиљада волова, а да нам он заузврат да хиљаду пушака и џебане колико уз пушке дела.

– То је иљаду вишека џебане, на брзину срачуна и додаде Јован Гутић.

– Тако је. Сложише се сви.

– Ако је тако, онда да одредимо људе који ће одмах поћи на Цетиње и о свему се с књазом поразговарати, рече Никола који је већ знао да књаз неће одобрити дизање устанка, пошто му је такав глас донио Митар када је недавно ускакао у црногорску границу. Том приликом донио му је и жалосну вијест о покољу Црногораца у Подгорици и муци књаза Николе који свим силама спречава освету и избјегава рат са Турском.

Коџобаша је овај маневар извео да умири усијане и недоказане главе које по сваку цијену хоће да увуку народ у пропаст и страдање. Зна он да ће устанка и страдања бити, али се нада да ће лелек бити мањи када уз њих стану велике силе које ведре и облаче над помућеним небом Балкана.

Прочитајте још: