• Постоји једна реч коју, због нашег духовног здравља, ваља упорно и стално понављати. Потребно је да је изнова изговоримо управо данас и нарочито овде, у древном Крушедолу, на падинама Фрушке горе, нове, српске Свете Горе, у Срему, уточишту српских прогнаника, од Светих Бранковића до данашњег дана. Та реч је – Крајина.

При томе, не мислим само на аустријску Војну крајину, историјску појаву која има свој почетак и крај у добу од 16. до 19. века. Није овде реч ни само о Босанској крајини, као некадашњем делу древне турске границе. Када кажемо „Крајина“, потребно је да се сетимо вековних сеоба, избеглиштва, али и геноцида над српским народом, најављеног загребачким погромима од 1895. до 1914, започетог 1941, коначно спроведеног 1995. године, да би се данас наставио тихом и планском асимилацијом.

Српске народне епске песме показују да су Срби некада волели ту реч. „Крајином“ су називали многе своје земље, од Скадарске до Тимочке и Неготинске крајине. Та реч се данас у култури и јавном животу Србије, међутим, ретко и нерадо изговара. Је ли то знак нечисте савести због издаје Републике Српске Крајине? Без освешћења и покајања, осуђени смо да свој грех увек изнова понављамо. Да ли су Косово и Метохија следећи? Или Република Српска? Хоћемо ли опет издати?

Крајина је парадигма, симбол и суштина историјске судбине целог српског народа. Та реч значи живот на границама закрвљених царства, на раселинама вера и цивилизација. Крајишници, православни Срби, били су народ другог реда, подређен, туђ и сумњив, у муслиманском, шеријатском Османском царству, римокатоличкој Хабзбуршкој монархији и римокатоличкој Млетачкој републици. И као такви, у феудалној Европи, Крајишници су били слободни људи, ослобођени намета и пореза у замену за своју војничку службу. Слободу су дословно плаћали сопственом крвљу.

Таква је судбина Срба до данашњег дана. И сада, када имамо своје државе, остајемо најзападнији православни народ. Зато је прва на удару била Република Српска Крајина. Следећа је Република Српска. Другим правцем, са Јадрана, непријатељ је ушао у Црну Гору; преко Албаније стигао је у Метохију, на Косово и у Македонију. Иза нас су, међутим, огромна евроазијска пространства. Ми смо Крајина Евроазије. И данас живимо на „крвавој крајини“, на граници евроазијског и евроатлантског света. Наша браћа из Црне Горе чувају евроатлантску Крајину. Они управо сада, по Косову и Метохији, заједно са Хрватима и Американцима, марширају под НАТО заставама. Тако су се вековима, у име султана, царева и дуждева, преко нишана гледали Срби Босанске крајине, аустријске Војне крајине и Млетачке крајине.

Шта је, историјски, била Крајина? Како је писао Жарко Видовић, она је, заједно са Српском црквом, била једина легална, правно заснована српска институција, која је чувала српске слободе и српска предања у дугим вековима туђинске власти, од времена слома до доба обнове српских држава.

Крајине су постојале на ободима царстава широм света, током свих епоха. Данашња Украјина је, тако, одметнута руска Крајина, која се окренула против себе, својих предања и завета.

Прва српска Крајина настала је у 15. веку, на територији данашње Србије, јужно од Саве и Дунава, под османском влашћу. Ту српску самоуправу Турци су звали „серхат“. Срби су ту имали тзв. «влашке повластице», које су, у замену за војничку службу, значиле слободу од свих феудалних обавеза и укмећивања, као и пореске олакшице. Појам «влах» није имао етничко значење, него се односио на одређен, привилегован правни статус. Срби су ту, унутар својих села и заједница, чували традиционалне институције кнежинске самоуправе. Имали су свог врховног баш-кнеза и, касније, своју аутокефалну Пећку патријаршију.

Са губљењем «влашких повластица», услед померања граница Османског царства даље ка северу и западу, али и промена у унутрашњем уређењу турске крајине, Срби су прелазили у аустријске и млетачке земље. Неретко позивани, уз обећања аустријских и млетачких официра, захтевали су и добијали «влашке повластице» какве су имали у Турској. Тако је вековима, почевши од насељавања у Жумберку (1530), на широком подручју од Сења до Баната, настајала аустријска Војна граница.

Срби су се већ у 14. веку, бежећи од Турака, насељавали у јужној Угарској, да би у 15. веку прелазили и у аустријске земље. Аустрија је, после слома Угарске на Мохачу (1526), запосела њене остатке и успоставила појас одбране од турских најезди, умногоме ослоњен на српско оружје. Када 1690. у Хабзбуршку монархију буде прешао патријарх Арсеније III Чарнојевић и, потом (1737) патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, тадашњи духовни и световни поглавари свих Срба, који почивају овде у Крушедолу, српске сеобе добиће дубљи, одсуднији смисао.

Већ од средине 16. века, млетачка Далмација је имала своју територијалну војну организацију, која је израсла у Војну крајину. Венеција није трпела утицаје папа на своју унутрашњу политику, али је на својим територијама, баш као и Дубровник, здушно подржавала унијаћење православних Срба.

И у Аустрији српски крајишници били су предмет прозелитског деловања Римске курије. У исто време, хрватско и угарско племство покушавало је да им одузме статус слободних сељака. Ту су били корени дугорочног непријатељства, које ће, однеговано старањем Беча и Пеште, проклијати крајем 19. и почетком 20. века.

Исламизација у Босанској крајини имала је сличне психолошке и политичке узроке, иако је Србе водила у сасвим другачији цивилизацијски круг. Иза промене вере увек су стајали различити видови притиска. Османске ордије нису биле ништа мање сурове и осветољубиве од хабзбуршких војски.

У Хабзбуршкој монархији Крајина није само била посебно политичко тело, ван утицаја угарског и хрватског племства, под непосредном управом царева. Она је била и остала извор српског и, посредно, руског утицаја унутар Аустријског царства. Одавде, из Сремске и Банатске границе, стигла је слобода и у Карађорђеву Србију. Овде, у Срем, склањали су се Карађорђе и српске старешине после слома Кочине крајине и Првог српског устанка; одавде су, нарочито из Карловачке митрополије, стизале идеје о српској традицији и слободи. По неким истраживачима и српске народне јуначке песме настале су управо овде, у Срему, под последњим Бранковићима. Оне су, заједно са светосавском, православном вером, вековима чиниле главни садржај духовног живота Крајишника.

Из Крајине су у Карађорђеву и потом Милошеву Србију прелазили и први писмени људи, ратни добровољци, новац, храна, наоружање, муниција. Може се рећи да је слободна Србија 19. века израсла из Крајине. И Црна Гора била је, све до везивања за Русију у 18. веку, са својим гувернадурима, слободама и ратничким обавезама, млетачка крајина.

Са престанком аустријско-турских ратова у 19. веку и са уласком хабзбуршких војски у Босну и Херцеговину, стара Војна граница на Сави и Дунаву изгубила је важност. У Угарској и Хрватској понављани су захтеви за њеним укидањем и подвргавањем Крајишника мађарској и хрватској власти. Коначним укидањем Војне границе 1881. године отворена су врата асимилације. Нестрпљивија традиција у хрватској политици, коју је засновао Анте Старчевић, заговарала је физичко уништење Срба. Геноцид започет 1914. године у Подрињу, погодио је и Срем, али је мимоишао остатак Крајине.

Радост због ослобођења и уједињења из 1918. кратко је потрајала. Геноцид од 1941. до 1945. године, утиснуо је у историју Крајине један нов, дубок, страдалнички печат. Јасеновац, Јадовно и Гаравице, масовна подршка Титовом покрету, нису били довољни да Крајина у комунистичкој Југославији заслужи аутономију и обнову политичке индивидуалности, бар онакву каква је дата Албанцима, који су се у рату нашли листом на страни окупатора. Такви гласови брзо су угушени и партизанска Крајина је, уместо да постане снажно упориште Југославије и западног српства, подељена између до јуче усташких и пронемачких република Хрватске и Босне. Унутар њих, Крајина је изгубила сваки политички значај.

Тако је Крајина дочекала наше време и нова, библијска страдања. Крајишници су данас расејани по целом свету. Послати су да живе, не случајно, у земље које су Крајину уништиле. У српским парохијама у САД, Канади, Британији, Норвешкој, Немачкој први су по посвећености и радиности. У завичају обнављају своје куће и цркве. Посебно је жилава Книнска крајина. У полунапуштеним селима Кордуна, Баније и Лике још куца пулс Крајине. Њен изворни дух ипак понајвише чувају Босанска крајина, Бања Лука и Република Српска. Нема разлога да Србија заборави крајишко наслеђе Срема, Шајкашке и Баната. Она мора да се сети да је и сама била и остала – Крајина.

Зато смо данас овде. Освестити своју прошлост, открити њена значења, одговорити на питања: ко смо, одакле долазимо и куда идемо – све то равно је подвигу, поготово за Србе изложене свакодневној асимилацији и прогонима у Хрватској, Федерацији БиХ, Црној Гори, Северној Македонији, Словенији, Албанији, на Косову и Метохији, па и у расејању. Потребна нам је мудрост заснована на историјском искуству, али и свакодневно, делатно охрабрење. Свакој акцији мора да претходи обнова свести о смислу, скривеном у древној, светој речи – Крајина.

(Беседа изговорена на Црквено-народном свесрпском сабору Крушедолска звона 2023.)